Formalna neformalnost sve čini mogućim

Priče stranaca koji su došli da žive u Beograd. Iskustva Beograđana koji su rešili da odu odavde. Oni su svi “i tamo i ovde”. Nova rubrika Before Aftera “Strani Beograđani” donosi njihove priče. Odnos ta dva sveta direktno utiče na samu sliku grada. Kako i gde ti ljudi žive i rade, šta ovaj grad njima znači?

Rodrigo Guzman Cazares se bavi digitalnom vizuelnom umetnošću i eksperimentalnom muzikom. Rođen je u haotičnom Meksiko Sitiju gde je završio grafički dizajn. Njegove instalacije poseduju moć da nas odvedu u neki drugi svet – možda paralelni univerzum – kroz elektronske tonove i promenljive grafičke forme, stvarajući prostorne iluzije. Aktivno se pojavljuje na raznim međunarodnim radionicama, performansima, koncertima, festivalima gde se fokusira na razne animacije, programiranja i izrade prototipova. 2013. godine je učestvovao na velikim VJ takmičenjima u Evropi a te iste godine je došao prvi put u Beograd…

Šta te je dovelo u Beograd?

Pre dve godine sam se u Makedoniji sprijateljio sa Beograđanima koji su mi rekli da svratim jer sam kretao ka Berlinu. Ostao sam ovde nedelju dana, i produžio za Nemačku i Poljsku gde sam boravio neko vreme. Kada je moj posao tamo bio završen, razmišljao sam gde da odem na šest meseci van Šengen zone.

Beograd mi se učinio kao strateška tačka i mislim da sam doneo ispravnu odluku, ne samo zbog geografske pozicije.

Ovo je ipak najveći grad na Balkanu i to mi se učinilo kao dobar početak za moj rad.

Kako si se tada uklopio?

Ubrzo sam ušao u umetničke krugove, išao na razna otvaranja, upoznavao ljude koji su uvek bili veoma otvoreni za saradnju. Pritom, zajednica kreativnih ljudi je ovde prilično mala što joj omogućava čvrstu i prirodnu povezanost.

Koji je tvoj sledeći korak, imaš li planove za neko trajno vezivanje sa ovim gradom?

Pa kao što nisam planirao da dođem ovde, tako u suštini ne planiram ništa. Čak ni kada sam napuštao Meksiko, nisam slutio da ću ovoliko dugo ostati u Evropi. Trebalo je da ostanem mesec dana, a to se nekako pretvorilo u godine! Ne znam kako se to desilo…

Zato izbegavam da planiram, samo puštam da stvari teku i grabim prilike koje mi se pružaju u datom trenutku.

Sada imam neke mogućnosti preko kontakata u Mađarskoj, Poljskoj i Nemačkoj ali sam vezan za Beograd jer se stvari ovde dešavaju.

Baš si pre tri nedelje predstavio u lokalu KM8 svoj najnoviji AV performans “Monochromatic Fragments 1” a uskoro ćeš pokrenuti međunarodnu akciju sa raznim umetnicima u Španskoj Kući pored KC Grada. Prošle godine si čak puštao radove i u Drugstore-u. Zaista se “stvari ovde dešavaju” za tebe. Da li bi odvojio neke zanimljive momente?

Da, sve se brzo desilo. Prvo sam otkrio Urbani Inkubator jer sam odseo u hostelu odmah pored njihovog glavnog lokala. Dobio sam status “artist in residence” i postao deo neke ekipe. A i ljudi su ovde aktivni i voljni za razvijanje ideja, nije sve crno belo. Sviđa mi se “formalna neformalnost” koja sve čini mogućim, birokratske procedure nisu preterano razvijene, i to olakšava svim učesnicima. Osećam slobodu, humanost, direktnost i prirodnost.

Imao sam prilike da radim na veoma lepim događajima. Odvojio bih prošlogodišnje vizualizacije na koncertu čuvene pijanistkinje Nade Kolundžije, kao i za horski ansambl na novogodišnjoj večeri u FDU-u.

Prošlog ponedeljka (30.marta) otvorena je tvoja izložba “The Grid” u Galeriji 12 HUB (Karađorđeva 59). Vrlo zanimljiva postavka i sama scenografija prostora je inznenadila publiku. Kako se rodila ideja?

Projekat “The Grid” započeo je još prošle godine, ali smo tek sada uspeli da se vremenski uklopimo. Nije reč o tipičnoj izložbi, već intervenciji koja okuplja dosadašnje radove, kao neka mini-retrospektiva. Glavni faktori su interaktivnost i improvizacija. Kroz pokrete, ljudi mogu da stupe u kontakt sa digitalnim svetom, proizvode muziku i menjaju sliku.

Odakle ti ime “Abduct” i šta je ono što te najviše inspiriše?

To ime sam smislio još 2003. godine i razmišljam da ga eventualno promenim. Moja prvenstvena želja je da povučem ljude iz nekog svog konteksta i odvučem u neki novi nepoznat svet. Inspirišu me Univerzum, priroda, prostor… Generalno, percepcija vremena.

Da li postoje neke stvari koje ti ovde smetaju, i šta bi ti lično voleo da promeniš?

Naravno, treba da se sredi puno toga. Najviše mi smeta slika Beograda koja se šalje svetu. Ljudi misle da je ovde super zato što su devojke lepe, sve je jeftinije, izlasci su ludi i nezaboravni. Taj veliki broj turista dolazi iz pogrešnih razloga. Jeste to sve istina, ali kultura je ipak nešto jače, i mnogi zaborave da obiđu pozorišta, galerije, da upoznaju srž ovog prostora. Fensi zajednica je nešto što škodi prvenstvenom imidžu Beograda. Problem je što su zapadne kulture i globalizacija uticale do te mere da ljudi slede neka opšta pravila, prate trendove koji ništa ne znače i samim tim gube svoj identitet i svoju originalnost. A to je glupo zato što postoji hiljadu drugih stvari koje treba otkriti.

Da li misliš da i sami Beograđani imaju pogrešnu sliku o svom gradu?

Da, i to je druga stvar koja mi smeta. Nisu ni svesni koliko imaju potencijala. Posle kriznih vremena, jasno mi je da ljudi imaju psiholoških i emotivnih problema. Odlično znam da je vlast problematična, da je budžet kulture nikakav i kada se nekim čudom odvoji jedan deo prihoda, unapred se zna kome taj deo pripada.

Zato je potrebno razvijati svoje projekte nezavisno od političkih promena.

Višak informacija oko nas, buka i haos preko interneta, nas udaljavaju od ličnih ciljeva. Toliko toga ima da se uradi jer je ovo, ponavljam, strateška tačka. Tu je na primer Resonate Festival (http://resonate.io), jedan od najznačajnijih u domenu digitalne kulture. Opet je ključna reč – kultura.

Do sada si često menjao svoje adrese, ali uvek si vezan za Savamalu. Postoje li neki drugi delovi grada gde voliš da odeš?

U Savamali mi se sviđa aktivnost, svake nedelje su razna dešavanja, izložbe, koncerti, radionice… Prijaju mi šetnje pored starih napuštenih brodova iza železničke stanice. Ali mnogo volim i Adu.

Da li nameravaš da naučiš srpski jezik?

Već sam krenuo na časove, međutim, teško mi ide, em je teško, em ne stižem vremenski. A ovde svi pričaju engleski, i u radnjama, i na pijaci… Prema tome, komunikacija nije veliki problem. Ali svakako bih voleo da ga naučim jednog dana. Izložbu “The Grid” možete obići do 10. aprila u Galeriji 12 HUB (Karađorđeva 59).

event: facebook.com/events/663679343761884
tumblr: abducto.tumblr.com