Kod Mihajla Jovanovića na Senjaku

Mihajlo M. Jovanovic je konceptualni umetnik, sada već srednje generacije beogradskih umetnika, koji svoj rad bazira na performansu, muzici i konceptualnim radovima. Po vokaciji filozof, ali je kroz svoje stvaralaštvo postavio više praktičnih nego teorijskih pitanja. Živi i radi u Beogradu. Pre nekoliko dana posetili smo prostor u kome živi, zajedno sa mamom Branislavom Jovanović – Cile i sivim mačorom veoma ozbiljnih crta njuške za domaću mačku.

Ovo je druga najstarija kuća na Senjaku, zidana je 1911 godine. Nekada je bila oficirska gajba za gardu Kralja Petra, a kralj je imao letnjikovac u blizini. Kuća prekoputa je isto bila oficirska, tu živi naš prijatelj Vojin, džez klavijaturista, ta kuća je par godina starija, iz 1909. Stara ekipica iz kraja uglavnom više nije tu, na Senjaku je ostalo 10-15 porodica koje su od početka ovde.

Sedimo u Mihjalovom delu kuće, na sivkastom kauču. Tu smo se nekako odmah zavalili, nešto kasnije upoznajemo i mamu.

– Majka mi je violistkinja beogradske filharmonije, u penziji. I otac je bio zapravo, dok je bio živ. Bio je prva viola beogradske filharmonije pa je otišao u Strazburg. Upoznali su se tako što su se družili sa pokojnim Dušanom Skovranom, čak su me i napravili na turneji sa njim, na Siciliji. Inače sam vanbračno dete, ćale je pre toga već imao moja dva polubrata u Miluzu, a imam još jednog polubrata ovde i polusestru u Španiji. Rođen je još ’36 a umro je pre dve ili tri godine, u Miluzu. Živeo je tamo od ‘81, dolazio je par puta ali nije se javio.

Mihajlovu mamu nalazimo u bašti kako čita. “Uzela sam da čitam ponovo Sen Egziperija, ali ne Malog princa. Mada mi je to jedna od omiljenih. Osnovna filozofija cela je u njoj.”

Sada nas Branislava provodi kroz kuću, zarazno se smeje, a duhom više podseća na veselu Mihajlovu mlađu sestru nego mamu.

Ovde su uglavnom dečije knjige i magazini za uređenje enterijera. Omiljeno mi je kako uređuju francuzi i Italijani. Dopada mi se kada sređuju stare kuće, više nego kada naprave sve moderno. Volela bih da imamo uslova da sredimo ovu kuću, uživala bih u tome.

“Ja sam sa svoje tri godine došla u ovu kuću, a moja sestra pravo iz porodilišta. Ona je i ranije izašla iz kuće – sa 18 godina se udala i otišla. Kao što sam već rekla kuća traži renoviranje u ovom trenutku. Volela bih da imam i baštu, povrtnjak, da se bavim time. Ali ovde zemlja nije bogznakakva, jedino mi u saksiji uspevaju stvari. Za vreme rata ovde je pala bomba i u tlu je mnogo kamenja, pa je zemlja postala čvrsta. Morala bi da se potpuno promeni.”