Inspirišemo ljude da prave bolju muziku

Katarina Becić je odrasla uz elektronsku muziku sa kojom se upoznala u beogradskim alternativnim klubovima. Već punih 13 godina živi i radi u inostranstvu, a od kada se preselila u Berlin pre nekoliko meseci, u nadi da će pronaći jednostavnost života, ni jednom se nije osetila kao stranac. Zašto je napustila London i posao iz snova, šta misli o današnjoj andergraund sceni u Beogradu, i na koja mesta se rado vraća kada poseti svoj rodni grad?

Bila si u Beogradu do punoletstva. Kako si prošla svoje tinejdžerske dane krajem devetesetih?

Živela sam na Vračaru i svaki dan sam na putu do škole prolazila kroz prelepu Krunsku ulicu – pohađala sam Treću beogradsku gimnaziju čime se prilično ponosim. Moja generacija je sada raštrkana po celom svetu. Zbog bombardovanja smo preskočili polaganje prijemnog i izvukla sam peticu iz hemije! Bez obzira na uslove, ne mogu da se žalim na te dane jer je to vreme za mene bilo posebno i bezbrižno. Glavna briga mi je bila kako da izmolim od mame duži izlazak u grad. U to vreme su klinci mojih godina slušali narodnjake, ali meni taj fazon nikako nije odgovarao. Volela sam da idem u nekadašnji klub “Andergraund”, u “Barutanu”, na splavove “Exile” i “Kolos”” ispod Brankovog mosta, a zimi u “Dolar”. Ubrzo sam počela da radim za City Radio i kroz taj rad sam počela da posećujem konferencije za štampu raznih muzičkih i gradskih događanja. Tako sam intervjuisala mnoge tehno, drum’n’bass i trans DJ-eve. Jedan od prvih intervjua je bio sa Markom Nastićem u Platou. Upoznala sam i strane muzičare na Exitu, koji se tada osnovao. Postojala je i ideja o emisiji, o andergraund klabingu u Beogradu za koju smo napravili i pilot za TV. Trebalo je da se zove “20/44”. Nažalost, taj poduhvat nije uspeo, pošto smo se obratili pogrešnoj televiziji. Vizija mog dragog prijatelja Šilje se ipak obistinila nekoliko godina kasnije, u drugom formatu, kada je otvorio istoimeni kultni klub na poznatom Brodu.

Napustila si Beograd odmah posle gimnazije. Gde si sve bila, i kako si stigla do Berlina?

Prvo sam otišla u Ameriku, gde sam otkrila šta želim, a šta ne. Tada sam shvatila koliko je Evropa raznovrsnija i zanimljivija i da želim da joj se vratim. Potom sam otišla u London, gde sam već imala neke kontakte i znanje jezika. Pritom, htela sam da studiram marketing, a za tako nešto je London najbolja škola. Pored fakulteta sam mnogo radila i zahvaljujući najboljim ocenama na smeru, uspela sam nekako da izborim stipendiju i sponzorstvo za posao u jednoj medijskoj firmi. Posle raznih turbulencija dospela sam u Google gde sam radila sedam godina. U jednom trenutku su me poslali na tri meseca u San Francisko, da budem u njihovom sedištu i radim na Google brendu. To je bio vrhunac moje karijere. Grad mi se jako svideo, čak sam razmišljala da se tamo preselim posle te rotacije. Sticajem okolnosti sam ipak odlučila da se vratim u Englesku i sada mislim da je to bila dobra odluka, iako je život u Kaliforniji primamljiv. Ali i San Francisko se dosta promenio poslednjih godina. Počeo je da deli građane u dve grupe: novopečene milionere iz “tech” industrije (ili one koji to žele da postanu) i beskućnike. Zbog tih nejednakosti dolazi do pomalo nezdrave atmosfere u toj sredini. Drugo, daljina i vremenska razlika otežavaju održavanje kontakta sa Evropom. Nakon povratka u London sam nameravala da se eventualno vratim u Beograd, ali sam onda našla novi posao u Berlinu gde sada radim za Ableton, kompaniju koja se bavi razvojem softvera i hardvera za muzičku produkciju i live izvođenje. Želela sam da nađem posao gde bih spojila strast prema muzici i tehnologiji, sa profesionalno stečenim iskustvom u oblasti marketinga, sve to u gradu koji mi prija. Tako sam došla do Ableton-a, i brzo shvatila da tu pripadam.

Kako je uopšte raditi za Google? A kako je tek napustiti takav posao?

To je, naravno, bilo jedno fantastično iskustvo pre svega zbog toga što sam se priključila Googleu kada je tek stigao u Evropu. Bila sam deo kreativnog tima koji se najviše bavio tek lansiranim Youtube-om. Prema tome, imali smo dosta slobode da eksperimentišemo i bilo je jako zabavno. Sa 24 godine sam dobila priliku da putujem i zastupam firmu, upoznajem klijente i kolege širom Evrope. Međutim, sve je to ipak zamorno jer je tempo intenzivan. Posle tri godine konstantnog neodvajanja od koferčeta – što je super kada si mlad – shvatiš da je zapravo lepo biti duže u jednom mestu. Što se tiče profesionalnog iskustva- stekla sam mnogo u okviru Google-a. U poslednjoj fazi sam imala priliku da se priključim timu Lazara Džamića, koji u Beogradu često održava predavanja o marketingu, kao na primer ove godine u “Mikseru” i “Novoj Iskri”. Od Lazara sam stvarno mnogo naučila i još bitnije, stekla divnog prijatelja. U međuvremenu je Google previše porastao i postao korporativan. Teško je bilo otići odatle jer retko koja kompanija nudi stvari koje Google nudi. Pravi izazov je bio naći zamenu bez rizika, ali sam morala da promenim nešto jer me ni taj posao ni taj grad više nisu ispunjavali.

London je težak grad i privlači one koji jure karijere i novac, dok Berlin privlači kreativne i opuštenije ljude, kojima je bitnije slobodno vreme za život.

Da li si se pokajala zbog te odluke ili da li ti posao za Ableton pruža onu sreću za kojom si tragala?

Nimalo ne žalim. Stresne godine koje sam prošla su bile podloga za nešto što sada uspevam da izgradim u Berlinu. U stvari, ja tek sada kupim plodove svog napornog rada u poslednjih deset godina. U Londonu sam iskoristila sve ono što mi je taj grad pružio ali nisam više mogla da izdržim taj surovi kapitalizam. Tenzija koja je prisutna u vazduhu ti ne dozvoljava da živiš opuštenije, ma koliko se trudio. A Berlin nikada neće sebi dozvoliti da postane kao London, iako se i on menja.

Što se posla i kompanije tiče, moram da verujem u vrednosti i kulturu firme za koju radim. Ableton mi se dopao, između ostalog, zato što ulaže u razvoj mladih ljudi kroz muzičku edukaciju. Osećam se privilegovanom što radim za brend koji investira u inovacije i ima jaku reputaciju u industriji.

Kroz svoj rad se bavim strateškim delom gde društvene mreže igraju veliku ulogu u komunikaciji sa našim korisnicima i fanovima. Drago mi je što kroz naš rad inspirišemo ljude da prave bolju muziku.

Pored toga, atmosfera na poslu je odlična. Ekipa je raznovrsna, svi imamo isti smisao za humor i delimo ljubav prema sličnoj muzici, što nije bio slučaj u Google-u.

Za tebe se priča da si “klaberka u duši”. Već dugo slušaš tu vrstu muzike i tvoji ukusi su se verovatno menjali vremenom. Kada si je tačno upoznala i u kojim zvukovima trenutno uživaš?

Pre bih rekla da sam ljubitelj muzike, pa onda klaber. Imala sam oko 16 godina kada sam prvi put otišla sa društvom iz srednje škole u “Industriju”. Odmah mi se svidelo. Spomenula sam noćni život tih godina i verujem da je Beograd imao dobru scenu za elektronsku kulturu. U Londonu sam prošla kroz razne faze te scene, od funky i soulful house-a do minimala. Trenutno uživam u deep-u i već par godina pomno pratim label Katermukke i rezidente kluba “Katerblau” – nekadašnji “Katerholzig”. DJ Mira mi je jedna od omiljenih. Ona je Nemica iz grada Halle i pušta melanholične tonove. Taj žanr se ovde zove “schneckno” : spoj “die Schnkecke” (puž) i “techno” što znači “spori tehno”.

Imaš li favorite među domaćim DJ-evima?

Definitivno Schwabe. Njega bih izdvojila zato što ima svoj stil i zvuk kroz koji može da te odvede na jedno lepo putovanje. Sećam se jedne Nove Godine na Brodu, toliko je bila dobra muzika da sam zamalo propustila avion nazad za London! Spomenula bih Uroša i Tamaru aka Ewox & Tamarinsky koji sa žurkama “Samo ljubav” stvaraju pozitivni vajb.

Sve u svemu, drago mi je da se neke nove stvari razvijaju i da nije sve potpuno mrtvo, mada je primetno da toj sceni fale resursi i ljudi koji to malo više cene.

Nažalost, ljudi u gradu koji imaju značajniji budžet, ne koriste priliku da poboljšaju tu scenu, već dovode stara proverena imena, bez mnogo eksperimentisanja. Primera radi, Daniel Bortz još nije gostovao… S druge strane, neki poznanici,odavde, iz muzičke industrije, su mi pohvalili +++ Festival i ta priča mi deluje zanimljivo – zbog ambijenta, prirode, veličine.

Šta ti nedostaje iz Beograda, a šta ti smeta kada se ponovo nađeš tamo?

Neki kažu da se vremenom lakše podnosi udaljenost, ali to nije moj slučaj. Ma koliko putovala po svetu, Beograd ostaje moje specijalno mesto. Najviše mi fale porodica, moj pas Pablo i naravno drugari.

Uvek se rastužim kada treba ponovo da se rastanemo. Volela bih da u Srbiji dođe vreme kada će ljudi reći da je dobra ideja vratiti se i ostati.

Sporost i haos teže podnosim, jer sam navikla na brz tempo i preciznu organizaciju. Pošto sam otišla sa 18 godina i stekla neke drugačije navike, treba mi malo vremena da se prilagodim njihovom ritmu, a i oni mom… Ali, što se muzike i kulture tiče, posebno mi smeta i ona druga strana Beograda, kada vidim gde sve to ide. Duša me boli kada čujem kako i uz koju muziku se neki mladi ljudi formiraju, i da umetnost kao grana jedva preživljava.

Gde se krećeš u Beogradu, šta voliš u njemu?

Volim beogradsku bleju, na Brodiću, na reci, na donjem Dorćolu. Volim šetnju po Kališu i onaj prelepi pogled, volim izlaske sunca sa Broda jer se tamo osećam kao kod kuće, volim Tezgu jer znam da ću tamo uvek naići na poznata draga lica, volim Košutnjak i ski stazu, volim kad mi dođu drugari iz inostranstva, jer tada podelim Beograd sa njima i onda ga još više volim. Volim nedeljni ručak kod babe u Zemunu, volim moju Đeram pijacu i da tražim za 10 dinara jeftiniji krastavac, kao da to pravi neku razliku. Volim kad naletim na drugare iz “starog kraja”, volim burek kod “Trpka”, volim moje zvezdarske avlije; volim Dunav i Savu koji odnesu sve loše misli, volim naše mostove pogotovo od kako su lepo osvetljeni, volim rustične zgrade koje se raspadaju ali nose svoj šarm i dalje. Volim što biti Beograđanin nosi neku težinu i vrednost, volim što sam odrasla u ovom suludom gradu i što ga nosim u sebi uvek i kad odem daleko.

Očigledno je da ti Berlin odgovara, ali da li postoji nešto što ti predstavlja problem?

Nemački jezik, kao i njihova reakcija kada vide da ga ne govoriš. Umeju da budu ponekad neprijatni, recimo u pošti ili državnim institucijama. Ja želim da naučim nemački, ali će to malo potrajati! Druga stvar koja me pomalo plaši je ta ekstremna sloboda, ali mi se istovremeno i sviđa. Granice normalnosti se pomeraju i ako nisi dovoljno stabilan i fokusiran, možeš se lako izgubiti u tom anarhičnom i hedonističkom svetu. Neke stvari su kod njih vrlo kontradiktorne: Nemci su upšte poznati po svojoj rigoroznosti i disciplini. Ne prelaze ulicu na crveno – a onda ih vidiš u nekim suludim izdanjima noću.

Došla sam ovde misleći da sam osoba otvorenog uma ali sam ubrzo shvatila da postoji još nivoa.

Ponekad mi se čini da se gube neke dobre stare vrednosti, za koje sam već u Londonu primetila da nestaju.

Koja pesma te asocira na Beograd?

Verovatno nešto iz faze happy, funky house-a. Uz pesmu “So many times” (Gadjo) smo skakali po splavu “Sound”. Uvek me podseća na te letnje beogradske dane.

Da li postoji neko mesto u Berlinu koje ti se posebno sviđa ili koje te podseća na Beograd?

Nedavno sam u istočnom Berlinu otkrila Funkhaus. Zgrada je iz GDR perioda, direktno je na reci, a prostor unutra je prelep. To je između ostalog recording studio koji je u vreme kada je napravljen bio vrlo progresivan, jer su arhitektura i akustika skroz sinhronizovani. Tu je nekada snimao, između ostalih i Sting. Prostor se i dalje koristi, a mikrofoni koji su tada napravljeni i dalje funkcionišu. Ponekad organizuju koncerte. Skoro sam otišla tamo i sela pored reke, gde ljudi uživaju u tom miru, dođu svojim brodićima, parkiraju se i pecaju, piju pivo. Tada sam se osetila kao da sedim na Dunavu ili Savi – nije bilo razlike.