Da li imate preko 18 godina?

Inspiriše me ovdašnja kreativnost i improvizacija

Emily Radosavljević

Ove nedelje u rubrici “Strani Beograđani” donosimo priču Emily Radosavljević, devojke iz mešovitog braka oca Srbina i majke Amerikanke. Ova rubrika donosi priče stranaca koji su došli u Beograd, kao i iskustva Beograđana koji su rešili da odu odavde. Oni su svi “i tamo i ovde”. Odnos ta dva sveta direktno utiče na samu sliku grada. Kako i gde ti ljudi žive i rade, šta ovaj grad njima znači?

Emily živi u Beogradu već pet godina zato što je htela da upozna očevu stranu porodice, da istraži drugu polovinu svoje kulture i da otkrije suštinu srpskog naroda.

emily-1

Tvoja priča je jedan od onih primera gde posledice globalizacije dolaze do izražaja. Otac Srbin i majka Amerikanka su se sreli u Nemačkoj, gde si se i rodila. Odlaziš u Ameriku gde provodiš veliki deo svog detinjstva i završavaš studije, a onda provodiš godinu dana u Holandiji na razmeni. Kako donosiš konačnu odluku da se smestiš u Beograd?

Devedesetih godina je situacija bila prilično zategnuta i naš odnos sa tatinom stranom porodice je bio težak što se tiče komunikacije. Međunarodni pozivi su bili skupi ili nemogući, posebno sa državom u raspadu. Internet nije ni postojao, pisma nisu uvek stizala na adresu, a i sam jezik je bio problem. Mediji su prikazivali Balkan kao “no man’s land”, sve je delovalo tako daleko i nepristupačno, informacije koje su stizale su bile filtrirane i kontrolisane. Onda se pojavilo čudo sa kompjuterima, preko MySpace-a sam mogla da stupim u kontakt sa ljudima iz Srbije, što mi je omogućilo da iz daljine uronim u drugačiju kulturu.

Bila sam jako znatiželjna jer nisam znala kako izgledaju ljudi odavde, kako se oblače, koju muziku slušaju i kako žive.

Sve te stvari nisi mogao da saznaš preko televizije, gde ti se prikazuju samo manastiri, žene u etno haljinama ili muškarci u narodnoj nošnji, i njihove ovce i koze. Čudno je poznavati neke evropske države više nego onu u kojoj imaš familiju. Nakon par godina putovanja tokom kojih sam naučila da izađem iz udobne sredine, počela sam da se dopisujem sa Beograđanima i onda rešila da se sretnem sa porodicom i sopstvenom kulturom.

Od kada živiš ovde?

Prvi put sam došla 2006. ali tek sam se 2009. definitivno smestila sa idejom da ostanem par meseci. Malo po malo sam osetila kako Beograd postaje moj dom. Puno toga se promenilo od kada sam tu, grad se menja stravičnom brzinom. Svi me i dalje pitaju, čak i ljudi koji me ne poznaju: “Kada se vraćaš tamo?” kao da je moj životni cilj da ostvarim američki san. Taj koncept me nikada nije privlačio, kao ni globalno društvo koje postaje prototip. Po koji put me pitaju “Zašto se ne vratiš tamo?” i uvek moram nekome da se pravdam. Misliti da je tamo bolje je mit i zabluda. Prirodno je da nemamo istu perspektivu, i vremenom sam prihvatila činjenicu da neki ljudi ne mogu da razume taj stav. Ljudi bi trebalo prvo da odu odavde da bi shvatili da nije sve tako super u inostranstvu. Neki su to već iskusili – otišli su u “obećanu zemlju” i vratili se ovde jer se tamo život svodi na ciklus dosadnih stvari : radiš, radiš, radiš, jedeš modifikovanu hranu od koje se ugojiš ili oboliš, gledaš neke glupe emisije koje ti sprže mozak i tako u krug.

Neki ipak i dalje misle da je to pitanje privilegije i šanse koja treba da se iskoristi…

Lično smatram da novac nije motiv za odlazak. Istinska vrednost je radoznalost i želja ka otvaranju. U zapadnom svetu je veliki problem kontrola nad populacijom. Sa jedne strane imaš sigurnost, ali si ograničen na raznim poljima zbog zatvaranja u tu komotnu kutiju. Sistem te uspava, a ti ni ne vidiš da si u klopci.

Kako si se snašla kada si došla u Beograd?

Došla sam kada je MySpace polako počeo da umire, i ja sam nesvesno zaboravila ljude sa kojima sam se dopisivala dok sam još bila u Americi. Međutim, setila sam se jedne devojke, Marijane, i kontaktirala je čim sam se smestila. Bila je sa nekim njenim prijateljima i tako sam, zahvaljujući njoj, upoznala zanimljive ljude i počela da se družim i izlazim. Sećam se nekih ludih događaja i mesta kojih više nema. Bila sam toliko znatiželjna jer sam bila otvorena i bez ikakvih predrasuda, pa sam bila svuda, videla svašta, zato imam prijatelje iz različitih sredina. Ali tu devojku doživljavam kao sestru, i da nije bilo nje, možda ne bih ni ostala ovde jer me je ona spojila sa svim dobrim stvarima za koje nisi mogao da saznaš kao stranac, jer još nisu postojali kvalitetni turistički vodiči.

Čime se trenutno baviš?

Pošto sam u Americi studirala istoriju umetnosti i antropologiju kroz dizajn, ovde sam nastavila sa kulturnim menadžmentom. Od kada sam to završila, doprinosim malim nezavisnim projektima, pomažem oko organizovanja događaja, mada najviše zarađujem kao profesorka engleskog jezika. Ali trenutno radim na razvijanju neke svoje ideje.

Zanima me ukrštanje dizajna i DIY-kulture koja je povezana sa političko-društvenim kontekstom.

Na zapadu je to zabavna opcija da se napravi nešto iz estetskih razloga ili zato što je postalo kul. Ovde je pristup potpuno drugačiji, ljudi sami stvaraju rešenja zbog praktičkih okolnosti, potrebe i ograničenih prihoda. Ta vrsta kreativnosti i improvizacije me inspiriše, jer mi se čini da je taj proces zapostavljen i zaboravljen. Zato želim da organizujem radionice i obrazovni program za dizajnere, zanatlije, majstore…

Šta želiš time da postigneš?

Cilj je da se preokrenem način razmišljanja onih koji su slepo počeli da prate standardne trendove. Kopiranje potrošačkih proizvoda bez razmišljanja i komercijalno kloniranje sprečavaju lokalno razvijanje. Ako se samo preslika nešto popularno, onda se gubi identitet i inicijalni motiv. To važi za skoro sve oblasti. Ako nešto funkcioniše u jednom sistemu, ne mora da znači da funkcioniše u nekom drugom. Sada nažalost dolazi do nekih naglih promena u Beogradu, gde se upravo pojavljuje taj fenomen lepljenja postojećeg modela koji je automatski odsečen iz svog konteksta i ne odgovara profilu ovog grada.

Kako objašnjavaš takvu situaciju i da li postoji neki lek?

Decentralizacija moći je ključna, ali je nemoguće direktno doći do nje. Najveći problem je što ljudi nisu odvojili vreme da prilagode svoju viziju ili svoje potrebe i želje, što dovodi do neke vrste cinizma. Verujem da ljudi ipak pate od kompleksa niže vrednosti i zato su agresivni, žele da pokažu da i oni mogu da urade nešto veliko i važno. Ali posledica nedostatka mašte je totalna dominacija onih koji upravljaju sa vrha. Zato svako treba da usmeri svoju energiju na ono što će mu pružati zadovoljstvo i ispunjenost.

Kada neko ima više od jednog porekla, večito pitanje je vezano za identitet – šta odgovoriš na ono banalno “odakle si”?

Obično kažem da sam vanzemaljac! Iskreno izbegavam da dajem odgovor jer te onda ljudi više ni ne gladaju kao pojedinca, već kao predstavnika neke države ili stranca. A ovde stranci imaju drugačiji status, koji nije uvek poželjan pa čak ni zaslužen. Jedni te tretiraju kao zlatnu koku i imaš razne privilegije, a drugi gledaju da te iskoriste. Sve u svemu, ja sam građanin sveta. I mislim a da svako od nas treba sebi da postavi to pitanje: “odakle sam”.

Šta bi odvojila od lepih stvari, odnosno šta voliš u Beogradu?

Volim nepredviđenost i spontanost. Jeste da to podrazumeva i neorganizovanost, ali neplanirani događaji stvaraju magične trenutke. Volim pametne, svestrane i društvene osobe.

Volim osećaj za pobunu kod ljudi, kao i njihovu snalažljivost kroz razna iskustva.

Nešto delikatno izlazi iz tih teških doživljaja. A i dosadni su oni koji se nisu bar malo namučili a pričaju neke priče. Volim arhitekturu, nekako osvežuje, iako se skoro nikome ne sviđa taj miks raznih stilova i epoha. Deluje nadrealno.

Zgrada u kojoj trenutno živiš dokazuje tvoju ljubav prema socialističnom modernizmu. Da li si oduvek u ovom zanimljivom stanu?

Ovde sam se uselila pre dve godine. Pre toga sam bila u ulici Majke Jevrosime jer obožavam taj kraj, ali sam živela u malom prostoru koji mi više nije odgovarao. Što se tiče samog enterijera, volim miks starog i novog i htela sam da zamenim nameštaj i dodam detalje koje sakupljam tu i tamo. A posebno uživam u pričama beogradskih stanova. Na primer, ovde je nekada bila perionica. Dakle, bilo da je arhitektonski detalj ili neka anegdota, svaka zgrada ima nešto da kaže.

Gde najviše voliš da odeš?

Definitivno pijace Kalenić i Bajloni. Upravo tamo i sakupljam svašta, skrivena blaga! Novi Beograd mi je zanimljiv, industrijska poetika, brutalizam, ali i uličice, neformalni prostori i dvorišta u donjem Dorćolu.

emily-ulaz

Lajkuj:

Komentari:

  1. Tijana says:

    Zivim u US vec par godina i daleko od toga da mi se zivot svodi na “na ciklus dosadnih stvari : radiš, radiš, radiš, jedeš modifikovanu hranu od koje se ugojiš ili oboliš, gledaš neke glupe emisije koje ti sprže mozak i tako u krug”. Nemam TV, ne gledam glupe emisije, nisam se ugojila, jedem vrhunsku hranu, ima i ovde organske hrane (whole foods, farmer’s market – jeste malo skuplje ali vredi), zivim u sredini izuzetno talentovanih i pametnih ljudi, iako smo cesto skloni da Amere opisujemo kao “debele i glupe” moj utisak je potpuno suprotan, inteligentni, nezavisni i kreativni ljudi koji se non stop nadogradjuju i neprestano uce. Emily ne shvata koliko je povlascena kao stranac u Beogradu, vecina ljudi iz Srbije su na rubu siromastva i jedva mogu da si prijuste krov nad glavom (Srbija nije samo strogi centar Beograda) a kreativni moraju da budu, sa tako malom platom ne preostaje ti nista drugo nego da budes izuzetno kreativan da bi mogao da doguras do kraja meseca. Kreativnost je u Srba u stvari kao neki “evolutionary trait” :)
    Anyway, da ne duzim sto bi rekao Blake “to generalize is to be an idiot”.

  2. Sve je u nama i na nama ,
    Prilagođavanje je jedini način napretka-ako svoj život vidimo tako , ili opstanka-ako ga vidimo ovako ..
    .Dobro je i da se medjusobno razgledamo – makar sebe držali da smo van-zemlja-nci ili da smo zemlja-ci .
    Sunce nam je svima zajedničko a i zemlja je , bila ovde ili tamo , ipak samo zemlja .
    Sa godinama nam je hladnije ,nemao strasti zapakovane u želje , nade , htenja , ambicije koje brzo gore i izgore, ne treba nam racio kao aparat za gašenje vatre ,,
    Zemlja u kojoj živimo je naš stan ,a sve ostalo je inostranstvo .

Ostavite komentar:

Slični članci: