Da li imate preko 18 godina?

David Laufer: u potrazi za društvenim azilom

Za rubriku Stranci u Beogradu Švajcarac David Laufer govori o haotičnoj i neposrednoj atmosferi kojom ga je ovaj grad privukao, kao i o tome zašto se posle mnogo godina vratio da ovde nastavi porodični život.

3
1

David Laufer odrastao je u preciznoj Švajcarskoj, studirao je i živeo u Evropi i Americi, a trenutno se nalazi na relaciji Beograd – Ženeva zbog uspešnog pravnog posla koji tamo vodi. Sa druge strane, ovde uživa u porodičnom životu, neposrednosti i, kako tvrdi, bogatoj i uzbudljivoj umetničkoj sceni koju podržava – idejno, ali i finansijski. Sa Davidom smo se sreli na Vračaru, gde od leta 2014. godine živi sa suprugom Milicom i sinom Arsenom. Raspoložen i raspričan, govorio je na tri jezika koji određuju njegovo poreklo i kulturnu pripadnost: francuskom, engleskom i srpskom.

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-12

Koliko dugo živiš u Beogradu i da li je ovo prvi put kako si ovde?

Ne, prvi put sam došao u junu 2001. godine, kao reporter.

Zapravo, radio sam za magazin koji me je poslao ovamo, a tada mi je sve to delovalo kao kazna. Međitim, po dolasku sam se istog trenutka zaljubio u ovu zemlju i znao sam da treba da ostanem.

Završio sam to zbog čega sam došao, dao otkaz i zatim pronašao drugi posao u Beogradu.

Zašto misliš da je tvoja prva reakcija bila tako snažna?

Kada se govori o tome zašto postaješ privržen nekom mestu, obično se pominju hrana, klima i slično… Naposletku, ipak, to sve ne vredi mnogo, a ono što odnosi prevagu su ljudi. Povezanost sa načinom na koji ljudi posmatraju svet, to je ono što čini da se osećaš kao da pripadaš nekom društvu. Ja razumem kako stvari funkcionišu ovde, sve mi nekako dolazi prirodno i tako je bilo od samog početka.

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-1

Ali sada više ne živiš ovde sam?

Tako je, sada sam tu sa suprugom Milicom i sinom Arsenom. 2001. godine sam se – kada sam ostavio posao koji me je inicijalno doveo u Beograd – zaposlio u Vladi kao strani konsultant; tu sam se bavio radovima na rekonstrukciji Narodnog muzeja. U tom periodu sam upoznao Milicu. U Ministarstvu kulture sam tada imao ogromnu kancelariju, zaista sumanuto veliku, i jednog dana su me zamolili da je ubuduće delim sa još nekim. Sutradan se pojavila ta žena, a mesec dana kasnije sam živeo sa njom. Zajedno smo se i odselili odavde kada je naš poslodavac, tadašnji premijer, ubijen.

Da se nije dogodio 12. mart 2003, misliš li da biste otišli?

Prilično sam siguran da ne bismo. Sećam se da je mnogo ljudi konstatovalo kako će ovaj užasan događaj unazaditi Srbiju za desetak godina, a to je upravo ono što se dogodilo. Nismo želeli da osnivamo porodicu ovde, delovalo je kao da se stvari neće ubrzo poboljšati, a imali smo po tridesetak godina i rešili smo da pobegnemo. Onda smo otišli i tamo dobili Arsena.

Gde je to «tamo»?

Švajcarska. Ja sam poreklom odande, otac mi je Švajcarac, ali majka mi je Holanđanka, tako da imam tu dvostruku kulturnu tradiciju.

Odrastao sam na jezeru u Ženevi, na francuskom govornom području, ali sam kao šesto, najmlađe dete, rano imao potrebu da napustim kuću.

Čitavih deset godina sam živeo na mnogo različitih lokacija: Pariz, Njujork, London…

Uzevši u obzir sve to, šta za tebe predstavlja dom?

Dom svakako nije Švajcarska, a čak sam se i kao dete tako osećao. Slažem se sa onom izrekom, da je dom tamo gde je srce, tako da je dom za sada Beograd. Mogao bih sutra da se odselim negde drugde, naravno, i snašao bih se, ali srećan sam ovde. Sa druge strane, mislim da je važno mnogo putovati, na taj način si u stanju da napraviš distancu od svoje kulture, tradicije, obrazovanja, te da relativizuješ i ne potresaš se mnogo oko stvari. Svet je veliko mesto, a u njemu ti nisi tako važan kako se isprva možda čini.

Da se vratimo na Švajcarsku: šta te konkretno odvraća od pomisli da živiš tamo?

Postoji nešto što je izuzetno važno i to moram da pomenem: švajcarska kultura je standardizujuća, ona od ljudi zahteva da se striktno potčine sistemu mišljenja i ponašanja. Ukoliko sa tim imaš problem, osuđen si na mizeran život. Treba ti mnogo novca, lepa kuća; prilagođavaš se i za to si dobro plaćen.

U potpunoj suprotnosti sa tim, ovde si slobodan da budeš šta god želiš, i – premda znam da bi se razne manjine sukobile sa mnom – ja osećam kako u ovoj zemlji naše dete može da odrasta slobodno.

U Švajcarskoj su na njega, na razne načine, uticali u školi i na drugim mestima, govore ti stalno kako da ga odgajaš… To je neka vrsta institucionalizovanog nasilja, spremni su da prepišu lekove kako bi rešilo nešto što oni smatraju problemom! Švajcarska se ponaša tako prema svima koji su u nezavidnoj poziciji, ne samo prema deci, već i prema slabijima, pogotovo siromašnima. Mnogo Srba ima tamo, a oni moraju da se prilagođavaju još snažnije nego građani Švajcarske, sramota ih je sopstvenog porekla, nagledao sam se toga; plaćeni su dobro, i oni to počinju da vole, bivaju srećni, ali posramljeni, veoma kompleksna situacija. Često mi kažu, lako ti je da komentarišeš, ti si u povlašćenoj poziciji, i ja tu moram da se složim. Pa opet, nije stvar u materijalnim vrednostima, zar ne, stvar je u količini slobodnog vremena, ljudima kojima si okružen, a ne tome koja kola voziš. Nismo ni mi bez rizika došli u Beograd sa Arsenom, prodali smo stan tamo, nadali smo se da će sve biti u redu jer smo bili sigurni da to želimo, pa smo se onda polako snalazili.

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-23

Zanimljivo je da se vaš sin zove Arsen, to ime postoji i u srpskom i u francuskom jeziku, a možda je i jedino ime koje se poklapa u ove dve kulture.

Postoji i u grčkom! Da, pa, dugo nam je trebalo da nađemo ime koje postoji i u jednoj i u drugoj kulturi, koje se lako izgovara i uz to lepo zvuči.

Kada smo kod različitih jezika – šta za tebe znači živeti na nekoliko jezika, odnosno, šta to znači za vas troje? Kod vas u kući se govore engleski, francuski i srpski, a često i istovremeno.

(Smeh) Da, često istovremeno! Milica je, iako smo bili u Švajcarskoj, Arsenu uvek pričala na srpskom, a ja na francuskom, to je najosnovniji pedagoški princip, da sa deteom govoriš na jeziku u kom se sam osećaš najbolje. Engleski je tu jer smo Milica i ja razvili odnos na tom jeziku u početku, dok ona nije naučila francuski, a ja srpski. Međutim, Arsen je – i zbog škole, naravno – najsigurniji na francuskom, a ovde ide u francusku školu upravo zbog toga. Knjige su mu na istom jeziku kao u školi koju je završio u Švajcarskoj.

Milica radi ovde, Arsen ovde ide u školu, ali ti i dalje radiš u Švajcarskoj, zar ne?

Da, ukratko, imam kompaniju koja nudi bankama određene pravne usluge. Živim na relaciji Švajcarska – Srbija, za sada to odlično funkcioniše. Osećam se kao da pripadam ovde, iako je moj posao tamo. U tom smislu, mogu da se okarakterišem kao društveni imigrant – ne kao finansijski ili politički – ali društveni. Pobegao sam ovde, u nekakav azil, iz zemlje u kojoj su na mene vikali, u uši moje žene i deteta, kako treba da se ponašamo. Sada svakodnevno donosimo odluke i ne brinemo, za razliku od života u Švajcarskoj, gde je važan samo račun u banci i da li će voz doći na vreme. Nemam nameru da to osuđujem, ali ne mogu ni da zaboravim i nisam spreman tako da živim. Moja braća i sestre, oni žive tamo – svi sem jednog –i naravno da su zadovoljni. Ne znam da li su srećni, sreća za svakog predstavlja nešto sasvim drugo; to nije moja stvar.

Čak i ako radiš u Švajcarskoj, sa Beogradom si povezan svojim velikim interesovanjem za ovdašnju umetničku scenu.

Kada sam počeo sa pomenutim radom u Narodnom muzeju, upoznao sam ljude koji se ovde time bave, a moja privrženost prema umetnosti potiče još iz vremena studiranja. Za razliku od Švajcarske, ovde je umetnost dostupna, možete kupiti radove talentovanih mladih ljudi, pristupačno je, a za mene je to neverovatna, veoma vredna investicija. Omogućujete nekome da živi od onoga što radi, a vi u tome možete da uživate. Zainteresovao sam se da organizujem izložbu, za dvojicu umetnika, Borisa Lukića i Dragana Bibina, zatim u Švajcarskoj ambasadi još jednu i drugu koja se sada sprema.

Ne znam gde će me to odvesti, ali u mestu kao što je Srbija, umetnost ima veliki društveni značaj, kulturni svakako, čak i ekonomski.

Ona otvara debate, pokazuje nove načine života, a ja želim da budem deo tog rastućeg pokreta koji opstaje i pored mrtvog tržišta, zatvorenih muzeja. Takva situacija me suštinski i tera da mislim kako će ovde doći do velike promene, a dopada mi se da budem u vezi sa umetnicima, da budem prijatelj sa njima, to je više saradnja, povezanost, ne samo suvo ostajanje u kontaktu.

Šta te u Beogradu ohrabruje, a šta uznemirava?

Ne znam kako da izdvojim bilo šta… Ali sada je jesen, a dopada mi se kako ovaj grad miriše u jesen, i atmosfera je nestvarna: miris pečenih paprika i uglja, magla između starih zgrada, neverovatno romantično, hodaš kroz film. Osećanje je ono što me privlači, kombinacija sofisticiranosti i potpune nonšalancije, sukob kultura i emocija.

Beograd je neverovatan, nešto ti stalno odvraća pažnju, jaki mirisi, snažni prizori, stalno se nešto dešava, na ulici, hvata ti pogled, fascinantno.

Ono što me zapravo jedino nervira je to mediteransko poimanje vremena, sa tim se ne nosim tako dobro, to što je ovde sve tako elastično i proizvoljno, a ja volim da budem efikasan. Na kraju, računaju se samo one stvari koje završiš.

Da li planirate da ostanete ovde?

Apsolutno, do daljnjeg. Ja sam stvarno srećan u Beogradu.

Mislim da je ovo jedna od poslednjih metropola u Evropi koja je, iako verovatno iz pogrešnih razloga, uspela da zadrži i neguje snažan lokalni identitet.

Na drugim mestima je to izgubljeno u internacionalizaciji svega mogućeg, desiće se i ovde, pitanje je vremena, ali i dalje opstaje taj neki socijalni diverzitet, iako recimo ne postoji etnička raznolikost. U gradovima kao što je Pariz ljudi žele da žive iskustvo Pariza, ali to nije više grad u pravom smislu, to je skup muzeja i predstava, pa čak i ta etnička raznolikost je samo naizgled pristuna, jer ti ljudi – premda izgleda da žive u zajednici jedni s drugima – zapravo i ne komuniciraju međusobno. Mešanje među «klasama» ne postoji više nigde u licemernoj zapadnoj Evropi, a ovde je to sasvim moguće.

Fotografija Matis/Šlomović

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-21

Kupio sam to u Parizu, u jednoj maloj antikvarnici, čiji je vlasnik nabavio fotografiju znajući da postoji priča iza nje, a da će mu priču reći onaj koji bude želeo da je ima za sebe. Tako je i bilo, meni je ova fotografija bila poznata sa interneta, ušao sam i zatražio je, a onda me je antikvar zamolio da mu ispričam priču; naime, to je fotografija na kojoj piše «Gospodinu Šlomoviću, Anri Martis». To su njih dvojica, u Matisovom ateljeu 1939. godine. Erih Šlomović je bio veliki kolekcionar i trgovac, njegova je kolekcija sada u Narodnom muzeju, i zbog toga sam se isprva veoma zainteresovao za umetnost ovde… Bio je zanimljiva ličnost. Ovu fotografiju je verovatno napravio njegov brat Egon, koji je zabeležavao svaki atelje koje bi posetili. Obojica su najverovatnije pogubljeni četrdesetih, po naređenju Nemaca, u blizini planine Rtanj.

Fotografija porodice

Ovo je, rekao bih, neka 1944. godina_ u sredini je moja majka, a to pored nje nisu njeni roditelji, već katolici koji su njoj, maloj Jevrejki, pomogli da se sakrije. Krila je i svoje pravo ime, Elizabeta. Ostatak porodice se takođe krio u tom periodu, a moj deda je bio u logoru. Ponovo su se spojili nekoliko godina kasnije.

Dragan Bibin, slika

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-11

Podseća me na flamansko slikarstvo, na kom sam odrastao. Nedavno sam to kupio od Dragana. Slika se zove «Pull».

Fotografija pošte

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-27

Ovo je fotografija pošte koju sam napravio dvehiljaditih, pri poseti Los Anđelesu, pre nego što će je pretvoriti u tržni centar. Tu je Čarls Bukovski radio između 1960. i 1970. godine, a nakon što je napustio posao napisao je svoj roman «Pošta». To je moja omiljena knjiga, a Bukovski je moj najdraži pisac.

Kamen sa Hvara

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-32

Bio je deo ulice ispred njihove kuće, koju su ove godine iznova popločavali.

Fotografija u Narodnom muzeju

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-30

David među slikama, iz perioda kada je tamo radio.

Fotografija Marine Abramović

2016-ba-davidlaufer-1280px-nk-33

Zove se «Kuhinja», to je Milica dobila na poklon.

Lajkuj:

Komentari:

  1. maja says:

    “Mešanje među «klasama» ne postoji više nigde u licemernoj zapadnoj Evropi, a ovde je to sasvim moguće.”, Da moguće je, ali neće to još dugo potrajati. Kod nas je prces tranzicije u toku, još uvek se sećate vaših prijatelja, kolega, komšija koji su do pre deset godina bili kao i vi (srednja klasa) ili obrnuto, ali već njihova deca se neće družiti sa vašom.

Ostavite komentar:

Slični članci: