Da li imate preko 18 godina?

Predgrađe: studija o strahu i pohlepi

S jedne strane „Predgrađe“ je klasičan Džoel i Itan Koen film, sa druge je daleko mračniji od kritički nastrojenih prethodnih rediteljskih naslova Džordža Klunija.

1
0

„Predgrađe“ je priča o (ne)veselim 50-tim u Americi, i kompletno belačkoj naseobini zvanoj Predgrađe u kojoj je život gotovo savršen. Međutim, ovu idilu će narušiti dolazak crne porodice. No, nove komšije nisu jedine koje imaju problema. Tu je i porodica Lodž, koja ima svojih komplikacija, pogotovo posle provale kuće u kojoj jedan od članova porodice nastrada.

Iako je „Predgrađe“ očigledna satira na „zlatno doba Amerike“, ovo delo ima samo jedan problem, koji ispliva odmah na početku i nikada se ne reši. Film počinje saznanjem, i negodovanjem, stanovnika savršenog mesta da im se u komšiluk doselila porodica crnaca. Međutim, priča o rasizmu i netrpeljivosti veoma brzo biva gurnuta u drugi plan, tipičnom koenovskom scenom kriminala u kojoj dvojica zlikovaca upadaju u kuću gde žive Met Dejmon i porodica mu.

Svega petnaestak minuta od početka, film dobije krizu identiteta i do kraja ne može da se opredeli šta želi da bude. Da li koenovski film-noar, da li osuda rasizma ili satira ili pak porodična triler-drama. Iako je glumačka podela odlična i Kluni veoma umešan reditelj, film nikada ne dosegne potencijal koji mu je očigledno namenjen.

Pomenuta glumačka podela je na granici briljantne, i veoma liči na podelu u filmovima braće Koen, sa pojedinim likovima koji su ili direktni omaži ili pak samo podsećaju na iste. Na primer, lik Meta Dejmona, Gardner Lodž, koji deluje kao da je inspirisan Džerijem Lundergardom, likom Vilijema H. Mejsija iz „Farga“ (1996). Zanimljivo je da Dejmon, koji je većinu života tajpkestovan kao Met Dejmon, ima određenog glumačkog talenta i da je Lodž neka mešavina Lundengarda, Toma Riplija, iz „Talentovanog gospodina Riplija“ (1999), i Čarlija Dilona iz „Školskih veza“ (1993).

Dejmonovu suprugu tumači blajhana Džulijen Mur koja, vešto klonirana u kompjuteru, igra i svoju sestru bliznakinju i briljira u obe uloge. Što je nekako i očekivano. Međutim, najbolji glumac u celom filmu je mladi Noa Džup čije je tumačenje Nikija, protagonistinog sina, nešto najbolje što se da videti na velikim ekranima ove godine. Džupov prelaz iz dečačke bezbrižnosti, preko traume gubitka bližnjeg, potom straha od ponovnog gubitka te shvatanja i prihvatanja realnosti su za Oskara.

Nije zgoreg pomenuti ni Džejsona Ajzaksa kao super-ljigavog osiguravajućeg agenta, koga bi najverovatnije pre 20-tak godina tumačio Džon Torturo. Takođe, Glen Flešler koji tumači jednog od negativaca, neverovatno podseća na mladog M. Emeta Volša koji je imao veoma zapaženu ulogu u prvom filmu braće Koen – „Krvavo jednostavno“ (1984). Kada se malo bolje pogleda, „Predgrađe“ deluje kao svojevrsni rimejk prvog dela braće Koen, kako idejno tako i po postavci stvari.

Kako ovo nije prvi izlet Džordža Klunija u režiju, film je veoma dosledan i ne postoji broblematika tempa, kao kod većine modernih dela. Doduše, i trajanje od 104 minuta ide „Predgrađu“ u prilog. Scenario su pisali Džoel i Itan Koen zajedno sa Klunijem i njegovim saradnikom Grantom Heslovom. Struktura pisanog predloška, kao i većina Koenovih scenarija, vuče uticaje iz noar klasika poput „Dvostruke obmane“ (1944) Bilija Vajlera i „Poštar uvek zvoni dvaput“ (1946) Teja Garneta.

Fotografija Roberta Elsvita samo podcrtava omaže noar filmu, pogotovo kroz odnose svetla i tame, a pogotovo kroz igru senki. Najbolji primer ovoga je super-nasilan obračun u Nikijevoj sobi koji je kompletno opisan kroz senke na zidu. Zanimljivo je da su kostim i scenografija mahom ok i da stvari izgledaju nošeno, a kuće kao da se u njima živelo neko vreme. Što je fina promena u odnosu na većinu skorašnjih naslova koji oslikavaju neku epohu gde sve izgleda nekako previše… novo.

Takođe sve pohvale idu muzičkoj podlozi Aleksandra Desplata koji je kroz svoje džezi orkestracije uspeo da u potpunosti prenese duh pokojnog Bernarda Hermana, čuvenog kompozitora noar filmova.

Kada se sve ovo uzme u obzir i ako se prenebregne žanrovska neopredeljenost, „Predgrađe“ je jedna zanimljiva, iako ne previše originalna, studija ljudskog straha i pohlepe. Sa druge strane, sama poruka filma je i više no očigledna i glasi – nikada zapravo nećete u potpunosti poznavati nekoga. Bio on vaš komšija, brat ili otac.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: