Da li imate preko 18 godina?

Jugoslavija kao poetika

Ove nedelje vam predstavljamo Borisa, fotografa jugoslovenskog porekla rođenog u Nemačkoj

Rođen u Nemačkoj, Boris Kralj je studirao fotografiju u Berlinu gde radi za najveće modne agencije. Za sebe kaže da je dete «jugo gastarbajtera», izraz koji je postao njegova inspiracija. Svoju prvu izložbu posvetio je upravo gradu koji u njemu budi sećanja na jednu državu koja više ne postoji fizički, ali je u svima nama po malo.

Kada je bio tvoj prvi susret sa Beogradom?

Kada sam bio dete, obilazili smo rodbinu i letovali svake godine u SFRJ. Put je bio dugačak ali sam ja te road tripove doživljavao kao neku veliku avanturu. Kada smo prolazili kroz Novi Beograd, imao sam osećaj da prolazimo kroz New York! Tada je Beograd bio najveći grad koji sam posetio. Svega se sećam kao da je juče bilo. Opet vidim one solitere i spuštene zelene platnene roletne na skoro svakom prozoru – delovalo je apokaliptično uz one sive fasade.

Koja je tvoja veza sa Beogradom danas?

Pre 12 godina sam otišao za Beograd jer sam hteo da vidim šta je ostalo od stare Jugoslavije koju ja nosim u sebi i da li se nešto promenilo. Bio sam radoznao. Ta potraga za ostacima nekadašnjeg duha u njenoj prestonici navela me je na desetogodišnji projekat «My Belgrade», to je knjiga kroz koju sam uspeo da prikažem svetu neku drugačiju sliku. Fotografije su prilično melanholične, lične i pomalo tužne jer nisam hteo da idealizujem prošlost. Međutim, ja sam slučajno u Beogradu uhvatio taj šmek. Toliko sam slikao da na kraju nisam znao šta i zašto uopšte slikam – sve me je privlačilo. Danas ga doživljavam kao drugi dom, i uživam u onome što ne mogu da nađem u Berlinu.

Da li si od nekoga tražio pomoć za tvoj projekat?

Naravno, obratio sam se i Ambasadi Srbije, i Turističkoj Organizaciji Beograda i otišao na još par strana jer sam imao osećaj da će to zanimati ljude i privući pažnju. Tada je Beograd i dalje bio zaboravljen i nepoznat. Mislio sam da ću na taj način nešto dobro uraditi, otvoriti neka nova vrata. Ipak, bilo da je reč o novčanoj saradnji ili jednostavno moralnoj podršci, niko se nije odazvao i morao sam samostalno da nalazim razne načine kako bi se moja vizija ispunila. Smatram da sam uspeo pošto je skoro izašlo drugo izdanje. A sada mi je i drago da ove institucije nisu učestvovale jer sam shvatio da moja priča zapravo nije srpska.

Kada već spominješ nacionalnost, prošle nedelje je u okviru trećeg Serbinala bio zanimljiv razgovor na temu identiteta i pripadanja jednoj sredini. Kako ti sebe vidiš, ili šta kažeš ako te neko pita odakle si?

To je uvek teško pitanje. Moja majka je Jugoslovenka srpskog porekla iz Slavonije, a otac Hrvat iz Vojvodine. Osećam se kao da imam dve ličnosti : istovremeno sam Nemac, dok sam u duši Jugosloven. Na početku ljudi nisu razumeli zašto to govorim, a neki su se čak vređali ili mislili da se rugam. Ne pokušavam druge da ubedim i nisam fanatičan, samo mislim da niko ne mora da se ustručava ako želi da kaže za sebe da je Jugosloven. Jedino tražim da neko prihvati i razume moj stav. Meni je zadovoljstvo ako mogu od svih republika uzeti ono najlepše. Bliski prijatelji su mi dali nadimak «Yugo Boy», to mi je veoma drago i ponosan sam što me ljudi tako vide bez nekih pežorativnih konotacija.

Da li sebe vidiš kao jugonostalgičara?

Ne u onom političkom smislu. Nikada nisam živeo u komunizmu i ne patim za tim režimom. Pre svega sam kulturološki nostalgičan. Filmska i inače art scena tog doba su mi jako zanimljive. Svi su pričali zajednički jezik i mogli su da komuniciraju i sarađuju. Posebno mi se sviđa što primećujem neki novi «Yugo Wave» među mlađima. Inače, mislim da su naši ljudi iz belog sveta više zadržali taj neki duh nego oni koji su ostali na prostorima bivše Juge, ne samo zato što su verovatno zasićeni svega, već i zbog zastrašujućeg nacionalizma koji se gaji. Bilo bi bolje da se svi razumemo i spajamo, umesto da gledamo u čemu se razlikujemo. Svi ljudi žive na istoj planeti, granice su iluzija.

Spomenuo si kako u Beogradu pronalaziš ono što Berlin ne može da ti pruži. Šta je to?

Neke stvari kao što su naši tipični specijaliteti ili sve ono što bi ljudi nazvali «seljačkim» ili «smešnim», meni predstavlja izvor i duboku emotivnu simboliku. Ja sam odrastao uz Lepu Brenu, i njene pesme u meni bude razna osećanja. Tu narodnu muziku su moji roditelji slušali jer je to predstavljalo jednu od retkih veza sa domovinom.

Koja pesma te podseća baš na «tvoj Beograd»?

«Sve što želim u ovom trenutku» od Grupe Far.

Dosta «jugoslovena» koji su rođeni u inostranstvu ili već duže vreme borave van balkanskih granica, izgube svoj maternji jezik. Ali to nije tvoj slučaj, izražavaš se rečito i jasno. Kako si uspeo da zadržiš nivo?

Kao većina gastarbajterske dece, pohađao sam jugoslovensku školu jednom nedeljno. Tamo smo slušali i učili o «najlepšoj zemlji na svetu». Kada smo čitali ćirilicu za peticu, morali smo krišom malim slovima da napišemo latinicom iznad teksta jer nismo bili sigurni! U tu školu smo ipak nerado išli. Učiteljice su bile stroge i čudne, a program je bio malo manipulativan. Zbog svih tih faktora, nisam imao volju za tim jezikom. Kada sam upoznao ljude sa naših prostora i sprijateljio se sa njima, zavoleo sam taj jezik i samim tim sam ga očuvao.

Kao dete iz mešovitog braka, kako si proživeo kraj «najlepše zemlje na svetu»?

Kod nas u kući nikada se nije dovodilo u pitanje ko si, odakle si, koje si vere. Nismo imali slavu, nismo išli u crkvu. Znao sam da su tatini iz Hrvatske, ali to kod nas nikada nije bila tema i nismo uopšte negativno o tome razmišljali. Zato sam taj rat doživeo na veoma čudan i težak način. Odjednom su neki ljudi u gradu prestali da se javljaju, neki nam više nisu dolazili u posetu, svađe u kući su bile češće, a Titova slika se preselila iz dnevne sobe u trpezariju i završila u podrumu. Onda je jednog dana moj otac izjavio prvi put kako je on Hrvat. Tada sam bio u poslednjem razredu jugoslovenske škole, posle se sve podelilo. Morao si da paziš šta govoriš. A ja tada nisam znao šta sam ja.

Ljubav prema Jugoslaviji ne pokazuješ samo kroz fotografiju, već i kroz umetnost, u širem smislu te reči…

Da, jednostavno u tome pronalazim veliku inspiraciju. Na primer, 2011. godine organizovao sam filmske večere gde sam puštao kultna dela jugoslovenske kinematografije, uz odgovarajuće prevode. Na prvoj projekciji bili su uglavnom prijatelji, na drugoj su ti prijatelji poveli svoje prijatelje i to se tako razvilo da na kraju nisam više nikoga poznavao u publici. Dolazili su ljudi iz Makedonije, Bugarske, Rusije, i pevači, i umetnici… Tada sam pomislio kako nam je potreban neki prostor koji bi nas okupljao. Moramo da imamo neki centar.

Nešto kao «Jugoslovenski Institut»?

Upravo tako. Moj san jeste da osnujem Jugoslovenski Klub Umetnosti u Nemačkoj. Već sam počeo da razvijam plan, i nije lako, ali nailazim na veoma motivisane ljude koji žele da se uključe i pomognu. Imamo ogroman potencijal i to treba da se iskoristi. Uvek podržavam naše umetnike i pokušavam da ih spojim. Ovakva prilika će omogućiti interesantne saradnje pod jednim krovom.

Koji su ti sledeći potezi?

Završavam projekat «Miss Yuniverse» u kom je reč o starim jugoslovenskim pevačicama koje su mene pratile kroz detinjstvo i u meni budile i lepa i ružna osećanja. Koncept je tako osmišljen da sam ih slikao sa starih video kaseta – jer sam ih ja na taj način upoznao. Sve šljašti, one pevaju, a ovde su svi «gastosi» to zajedno slušali. Uz te pesme se patilo, veselilo… Opet zbog lične prirode ove ideje, nisam mogao odjednom da uđem u tematiku jer idem još dublje nego sa «My Belgrade».

Borisov sajt možete pogledati ovde

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: