Da li imate preko 18 godina?

IZA KULISA

Rušenje Terazija iz tridesetih

Kako javlja Tanjug, tematski park “Terazije iz 1930.” biće uskoro uklonjen na osnovu Rešenja koji je donela Opština Novi Beograd. Posle tri godine, od kako je projekat započet – ništa od zamišljenog programa nije ostvareno, park je najveći deo vremena bio pod katancem, a danas je zarastao u korov – pa se opet nameće pitanje zašto je uopšte građen?

terazije-3

Kako smo iz medija saznavali, projekat je finansiran iz gradskog budžeta i za njega je izdvojena spektakularna cifra od 600.000 evra. Primera radi, isto toliko novca država Srbija izdvojila je za finansiranje svih dugometražnih igranih filmova u 2013. godini. Dakle, ovaj park nije bila sumanuta zamisao privatnog investitora sa tragično lošim osećajem za ukus i profit, već beba koju su porodile pare poreskih obveznika, mene i vas. Ne zaboravimo da ova pozamašna cifra iz nerazjašnjenih razloga ipak nije bila dovoljna za održavanje parka u životu, pa mu u je jednom trenutku prekinut dovod struje, pošto je na električnu mrežu bio nelegalno priključen.

Za ove sumanutarije, kao i za potpunu propast čitave zamisli niko nadležan nikada nije odgovarao. Ostaje nejasno iz tačno kog resursa su se ova sredstva slivala, no ne bi me iznenadilo da se negde provukla reč “kultura”. Naime, u biti slični državni projekti poput Ravne gore i Konstantina, kao i cirkusi koji su ih pratili, dosledno istrajavaju u nameri da nam veličanjem sumnjive i stilizovane verzije nacionalne istorije ustoličaju jedan precizan i nadasve retrogradan sistem vrednosti.

Podsetimo se izjave koju je Živorad Anđelković, pomoćnik tadašnjeg gradonačelnika dao za Blic, povodom početka rada na Terazijama: “Žitelji Novog Beograda više neće morati da prelaze reku kako bi prošetali jednom od centralnih ulica u prestonici – Terazijama – jer će jedno takvo mesto, samo još koju deceniju starije, već u maju imati u svom komšiluku. Ovo će biti prostor gde će Beograđani moći da se vrate u vreme pre Drugog svetskog rata, kada su Terazijama prolazili tramvaji, dame šetale u živopisnim haljinama, a gospoda nosila cilindre…”

terazije

Gospodin Anđelković već prvom rečju uveo nas je u ideološki kontekst “Terazija iz 1930” – na Novom Beogradu ne žive građani ili stanovnici, već žitelji, oni ne prelaze most nego reku, i oni ne žive u glavnom gradu, nego prestonici. U tom ne iznenađuje ni fascinacija rekvizitama koje nabraja u drugom delu svog izlaganja koje odjekuje desno zakrivljenim diskursom kojim se promovišu “stare vrednosti”. No, posebno je bola oči neosetljivost po pitanju fizičkog mesta na koje su vizionari smestili repliku jedne ulice na drugu ulicu (?!) – između karton sitija i Buvljaka. Maštarija o dostojanstvenoj, uštirkanoj građanskoj Srbiji nalepljena je na prokrčeno đubre u kojima su neki neuštirkani žitelji ove prestonice živeli i radili, prodavajući tuđe smeće za hranu. U tom okruženju, tadašnja uprava grada zamislila je “kafane i hotele u čijim baštama će služiti konobari odeveni u uniforme iz tog doba. Ovde će se odvijati i kulturna dešavanja poput izložbi, filmskih projekcija, predstavljaće se stari zanati, prodavati suveniri, ali i promovisati turizam prestonice.”

Čini mi se da bi za potpuno umno pomračenje i erupciju ironije falilo samo još da se u projekat dodala stavka inkluzije romskog stanovništva, po kom bi upravo oni bili ti koji bi radili u ovom bizarnom zabavnom parku. Na tragu te ideje, paralela između Terezijenštada i Terazija se čak i u nomenklaturi prosto nameće sama od sebe. Tokom Drugog svetskog rata, Terezijenštad je bio takozvani “pokazni logor” u koji su Nacisti slali umetnike i intelektualce. Kada su početkom 40ih Evropom počele da kruže glasine o koncentracionim logorima i užasima koji se tamo odvijajau, diplomatski predstavnici dovedeni su upravo u Terezijenštad gde im je upriličen mali koncert logorskog kvarteta, zatim su posetili izložbu i razni drugi kulturno-zabavni program. Sa ovom praksom nastavilo se i u godinama koje su usledile.

terazije-2

Ne bih dalje dubila mrak ove aluzije, ali postoji nešto zaista porazno u smeštanju fijakera i predratnog panoa hotela Moskva u deo grada koji je građen sa idejom klasne ravnopravnosti, na ugao ulice koja nosi naziv Antifašističke borbe. Iako će ovaj besmisleni park sravniti sa zemljom kao da ga nikada nije ni bilo, aktuelni ostaju posprdno nepostojeći budžet za kulturu i megalomanski arhitektonski projekti na betonu, travi i vodi. Umesto relevatnog umentičkog sadržaja i urbanističke modernosti i dalje ćemo dobijati projekte za kolektivnu hipnozu koji nas transponuju u vreme Nedića ili cilindara, vreme kada smo bili velika nacija, vreme daleko od naše turobne svakodnevice.

Na kraju, kako je Žižek to lepo nekoga parafrazirao: Kada se ostvari, fantazija postaje košmar. Čak ni sugrađani zaluđeni “prošlim vremenima” nisu posećivali ovaj društveni role-playing, jer ni njima, sutšniski nije potrebno to. Civilizovano društvo sa zdravim vrednostima ne pravi se zabadanjem makete u blato, već investiranjem 6, 60 ili 600.000 evra u poduhvate koji nas sa istorijom suočavaju, a ne njom mađijaju.

terazije-5

Lajkuj:

Komentari:

  1. komina says:

    fino ali ovaj zavrsetak sa ovom sintagmom o nekom “Civilizovanom društvu sa zdravim vrednostima” je malo kriticna ali boze moj…

    1. Staša Bajac says:

      Šta vam tačno smeta u formulaciji?

Ostavite komentar:

Slični članci: