Klub Industria 1994-2001: Ekserom protiv tomahavka

Od 2013. i otvaranja izložbe fotografija o klubu Industria autora Srđana Veljovića, objavljeno je najmanje tri teksta o fenomenu Industrije koji, pored sjajnih Veljovićevih fotografija, dele i neke perspektive i uvide, promovišući ih – makar samo pukim ponavljanjem – u opšta mesta i dominantni način govora o samom klubu. Namera mi je da celu tu priču malo pretresem ovim tekstom.

“Referenca je majka kredibiliteta” – prijava je iz jedne od mojih rima koju otvoreno ispovedam i jasno mi je da bi za nastavak teksta trebalo da ispostavim određene akreditive, potvrde o tome zašto se uopšte smatram pozvanim da pišem na ovu temu.

Početkom januara 1995, par nedelja nakon što sam napunio 16 godina, prvi put sam posetio žurku u klubu Industria. Bila je to prva iz serijala rap žurki u organizaciji ekipe emisije Do the Right Thing (Radio Index). Jedini veći klubovi u kojima sam bio do tog trenutka su bili nekadašnji Prostor i Trezor.

Redovne rap žurke u klubu Industria su se nastavile do proleća, u nekom momentu su ulogu DJa i organizatora preuzeli voditelji najpopularnije rap emisije tog vremena – Geto (Radio Politika) – a bleja pre, za vreme i posle tih žurki je u proleće iste godine dovela do spontanog formiranja ekipe nas rap klinaca i okupljanja nezavisno od žurki. Naša prva baza je, baš zbog Industrije, bila Plato iliti “F”, a zatim smo prešli na stepenice Narodnog muzeja na Trgu republike gde smo, zajedno sa skejterima, bajkerima, rolerašima i ponekim metalcem, bukvalno svake večeri, često i do kasno u noć, raspravljali o muzici, učili, zezali se, varili, cirkali i tako nesvesno krenuli da postavljamo temelje nove rap scene. Mnogi članovi te ekipe su i dalje u hip-hop priči na ovaj ili onaj način – Ajs Nigrutin i Timbe (Bad Copy), Juice 93FU, Shorty, Šef Sale AK (BS), Ikac (VIP), Oneya (Bassivity), DJ Kobazz, DJ Prema i mnogi drugi – što Industriju, posredno, čini bitnim faktorom i za razvoj ovdašnje hip-hop kulture.

foto: Srđan Veljović

Moj godinu dana mlađi prijatelj Milan Kliska (DJ Kliggedy Klick) – koji je takođe bio bitan deo te rap ekipe, a koji će kasnije postati jedan od istaknutih domaćih grafičkih dizajnera – u to vreme je bio učenik Srednje dizajnerske škole i sa sobom je svuda nosio sečeno pero da bi vežbao ručno ispisivanje različitih fontova. Upravo tu njegovu veštinu smo, iz čiste znatiželje, testirali 24. juna 1996. tako što smo, nakon što smo sreli poznanika koji je izašao sa Mobyjevog nastupa u Industriji, odlučili da iskopiramo pečat koji su mu ljudi sa vrata kluba lupili na ruku da bi mogao da se vrati na žurku. (U to vreme su na vratima Industrije koristili pravougaoni pečat na kom je “Besplatno” bilo izgravirano tada najpopularnijim ćiriličnim fontom “Miroslavljevo jevanđelje”.)

Nismo ni znali ko je Moby niti nas je sama žurka zanimala, ali smo uspeli da uđemo u klub za dž. Promuvali smo se, izvalili da je ekipa smorena pa se nismo zadržavali, međutim, najbitnije nam je bilo da smo otkrili način ulaska u Industriju koji će nam već od sledeće sezone dosta značiti.

Tokom leta te godine smo uspeli da se ušunjamo par puta i na žurke u kultnom Soul Foodu pred samo njegovo definitivno zatvaranje, a ja sam se krajem leta, na istom tom Trgu, upoznao i počeo vezu sa Marijom, devojkom koja je, iako mlađa godinu dana od mene, već uveliko išla na techno, house i trance žurke u Industriji i tek počinjala sa sakupljanjem ploča iz želje da se jednog dana bavi DJingom. U septembru sam svojoj nevelikoj kolekciji hip-hop vinila pridodao i prvu, pa ubrzo i drugu jungle/dnb ploču – cene novih singlova su, uzgred, bile oko 10-11 DM, dok je prosečna plata u Srbiji bila oko 200 DM – a u isto vreme sam, pored rap emisija Geto i Talas i soul/funk emisija Harlem Rennaisance (YU radio), Soul Food Caffe i Jungle Fever (Radio Politika) koje sam već pratio, počeo da slušam i house/techno emisiju Generator (YU radio) koju je uređivala DJ ekipa Integra, ambient emisiju Liquid (YU radio) Velje Mijanovića i razne techno i house DJ satove i emisije na B92 koje su radili ljudi iz Kozmika.

Mislim da je prva techno žurka u Industriji koju sam posetio bila Wax Party 28. septembra 1996. na kojoj je gostovao Barney York. Sećam se da mi nije sve to odmah leglo, ali nisam bio iz fazona da kukam nego sam igrao celu noć, što zbog Marije, što zbog želje da izvalim trip. Već do mog prvog velikog ravea – Back to the People u Tašmajdanskoj pećini 8. i 9. 11. – odnosno do gostovanja Trevora Rockcliffea u Industriji 30. 11. sam, ipak, ušao jako u celu priču i željno iščekivao svaku sledeću žurku.

Kako je sve to izgledalo? Meni je kao klincu sa nepunih 18 – a i većini mojih vršnjaka koji će, uzgred, do neke 1998. činiti manjinsku starosnu grupu u klubu – cela ta priča, pre svega, bila skupa. Morao sam baš precizno da planiram troškove iako sam, na primer, tokom letnjeg raspusta te godine mesec i po dana prao trole u noćnoj smeni GSPa za dnevnicu od 11-12 DM. (Poslednja rata zarade mi je, doduše, isplaćena tek početkom 1997.)

Pomenuto crtanje pečata se ispostavilo važnim za snalaženje jer su, recimo, samo karte za gostovanja stranih DJa u pretprodaji koštale 6-10 DM. Pošto su od te ‘96/’97 pa u naredne dve sezone pečati na vratima promenjeni u one okrugle socijalističke – iz fazona “SUR Plato Pub”, sa malim slovima ispisanim kružno – na svaku žurku sam nosio teglu sa starim SFRJ novčićima i jednu novu patronu za penkalo. U Studentskom parku (Parkić Narkić) bismo sačekali nekog ko je izašao iz kluba sa pečatom na ruci, našli bismo novčić koji svojom veličinom i veličinom slova odgovara pečatu, umočili bismo ga u mastilo i otisnuli na ruku, razmazali malo prstima, teglu šteknuli u neki od oluka obližnjih zgrada i ulazili bez problema negde oko 1:00 kad je već bila velika gužva na vratima, a pre nego što stranac počne da vrti. Trevor Rockliffe, Charlie Hall, Laidback Luke, Eddy Airbow i mnogi drugi su nam, eto, zahvaljujući tom izumu, vrteli za dž. Naravno, taj “ušteđeni” keš smo trošili na piće u pakleno vrućoj Industriji – česme u WCu često nisu radile što su, inače, neki tumačili kao zaveru kluba da uzme više para na šanku – a delom i u svakodnevnom životu van kluba kupujući retke primerke magazina DJ, Mixmag i Muzik, kao i još raritetnije vinile. Na travu, eksere, sličice ili bilo šta slično nisam ni pomišljao, em zato što nisam bio dovoljno znatiželjan, em zato što sam već na vinile i časopise trošio sve što bi preteklo.

Zašto je u Industriji bilo toliko vruće? Pored trivijalnih razloga tipa “svi u klubu su igrali” i “ventilacija nije bila baš dobra”, nagoveštaj objašnjenja je u razlici kapaciteta Industrije koji u svom tekstu navodi Veličković (400 ljudi) i onog koji Gorton navodi u svom (800 ljudi). Industria je, naime, verovatno bila predviđena za 400, ali je u njoj često bilo i 600-700 ljudi – delom sigurno i zbog nas prekobrojnih koji smo upadali na foru, ali i zbog ekipe sa spiskova, potrebe kluba da se proda koja karta više i sl. U svakom slučaju je to, naročito na stepenicama, rezultiralo nadrealnim scenama nalik renesansnim prikazima kolektivnih prevala ili orgijama sa kraja filma “Parfem”, odnosno masovnoj grobnici iz “Apocalypta” ili, već, sa nekog od ratišta. Tela su, bukvalno, ležala jedna preko drugih; ljudi su bili polumrtvi, crveni – neki su sedeli da bi došli do daha, neki su se vatali, a neki su tu, čak, uspevali i da zadremaju usred žurke, ko zna kako i zašto… Odlazak do WCa, koji se nalazio na vrhu stepenica, odmah do vrata kluba, i do koga je trebalo savladati nekih 30ak stepenika, obično je u periodu od 1:00 do 4:00 bio avantura koja je umela i da potraje.

Dole su, kako sam to već odrepovao u “Znoju”, bili doslovno “znojav plafon i znojavi zidovi” uz kondenz koji kaplje sa ogoljenih cevi za ventilaciju, postavljenih neka dva-tri metra ispod plafona. Tu negde ’97 je na te cevi postavljen mali podijum za jednu osobu na kom je često đuskao Aca Baletan koji je, zajedno sa malim Čedom (R.I.P.), bio najistaknutiji predstavnik, uslovno rečeno, “voguing” ekipe – većina clubbera ih je, jednostavno, identifikovala kao pedere – tako da je celo iskustvo sa njima dobilo i “Paris is Burning”/NY šmek na, doduše, dosta žešće bitove.

foto: FB grupa Klub INDUSTRIJA – 90te

Inače, to čitavo nadmudrivanje kluba i nas clubbera oko upadanja u klub za dž, nestašice vode u WCima, nesređene ventilacije i sl. su, ipak, samo momenti koji otkrivaju najvažniju stvar – niko od nas se ne bi toliko cimao da nas sve to dole nije nenormalno ložilo. Muzika, zvuk, svetlo, vrućina, ekipa, opijati – sve zajedno je bilo savršeno jer je bilo toliko gotivnije od bilo čega do tada u gradu, a za bolje niko nije znao.

Mi koji smo, pored toga što smo bili revnosni clubberi, imali i aspiracije ka DJingu, razvili smo još neke navike. Pre svega smo, naravno, dobar deo vremena bili razapeti između uživanja u žurci i guranja ispred DJ kabine (tj. kaveza) da bismo skapirali kako DJi to uopšte rade i koje ploče puštaju. Dalje, snimali smo na kasete neke stvari koje su puštane u onih par radio emisija da bismo ih kasnije – uglavnom bezuspešno – jurili u vinilnom izdanju pomoću spiskova i ušteđevina koje smo davali svakom ko je putovao u inostranstvo. Mark Wee je, čak, za 10 DM snimao na kasetu od 90 minuta stvari sa svojih ploča po želji naručioca. Žurke, radio emisije, retke kompilacije i recenzije novih traka u teško dostupnim magazinima su, dakle, bili jedini načini da saznamo šta novo izlazi i šta da naručimo kad nam horoskop bude dozvolio.

Iako su techno, house i trance žurke definisale identitet Industrije, žurke sa ostalim žanrovima crne muzike, među kojima su bile već pomenute rap, zatim jungle/dnb, pa i soul/rnb (npr. “Jump in Black”, Soul Food ekipa), održavane off danima – utorak, sreda, nedelja – dopunjavale su program kluba i činile ga, bar za mnoge moje poznanike i mene, nezaobilaznim mestom 5-6 dana nedeljno. Od poznatijih DJa tog vremena, mislim da sam samo Gordana Paunovića viđao i na ne-house/techno žurkama u klubu. Zapravo, mislim da je Paunović – uz Marka Nastića koji će ga kasnije u tome donekle naslediti – bio jedini koji se ozbiljnije bavio A&R poslom u Industriji jer se sećam da smo baš njemu 1998. predavali mixeve na otvorenom konkursu za prijem mladih DJa u klub. Sećam se da je, takođe, umeo pažljivo da isprati i rap nastupe – recimo Straight Jackin u januaru 1997. (na kom sam prvi put javno repovao) – pa i da dođe u druge klubove – npr. na otvaranje serijala dnb žurki Steppaz u Andergraundu koji smo DJ P-Funk (Proka) i ja pokrenuli jednog nemogućeg utorka (1. 12. 1998.) kada je ceo grad bio zavejan.

foto: Srđan Veljović (izložba INDUSTRIJA održana 2013. u SKC-u)

Uopšte uzev, ljudi koji su činili srž Kozmik ekipe – Gordan Paunović, Boža Podunavac i Vlada Janjić – verovatno jesu bili najuticajniji u klubu, kao što to tekstovi o Industriji iz poslednjih par godina sugerišu. Verujem da je to bilo tako zahvaljujući njihovoj posvećenosti DJingu i muzici, najatraktivnijim bukinzima, infrastrukturi koju su imali kao bitni ljudi u B92 priči. Njihova ozbiljnost, savršena selekcija, intelektualistički nastup i poslovnost su, međutim, što se retko navodi, našli savršenu protivtežu u dve druge, takođe bitne ekipe tog vremena – Integri i Happy Peopleu. Žurke ove dve ekipe su većini clubbera koje znam uglavnom delovale mnogo otvorenije, prisnije i opuštenije od Kozmikovih. (Happy People je to doveo čak do nivoa nekakve techno hippie komune)

Naravno, kasnije formirani TTP – koji su od Happy Peoplea i Integre preuzeli taj prisniji odnos sa clubberima i zapakovali ga u vrhunski brend zajedno sa do tada ovde neviđenom dinamikom u miksu – zatim XperimenT kao perjanica trance priče, kao i neki DJi koji su nastupali solo, mimo ekipa i organizacija – Slavka, Brka, Coba… – doprineli su, svako svojim umećem, stvaranju specifičnog Industrijinog clubbing iskustva.

Nešto ozbiljno se, međutim, promenilo tokom 1998. Kako ističu mnogi koji su Industriju posećivali od prve ili druge sezone, a zatim i autori pomenutih tekstova kao i njihovi sagovornici – prvenstveno Gordan Paunović i Vlada Janjić – 1998. se dogodio “kraj pr(a)ve Industrije”. Neki razlozi su nabačeni – Dr Zarubica je 1996. godine preuzeo farmaceutsku kompaniju svog iznenada preminulog brata i do 1998. je, navodno, ušao u ozbiljnu distribuciju jeftinijih i lošijih domaćih amfetamina, dok su TTP iste godine započeli rezidenturu u Industriji i privukli mnogo više svojih vršnjaka, ljudi od 18-19 godina koje je najviše pokretao brži i svedeniji techno zvuk.

Milan Zarubica (levo) je, u stilu svog blizanca Orsona Wellesa (desno), režirao kraj prve Industrije

Tako nešto je primetila i moja ekipa. Sećam se da smo Marija, ja i naša dva druga Marko i Jova – sa kojima smo, inače, vežbali miksovanje na Markovom paru kućnih Sharp gramofona – komentarisali promenu atmosfere u klubu. Jova je, frustriran time što, kao i mnogi mladi DJi u to vreme, nije dobio priliku da nastupi u Industriji iako je imao vrhunske ploče i već dobru tehniku, u afektu najplastičnije opisao tu promenu – parafraziram –  “Neću bre ovo! Oću da bude k’o pre dve godine, da mogu da vrtim dole u kavezu, da ovde bude naša ekipa, tamo jedna ekipa starijih likova i riba, pa pederi, dizelaši – svi da budu tu i da im puštam ploče!”

Iščašene, ali neodoljivo (uni)sexy i funky grooveove svega od acid techno do detroitskih minimal himni Industrije, kao i začine techno setova – himne sa prepoznatljivim dugačkim ulazima poput “Suicide Commando” DJ Hella, Bangalterovog remixa “Vertiga” Alana Braxea, “It’s Not Enough” Madame B i sl. – zamenilo je more kompresovanih techno drum loopova skandinavskih i britanskih producenata. Činilo se da svako sa, recimo, dva ili, još bolje, tri primerka nekog Drumcode singla, može da vrti celu noć ako ubrza pitch control na gramofonima na +8 i otpanji na mikseti sve do daske. Setovi Bože Podunavca, koji su ranije važili za najtvrđe, odjednom su se u novoj postavci pokazali kao izuzetno melodični. Pored toga, DJ kabina je podignuta do plafona, zidovi su ogoljeni do betona –sa njih su oguljene stare dekorativne tapete što je verovatno uticalo i na akustiku  – a moguće da je i ozvučenje bilo u lošijem stanju nego prethodnih sezona.

Integrativna moć ranije Industrije koju je Jova vrhunski opisao – a sa njom i veći deo devojaka – nestao je pred najezdom brzih klinaca odraslih na turbo folku, odnosno “fudbalskih navijača” na jeftinim met/amfetaminima, kako je to primetio Janjić u Gortonovom tekstu, a i Paunović u razgovoru sa Milovanovićem. Ja bih se zadržao na tvrdnji da je Industriju, jednostavno, zavolela i zaposela neka nova, mlađa ekipa motivisana čitavim iskustvom spoja neverovatne muzike i supstanci kao što je to, uostalom, bio slučaj i sa starijom ekipom. Da li je to za njih bio i beg od stvarnosti – kako svoje iskustvo sa Industrijom opisuju stariji – ili je, jednostavno, bio neizbeglički, voljni ulazak u najluđu i najgotivniju stvarnost koju su mogli da dožive, možda sada nije ni važno.

Same stilske razlike, kao i obično, otkrivaju podležeće ideološke. Članove i fanove Kozmika kao techno izdanka radija B92 – omiljenog medija onog dela stanovništva koji se samoodređivao kao “druga”, građanska Srbija ili, kako Boža Podunavac otvoreno ističe u razgovoru sa Ivom Parađanin, ljudi koji su se prepoznavali po mržnji prema Miloševiću – ova promena u Industriji je, pretpostavljam, dodatno uznemirila jer kod novih klinaca nisu identifikovali slično ideološko zaleđe. I porast popularnosti trance žurki DJ organizacije XperimenT se, uzgred, neretko provlačio kao još jedan indikator dekadencije Industrije, bar među starijim techno čistuncima. (U obrazloženju tog negativnog stava možemo da se zadržimo na tome što trance muziku – pod “trance” podrazumevam razvoje od goa trancea nadalje u psytrance i full on, ne i starije žanrove poput klasičnog i acid trancea – techno čistunci tradicionalno smatraju patetičnom i neukusnom, iako je u konkretnim lokalnim okolnostima bilo verovatno još prećutnih klasnih i ideoloških otpora).

foto: Srđan Veljović (izložba INDUSTRIJA održana 2013. u SKC-u)

Bilo kako bilo, nova ekipa je preuzela Industriju i mnogo toga se promenilo. Sećam se da sam išao na techno žurke, ali ne sa onolikim žarom kao ranije, a i kraće sam se zadržavao na njima jer mi je, pre svega, muzika bila naporna. Moj problem sa preovlađujućim zvukom tog vremena koji je Paunović u jednom od intervjua nazvao “klasičnim čekićanjem” – verovatno i zbog toga što je dobro išao uz mnogo eksera – bio je, pre svega, u žestokom manjku groovea, zanimljive ritmičke ili melodijske sinkopiranosti koja pokreće a, naravno, i u tome što nisam zabadao eksere. Ta većinska muška klinačka ekipa koja je dolazila, uživala je u tome na neki punk način i meni je to bilo ok, ali ne i nešto u čemu bih uživao. Nije da je starija ekipa imala više groovea u sebi – sećam se da je u punoj Industriji možda desetak ljudi igralo uz savršeni funky, afroamerički electro/techno set DJ Shakea – a i kasnije sam se više puta u svojoj DJ karijeri uverio u to da većina ljudi kod nas, a i šire – Slovena, Germana i ostalih Evropljana – i pored oduševljenja muzikom, telom slabo uspeva da isprati groove. Razlog gubitka interesovanja za Industriju je, dakle, što se mene tiče, bio prvenstveno u promeni muzike a ne ekipe.

Paralelno sa tim “hlađenjem” od techno žurki počele su, odnosno nastavile su da se ubrzano zakuvavaju novosti na drugim scenama u kojima sam učestvovao. Pionir domaćeg hip-hop novinarstva i jungle/dnb DJinga P-Funk a.k.a. Proka i ja smo, zajedno sa našim prijateljem Srđanom, 1998. osnovali prvu ovdašnju jungle/dnb organizaciju Steppaz i ubrzo pokrenuli serijal žurki u Andergraundu, dok je hip-hop ponovo počeo da se pojavljuje u svom “4 elementa” obliku sa stasavanjem mladih bboy ekipa, crtača grafita i, naročito, MCja koji su počeli da izvaljuju šta je zapravo potrebno da rap bude autentičan.

Navedene razvoje je na određeno vreme pauzirala NATO agresija 1999. Vraćanje na rezervne položaje u kontekstu muzike i clubbinga je značilo povratak u Industriju, a tamo je nova generacija iz 1998. napravila šou koji je, delimično, ispratio čak i magazin Vreme jednim pristojnim osvrtom Dragana Ambrozića.

Šta se dešavalo tokom bombardovanja? Ukratko – TTP i XperimenT su se smenjivali na dan, žurke su se dešavale tokom obdanice, uglavnom u periodima kada je na snazi bio prekid vazdušne opasnosti, mada se na to ka kraju bombardovanja obraćalo sve manje pažnje. Sedmi dan u nedelji je bio rezervisan za zajedničku TTP i XperimenT žurku na kojoj su minimal techno i trance stvari ubacivane u autentični srpski adrenalinski i amfetaminski miks na 140-150 bpm. Bilo je mnogo hemije i verovatno nikad pre a ni kasnije nije bilo takvih žurki. Čitavo iskustvo je na najviši nivo istorijske važnosti digao grafit koji je jednog dana osvanuo pored vrata kluba – Ekserom protiv tomahavka.

 Reakcije na prvu pojavu ekstazija u Industriji 1995.

Uprkos tome što moja otuđenost od Industrije tokom bombardovanja nije rešena – štaviše, moguće je da je bila još ozbiljnija uzimajući u obzir da je u to vreme pojačano sve ono što me je udaljilo od kluba – i iako, na drugoj strani, svakako imam pozitivne emocije jer sam baš tada prvi put puštao dnb u Industriji kao pravi DJ – zajedno sa Prokom, a na poziv Marka Nastića – period bombardovanja je, tvrdim, vrhunac važnosti Industrije, a i dosadašnjeg srpskog clubbinga.

Vrednost mnogih stvari je, opštije gledano, nezavisna od toga da li mi učestvujemo i/ili uživamo u njima, a vrednost čitavog dešavanja u Industriji ’99 je, zapravo, sublimirana u pomenutom grafitu “Ekserom protiv tomahavka”. Dok menadžer Industrije Vladislav Tomanić kaže da ne treba pričati previše o drogama u Industriji jer su droge problem celog društva a ne jednog kluba, ja bih kao jedan poluteški strejter koji nikad nije zapalio ni cigaretu – iako sam povukao par puta 2-3 dima vutre (koja, doduše, nije droga) – rekao da, koliko god to nekome zvučalo napeto, droge nisu problem nego, eventualno, jedno od rešenja. Da li rešenje i da li dobro ili loše rešenje – na ta pitanja odgovore daje svako za sebe. Problemom bih eventualno mogao da nazovem ljudsku situaciju u kojoj je svako rad/tna snaga dok se ne dokaže suprotno i u kojoj različiti društveni oblici – porodica, preduzeće, država/vojska… – zahtevaju od čoveka produktivnost i vraćanje nekakvog “duga” na osnovu kog mu se daje pravo na zadovoljavajući, bolji ili dobar život, kao i stvari neophodne za isti. To bivanje rad/tnom snagom uz, naravno, štetnost nekih droga po ljudsko zdravlje i život, mogu se nazvati problemima i, kao takvi, mogu se rešiti, a rešavanjem tih osnovnih problema bi, povratno, prestalo da se posmatra kao problem sve ono što se trpa pod etiketu “narkomanije”.

Industria je, kako sam, inače, već par puta nagovestio, na planu lokalne tradicije hedonizma donela promenu koja je najsažetije spakovana u mojoj rimi iz pesme “Znooojjj” – “ljudi nisu na ‘demiji, svi pale u ‘striju, i znoje se na hemiji, tj. na E-ju”. Dakle, samo opisno, bez vrednovanja, reč je o, za lokalne okvire, revolucionarnom prelazu sa nekakvog post-punk životnog zaboda, weltschmerzovanja i kljucanja na dopu – momenata po kojima je Akademija prepoznata kao simbol okupljanja gradske omladine ‘80ih – na celodnevnu i celonoćnu budnost, brzinu i čitav met/amfetaminski gas Industrije i techno kulture ‘90ih.

Zemun, 2016.

Iako su nam Adolf Hitler i Vinston Čerčil tokom Drugog svetskog rata, a za njima i Kim Džong Un tokom i dalje aktuelne izgradnje Pjongjanga, navodno pokazali da je, bar na nivou izbora supstanci, taj amfetaminski stil upotrebljiviji za sistem od heroinskog, trošenje ljudskog tela u uživanju se, sveukupno, u oba slučaja može ili se, bar, moglo nazvati ugrožavajućim za sistem makar do početka našeg milenijuma, tj. dok rad nije (ne)zvanično stavljen na aparate za održavanje u životu. Stvar je u tome da su ljudi bez namere da pruže otpor, da budu protiv nečega – dakle iz čistog uživanja i težnje za dobrom zabavom – stvorili praksu koja ih čini neupotrebljivima. Širenje takve prakse u širokim narodnim masama je – kao što je to bio slučaj i sa Woodstock generacijom – predstavljalo veću pretnju od bilo kakvog protestnog okupljanja i sukobljavanja sa institucijama sistema.

U tom smislu je “Zgutam se k’o zver kad na tehno odem” – kako će kasnije tokom 2000ih rapovati Mikri Maus iz grupe Prti Bee Gee – te 1999. bila mnogo sadržajnija, radikalnija i subverzivnija politička izjava od iskazivanja mržnje prema nekom političaru kao jednoj od bezbroj institucija tog sistema. Ekipa koja je 1998. preuzela Industriju je, rekao bih, jednostavno vođena željom da joj bude dobro, nesvesno došla do dosta autentičnije, pa čak i globalno primenljivije političke prakse od generacije koja joj je prethodila i koju je definisanje i procenjivanje ideoloških pozicija, kao i globalni, odnosno kosmopolitski kvalitet angažmana, mnogo više zanimao.

Od završetka bombardovanja, clubbing i techno kultura su se kod nas duži niz godina razvijali u čvrstom zagrljaju raznih sponzora. Novac za plaćanje honorara DJa i troškova organizovanja žurki je retko obezbeđivan isključivo prodajom pića i ulaznica za događaje, a uglavnom ulaganjima kompanija, organizacija i pojedinaca koji su valjali cigarete, alkoholna i energetska pića, amfetamine, ljudska prava, civilno društvo, kraj istorije… Nalik invaziji start-upa u poslednjih par godina, početak ovog veka je obeležio nagli rast domaćeg NVO sektora. Udruženja građana i nevladine organizacije su često osnivane doslovno preko noći zarad preuzimanja sredstava iz raspoloživih grantova raznih fondacija za Zapadni Balkan/Jugoistočnu Evropu, da bi dalje, pomoću tih sredstava, bili realizovani ambiciozni festivali koji su mahom prestajali sa radom nakon jedne ili dve godine.

Industria je opstala do 2001. godine, protivno Veličkovićevoj tvrdnji da je klub prestao sa radom ubrzo nakon bombardovanja. Činjenica je da je njena relevantnost opala već od početka sezone 1999/2000. kada su otvoreni klubovi Mondo i Kuća, klub Andergraund ušao u svoju drugu sezonu, a mnoge DJ ekipe počele da organizuju žurke u alternativnim prostorima. Ipak, Industria je i u svoje poslednje dve sezone uspela da zadrži kurs i, u više navrata, ostane na nivou liderske reputacije koju je održavala praktično od svog osnivanja.

Dnb muzika i oko nje zasnovana scena je, zahvaljujući promociji koju je dobila u radovima Discipline kitschme, Darkwood Duba i filmu “Munje”, zasićenosti mnogih ljudi techno zvukom i pojavom producenata koji su uneli uticaje techno muzike u dnb, u periodu od 2000. do neke 2003. godine uspevala da u nekim momentima čak i preuzme titulu najpopularnijeg clubbing žanra kod nas. Pored toga što je – u saradnji sa koncertnom agencijom B92 i Kozmikom – još 1995/1996. ugošćavala relevantna britanska jungle/dnb DJ imena, a zatim 1997. i 1998. održavala redovnu dnb žurku Rumble, Industria je u martu 2000. započela trend rasta dnb scene legendarnom žurkom 4Hero/Reinforced ekipe, a zatim ga dodatno pojačala u svojoj poslednjoj sezoni 2000/2001, osnivanjem serijala žurki Switch sa Vladom Janjićem kao programskim urednikom.

U svetle trenutke Industrije nakon 1999. svakako se, pored nekoliko žurki sa domaćim DJima, moraju uvrstiti i kultni hip-hop nastup DJ Vadima & The Russian Percussion 23. oktobra 2000, kao i Doček Srpske nove godine 13. januara 2001. kada je John Selway svojim sjajnim setom na, u tom trenutku, već “prevaziđena” dva gramofona – uz odličan set Marka Carole na istoj žurci – uspeo da vrati na tren techno duh Industrije iz vremena pre 1998.

foto: Srđan Veljović (izložba INDUSTRIJA održana 2013. u SKC-u)

Protivno romantičnim zamislima o večnoj underground sceni i žurkama koje okupljaju isključivo političke istomišljenike, većina pionira DJinga iz Industrije je zadržala relevantnost na verovatno jedini mogući način – prihvativši pravila igre koja su nametnuli sponzori, organizatori festivala, vlasnici klubova i ostali zainteresovani. Pretpostavljam da su i pored nekog eventualnog otpora omasovljenju koje će dovesti do, po mom mišljenju, pozitivnog trenda kapilarnog širenja techno kulture među radničkom omladinom u regionu, shvatili da više mogu da utiču na izbor stranih DJa, muziku i izgled samih žurki sarađujući sa onima koji drže novac.

Interesantno je primetiti i da je naša scena elektronske plesne muzike, zahvaljujući takvom razvoju događaja, u određenom smislu postala svetski lider jer je doživela komercijalizaciju možda i čitavih deset godina pre mnogih većih scena koje se u poslednjih 5-6 godina žestoko bore sa tim procesom. U toj borbi se finansijska samoodrživost underground clubbinga pretpostavlja(la) kao uslov muzičke beskompromisnosti i očuvanja kreativne kontrole DJa, uglavnom bez tematizovanja (ne)komunikativnosti i samoizolacije muzike, kulture i scene koje su neretko posledice dosledno sprovedenog “underground” koncepta.

Imajući u vidu unutrašnje protivrečnosti koncepta “underground clubbinga” i moje iskustvo Industrije, ne bih se složio sa preovlađujućim stavom o Industriji kao nekakvom izgubljenom clubbing raju i pribežištu ljudi nesnađenih u tzv. “surovoj stvarnosti ‘90ih”. Za mene Industria ostaje – u odnosu na istorijske okolnosti u kojima je postojala – prilično dobro osmišljen i otvoren prostor koji je ljudima omogućio razvoj nekih manje ili više pobedničkih praksi uživanja, zabave i življenja i, samo u tom smislu, verujem da je možemo smatrati nekom vrstom ideala clubbinga.

Što se tiče samog koncepta “underground clubbinga”, njega sam uvek spreman da zamenim za principe koje nam je poklonio Afrika Bambaata – prvi sin iz braka Jamesa Browna i Kraftwerka i jedan od očeva hip-hop i electro/techno kulture – a to je neumorno planetarno rokanje i večno traganje za savršeni beatom ispod, ali i iznad zemlje.

Kako bi to rekao Avram Izrael, prvi beogradski glas NATO agresije, “sve vitalne funkcije grada” – a i clubbinga, u ovom našem slučaju – “su u redu” i to je bila jedina istina Industrije i 1999. i tokom svih sedam godina njenog postojanja, a istina je i danas, petnaest godina nakon zatvaranja kluba koji nas je uputio u moć žurke. Gotovo.

Vrata Industrije 1997. godina

*cover foto: Srđan Veljović (izložba INDUSTRIJA održana 2013. u SKC-u)