Da li imate preko 18 godina?

Top 10: Tužni filmovi

Izbor koji vam definitivno neće učiniti praznike veselim.

4
0

Novogodišnja groznica većinu nagoni na razmišljanja o prethodnoj godini, dostignućima, promašajima i ostalim životnim suštastvenim detaljima. Te rekapitulacije nas, pored praznične groznice, učine prilično depresivnima. Ukoliko želite dodatno da se zakucate ovo je prava lista za vas. I, naravno, ukoliko vas Nova godina ubija per se. 

Tuga je, po pioniru istraživanja emocija dr. Polu Ekmanu, jedna od 6 osnovnih ljudskih osećanja. Uz sreću, strah, bes, prezir i iznenađenje tuga predstavlja emocionalni bol za koji su odgovorni središnji delovi mozga. Tuga se smatra za tzv. „besmrtnu emociju“ pošto uvek motiviše ljude da se izbore s njom na različite načine. Ti načini, pošto je tuga jedino emocionalno stanje koga ljudska biće mogu potpuno celebralno da eliminišu, uključuju raznovrsne medije. Jedan od njih je i gledanje tužnih filmova. Pogledate takav film i uhvati vas pročišćenje osećanja straha i sažaljenja (tako je bar definisao Aristotel u „O pesničkoj umetnosti“ – iako je strah drugi par opanaka u ovoj definciji emocija), odnosno katarza, i bude vam lakše. Ma koji da je vaš izbor (da se skucate ili pokupite), filmovi koji slede će vam sigurno pomoći u tome. Možda i neće, ali bar ćete videti objektivan izbor kvalitetnih, a dovoljno tužnih filmova.

DANCER IN THE DARK

Priča o istočnoevropskoj devojci (Bjork) koja misli da je u Americi obezbediti uslove za bolji život, ali na kraju skončava onako kako ne bi zamislila ni u najgorim noćnim morama. Fon Trir je, izgleda, narativ namerno pravio što tužnijim insistirajući na društvenojn kritici te tu količinu čemera i jada teško možete progutati, ali ovaj dobitnik  Zlatne palme u Kanu na početku milenijuma je, možda, i jedini društveno angažovani mjuzikl. I to na takav način da izvrće sam žanr i spolja i iznutra.

LEAVING LAS VEGAS

Film koji je 1995. Nikolasu Kejdžu doneo Oskara za najbolju glavnu ulogu definitivno spada u jedan od filmova koji ne da je tužan nego abnormalno nesrećan. Priča o holivudskom scenaristi koji oseća krivicu zbog uništene karijere i seli se u Las Vegas da bi se (bukvalno) samoubio alkoholom ne daje ni promil šanse za spasenje, oprost ili čak preživljavanje. Odlična režija Majka Figisa i upečatljiva interpretacija prostituke od strane Elizabet Šu – koja odlučuje da živi s pomahnitalim piscem jer se zaljubljuje u njega – ne mogu ublažiti endemsku depresiju ove priče. Ovaj film vam jedino može pomoći u shvatanju da vaša muka nije najveća. Ili da postanete alkos. Trećeg nema.

ВОЗВРАЩЕНИЕ (POVRATAK)

Debitantski film jednog od trenutno najvećih ruskih i evropskih reditelja, Andreja Zvjaginceva, pokorio je Venecijanski festival 2003. Gotovo kamerna priča o dolasku oca po dva sina koji ga znaju samo s fotografija i njihovom putovanju na nepoznatu lokaciju u sred sibirske surove priorode iz apsolutno nepoznatog razloga predstavlja odu o ruskoj istoriji, kulturi,  međuljudskim odnosima i političkim okolnostima ispričana metafizičkom simobolikom. Tuga ovog ostvarenja prevazilazi granice ličnog gubitka, čak i one čuvene „ruske tuge“, i postiže otološki smisao.

PARIS, TEXAS

Prvi film Vima Vendersa s „američkom“ radnjom i prva glavna uloga Hari Din Stentona predstavlja još jedan primer ontološke kinematografske tuge. Gubitak, estetika teksaške pustinje, i individualna potraga za oprostom zbog napuštanja porodice doneli su autoru tri nagrade u Kanu (ekumenskog žirija, FIPRESCI udruženja kritičara i Zlatnu palmu) 1984, lansirale Nastasju Kinski u orbitu popularnosti i pokazala da evropski reditelji umeju, još od vremena Žan Pjer Melvila, igrati po pop kulturnim referencama Amerike, a opet, napraviti originalan narativ. Tuga ovog filma, ma koliko ga puta gledali, uvek biva pregolema.

SCHINDLER’S LIST

Kako prikazati najveće etničko čišćenje XX veka, a da održite tok naracije i izgradite karaktere van tolikog užasa. Stiven Spilberg uspeva i to više nego dobro u portretisanju Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji zapošljava 1200 Jevreja iz radnog logora Plašuv u Poljskoj u svojoj fabrici u Krakovu, i njegove transformacije od preduzetnika željnog zarade – jer logoraši ne koštaju ništa do pravednika koji sve svoje bogatstvo troši kako bi zaštitio svoje radnike u osvit raspada Rajha. Narativno se prati i odnos između Šindlera, koga igra Liam Nison i ozloglašenog komadanta logora u Plašuvu, Amon Geta, za čiju interpretaciju je Ralf Fajns dobio Oskara, sadiste i ljubitelja novca i luksuza. Ovaj film je beskrajno tužan i katarzičan, ali autori filma kao i autor istoimene knjige pisane po svedočanstvima radnika, Tomas Kinli, maestralno meandriranju naraciju u uslovima apsolutne bezizlaznosti i očaja.

I, DANIEL BLAKE

Da li je samo slučajnost ili kansku Zlatnu palmu redovno dobijaju tužni filmovi, ali remek-delo Kena Louča iz prošle godine verovatno predstavlja jedan od najtužnijih gotovo naturalističkih filmova o socijalnim nepravdama u savremenom društvu sa najekstremnijom (opravdano) pljuvačinom britanskih socijalno-ekonomskih prilika u poslednjih 20-ak godina. Glavni junak, udovac stolar, koga maestralno igra inače britanski stendap komičar Dejv Džons, doživljava srčani udar i prolazi kroz bukvalno pakao sa britanskim Biroom za nezaposlene pokušavajući da ostvari svoja prava. Preko ove priče Louč, inače radikalni levi borac za socijalnu pravdu, prikazuje kolorit radničke klase u Velikoj Britaniji, primorane na bavljenje sumnjivim poslovima,  ekstremno siromaštvo i pošto ne uspevaju da ostvare svoje prava. Tuga koja provejava ovim filmom je nemerljiva i nikako nije katarzična. „I, Daniel Blake“ je plakatska borba za socijalnu pravdu koja će vam naterati suze na lice i, ma koliko bizarno zvučalo, daje nadu građanima Srbije: dok se kod nas i dalje neke stvari mogu izmuvati na buku, bes i snalažljivost zbog neefikasnog državnog aparata u Velikoj Britaniji to nikako nije moguće. Eto bar neke utehe.

BETTY BLUE

Fetiš većine odraslih osamdesetih ne samo zbog neonovotalasne estetike oživljene u duhu tog vremena već iz zbog abnormalno seksipilne i nesrećne Beatris Dal najbolji film pomalo zaboravljenog  Žan-Žak Benea, nekada smatranog najvećim talentom francuske kinematografije, simbolizuje melodramatičnu tugu zaljubljenosti u nekoga koga ne možete imati ne toliko zbog njegove fizičke već zbog duhovne nedostupnosti. Beatris Dal je predivna, ali psihički obolela, njen momak u interpretaciji tada mladog Žan Igo Anglada kao da je izašao iz Trifoovog ili Malovog novotalasnog filma, a kraj je, kao što priča sve vreme navodi, nesrećan po ljubavnike. Ipak, ukoliko odlučite da pogledate „Betty Blue“ sa svojom partnerkom/partnerom nesumnjivo ćete se pomiriti nakon potrošene pakle maramica na ridanje. Melodramske priče prosto traže takve završetke.

CARLITO’S WAY

Da ne bi na listi bili samo filmovi koji nisu za mačo muškarce evo jedne tužne priče Brajana De Palme i glumca s kojim je već sarađivao u omiljenim filmu domaćih kriminalaca „Scareface“, Al Paćina. Karlito je u filmu nalik preživalom i ostarelom Toniju Montani : urušen, slomljen, i poprilično punog kufera posle dugogodišnje robije. Odlučuje da se povuče iz kriminala. Nalazi svoju ljubav iz mladosti i planom da čim zaradi novac od noćnog kluba pobegne u toplije krajeve, poput bandita iz vesterna čiji je rajski san uspešan beg u Meksiko. Gangsterski film koji ima sve epske elemente ovog podžanra, a opet, uspeva da ih razobliči što fenomenalnom pričom što neverovatnim likovima od kojih je bizarniji Šon Pen u ulozi korumpiranog jevrejskog advokata. Njujork ’70-tih podseća na seriju „The Deuce“ dok je kraj tužan možete pretpostaviti zašto. Topla preporuka.

THE GREEN MILE

Zatvorska novela Stivena Kinga o nehumanim uslovima u američkom zatvoru na odeljenju za izvršenje smrtnih kazni za vreme Velike depresije ’30-tih je oda humanosti i empatiji u užasnim uslovima. Film Frenka Darabonta iz 1999. verno vizuelizuje zatvorske prilike iz pozicije čuvara, u interpretaciji Toma Henksa, i magičnih dešavanja koje izaziva nevino optuženi Afroamerikanac (Majkl Klerk Dankan) sposobnošću lečenja ljudi. Epska priča s tugom proizašlom iz kolaža različitih ljudskih sudbina testiranih na malom prostoru u ekstremnim okolnostima. Verovatno ste već gledali pa znate o čemu je reč. Ako niste obavezno : ovo je klasična kinematografska tuga. U povećim količinama.

KAŽI ZAŠTO ME OSTAVI

Domaća endemska kinematografska tuga za kraj liste. Nova godina ratne ’92. posle koje glavni lik, u tumačenju Žarka Lauševića, biva mobilisan i vraća se posle nekoliko meseci s jezivim oblikom PTSP-a, alkoholičarskom zavisnošću i pokušava da se vrati normalnom životu zaljubivši se u radnicu na kiosku u tumačenju Milice Mihajlović, a vreme prekraće s ratnim drugom koga igra Ljubiša Samadžić. „Kaži zašto me ostavi“ je tuga koja se teško može apstrahovati : ratno vreme, beda, čemer i Nova godina. Film i dalje ima smisla kao prikaz vremena u kome je nastao bez ikakvog vremenskog otklona iako pati od tzv. „beogradske dramaturgije“ jugoslovenske kinematografije osamdesetih gde je prikazan čemer pred raspad zemlje i bezizlaznost mladih u raspadajućem socijalističkom sistemu dok nacional-jurišnici preuzimaju vlast, a i ovo je prvi producentski rad Ljubiše Samadžića u domaćem filmu. Kod Novkovića oni su već u ozbiljnom šenluku iz koga nisi izašli ni 25 godina kasnije te ovaj film gledajte samo ukoliko ozbiljno želite da shvatite besmislenost života u Srbiji. Tuge nam je, i ovako, preko glave.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: