Da li imate preko 18 godina?

Zorannah: Life&Style ili pretčitanje romana Vanilla Sky

Podsetimo se šta je bilo sa prvom knjigom blogerke Zorane Jovanović.

12
0

Verovatno nijedna budala iz književnog miljea nije propustila da makar jednom u životu, čuvši da je neko objavio nešto što ona smatra nedopustivim, citira stihove Branka Miljkovića Poeziju će svi pisati. Da li je ovo pogrešno tumačenje tih stihova plod zle namere ili neobaveštenosti – razlikuje se od slučaja do slučaja, tek ono “što je pesnik hteo da kaže” zapravo se nalazi (svugde) oko citiranog stiha:

Ali jednoga dana

Tamo gde je bilo srce stajaće sunce

I neće biti u ljudskom govoru takvih reči

Kojih će se pesma odreći

Poeziju će svi pisati

Istina će prisustvovati u svim rečima

Na mestima gde je pesma najlepša

Dakle, u pitanju je nekakvo altruističko polaganje nade u budućnost pesničkog jezika, pročišćenog na način koji će u svojoj biti sadržati samo imperativ istinitost. A ona će, pak, kao jedan princip moralnosti, uslovljavati i estetičnost. Dakle, kada se pokušava da se ukine demokratičnost publikovanja, uzalud se verbalno mlatara nesrećnim Miljkovićem koji verovatno nikada ne bi mislio da je izdavanje knjige jednoj modnoj blogerki, recimo, prvorazredni skandal. A kao da nije bilo dosta što je dotična objavila jednu knjigu, žanrovski nemoguću sa klasifikovanje – ona se usudila da se “vrati na mesto zločina” i objavi roman, pravi pravcati roman, Vanilla Sky. Međutim, u ovom tekstu ćemo samo pokušati da vidimo šta je na kraju ostalo od cele pompe u vezi sa Zorannahinim prvencem…

Prethodni sajam knjiga proveo sam na štandu svoje izdavačke kuće, autistično skoncentrisan na pazar, kupce, raspoložive količine naslova i slične stvari. Kako nisam imao vremena, a ni volje… a ni želje… da obilazim štandove, sve što se događalo pod kupolom hale 1 proticalo je mimo moje pažnje. Uveče, kada bih došao kući, zapravo bih saznavao šta se celog dana događalo oko mene. I onda odjednom, ta bomba u medijima, taj, kako sam rekao, prvorazredni skandal – nekakve legije devojčica, nesposobne da razluče zlo od dobra, sa intelektualnim sposobnosti na nivou jednog zombija, danima drežde u kohortama oko Vulkanovog štanda, ne bi li bacile pare na nekakvu abominaciju od knjige koju je napisala modna blogerka Zorana Jovanović, a.k.a. Zorannah. Tako je to izgledalo u izveštavanjima medija, koliko se sećam.

Pre par dana dobio sam friend request na fejzbuku od nekoga ko se isto tako zove i ko ima Zoranine slike na profilu. Namerno koristim neodređenu zamenicu, jer ne verujem da je Zorannah lično šaltovala po fejsu i uspela negde da iskopa moju bradatu facu, a još manje da klikne na add friend. A profila više i nema među mojim prijateljima, verovatno je bio lažan i blagovremeno ukinut. Elem, to je bio povod da se uopšte setim gorepomenutog prvorazrednog skandala kojim su novinari punili svoje stupce, voditelji svoje TV priloge, a književna čaršija svoje najveće strahove. Pa zato, rekoh intimno sebi, možda bih mogao i ja da zavirim među korice svog tog horora koji je Zorannah krstila imenom LIFE & STYLE.

Ono što moram odmah na samom početku da priznam je da meni nije jasno šta je ovo i čemu ovo služi. Mislim ova knjiga, šta li je. A nije ni knjiga, osim ako se grubo ne šalimo pojedinim teorijskim uvidima koje nam je postmoderna ostavila u nasleđe. Ne aludiram pritom na besmisao i ništavnost ovog Vulkanovog poduhvata, nego na to da mi se LIFE & STYLE otima svakom pokušaju književno-teorijskog normiranja. Nije ni knjiga, ni zbirka pesama, ni zbirka pripovedaka, ni dramski tekst… Mislim jeste zbirka Zoranninih selfija definitivno, ali opet… Jedan glup klip na youtube-u u kojem učestvuje autorka, neuspešni pokušaj kopiranja američkog video koncepta u kojem poznate ličnosti čitaju uvredljive tvitove o sebi, otkrio mi je da je u pitanju zapravo „life style vodič za devojčice“. Okej, imam blagi nagoveštaj šta to treba da znači i čini mi se da u potpunosti funkcioniše.

Knjiga je radikalno šarena, prepuna fotografija, grafički patetičnih rešenja plitkih self-help citata, mestimično prožeta tekstovima u kojima autorka razmatra pitanja ljubavi, mode, međuljudskih i partnerskih odnosa, svog detinjstva, odgoja i odrastanja… I tako… Mislim, sasvim je moguće da ja nisam kompetentan da sudim o većini materijala ovde iznesenog, jer mi Zoranino (ne mogu više ova slova „n“ i „h“ da ponavljam, ne znam šta da radim s tim u deklinaciji) više puta ponovljeno upozorenje da je neizostavno neophodno skinuti šminku pre spavanja ne znači baš ništa. Ali mogu da razumem da njeno insistiranje na tome može da bude svrsishodno u ušima neke tinejdžerke koja od mene ima tek malo više iskustva u šminkanju. Modni saveti o tome kako uklopiti nakit sa određenom toaletom, ili kako puder uklopiti sa bojom kože lica svakako nisu Kantovi kategorički imperativi, ali to ne znači da oni nikome na svetu nisu korisni. I to je sasvim okej. Tu i tamo će se naći po koja misao upakovana u recimo ilustraciju poruke na papiru, koju čak i nije loše imati na umu, kao što je recimo: „Nećete se uvek svima dopasti. Ali to je u redu. Da li se vama dopada svako koga upoznate?“ Pa jeste, realno, ima pravo žena.

Ali, istini za volju, LIFE & STYLE obiluje površnostima, banalnostima, uprošćavanjima, recikliranjem opštih mesta, i to onih koja su to postala na fejzbuku i tviteru. Provuče se tu i po koja zabluda koju je zaista štetno širiti, kao recimo da se u “razmrdavanje tela”, tj. fizičku aktivnost, zbog čijeg će nas odsustva telo „kad-tad kazniti“ ubraja i masaža. Postoje onda sporadični pokušaji argumentacije životnih načela primerima iz autorkinog života, koji ispadnu potpuno nesrećno idiotski: pozivajući čitateljke svoje knjige na toleranciju u zahtevima partnera da se određena garderoba ne nosi, ona govori kako nikad ne bi pristala da izađe na ulicu sa svojim dečkom ukoliko je on u polo majci, zato što mrzi kragnice (?!). Zatim, recimo, neki potpuno dadaistički redovi za koje biste pomislili da su samo Tristanu Cari mogli da padnu na pamet, tipa: “Obrve. Bez obrva nigde.” Uh, i na kraju knjige je ta kolažna duplerica od pedesetak fotografija neke životinje koja izgleda kao mešavina čivave, veverice i lisice, koju Zorana ne ispušta iz ruku i sa kojom deli ukrase za kosu.

Sa druge strane, u pojedinim segmentima poziva svoje čitateljke da budu hrabre, nezavisne, stabilne u kriznim emotivnim situacijama. Bodri ih da čuvaju svoje dostojanstvo, da ne dozvoljavaju muškarcima da njima manipulišu i da za način na koji troše svoj teško zarađeni novac ne polažu račune nikome. Postoji jedan momenat potpune osvešćenosti položaja žena, nimalo nov, ali nedovoljno ponavljan i zanimljiv zbog mesta na kojem se nalazi, koji govori upravo o emotivnom ropstvu u kojem su žene predugo bile odgajane:

“Nema ničeg strašnijeg od žene suparnice. Kada zlo krene da izviruje iz svake pore nečijeg tela, kada ne može da se suzdrži… Svi smo prošli kroz to. I toga će uvek biti. Društvo nas je odavno tako udesilo. Šta da se radi, to su godine isticanja da nam je svrha i cilj života isključivo muškarac.”

 Zaista, ne postoji devojčica kojoj nije potrebno da ovako nešto čuje i velika je verovatnoća da će Zoranina poruka ovog tipa dopreti do većeg broja ušiju, nego što će u tome uspeti knjige Simon de Bovoar i Džudit Batler. Svakako da ima u tome neke tragičnosti, ali tako je. I baš kada se pomisli da će ovo štivo pružiti možda nešto više od generičkih, kopipejstovanih tekstova iz svakog modnog časopisa na svetu, Zorana relativno brzo skoči sama sebi u usta i postane kontradiktorna na način od kojeg se verovatno svakoj feministkinji prevrće želudac:

“Muško je tu da vuče mene. Da me natera da ga slušam. Ili bar da proba. Da ga se na neki način plašim – da se plašim da ću ga izgubiti ako nešto zeznem. Čvrsta ruka koja ume da me mazi. Koja ume sa mnom. Život treba da bude adrenalinska vožnja i van luna-parka.”

E sada, ukoliko niste prestali da čitate ovaj tekst, sigurno postavljate sebi pitanje koje sam ja sebi isto postavljao posle svake pročitane stranice LIFE & STYLE-a – zašto ja ovo radim sebi? Ne znam za vas, ali ja sam sa čitanjem nastavljao, jer sam hteo da dođem do kraja jedne publikacije koja je uspela da tako lako, brzo i efikasno izbaci na površinu svu hipokriziju kulturnog establišmenta i dušebrižnika književne scene. I to je zapravo jedina i prava problematika kojom se treba baviti kada je Zoranin tekstualni uradak u pitanju. Takođe, eventualne zamerke na račun toga što se uopšte neko bavi ovom knjigom u najvećoj meri samo dijagnostifikuju elitističko gađenje, koje opet čini genetsku komponentu gorepomenute hipokrizije.

ZORANNAH-Life-Style-60634.jpg

Elem, u to vreme danima su se društvene mreže i rubrike za kulturu zabavno-popularnih emisija takmičile u tome ko će posprdnije da izvesti o mračnom fenomenu masovne jagme za knjigom jedne obične samoproklamovane modne blogerke. To se smenjivalo sa žalopojkama nad nepreglednim hrpama vrhunske svetske i domaće književnosti, bolno uskraćenim za zasluženu svetlost reflektora, oduzetu literarnim nepočinstvom nekakve Zorannah (ne, stvarno, kako biste ovo napisali u genitivu, recimo?) koja se kezi sa roze kič omotnice. Koliko je uglednih književnika i književnica kojima je svaka promocija na sajmu presela kada su čuli da je prvi tiraž od 2.000 primeraka LIFE & STYLE-a planuo za dan i po? Kako se svaki gordi i pravedni intelektualac naslađivao retorički skromnim postignućima Zoraninih opservacija o društvenim i međuljudskim odnosima.

Sva ta kiselo-gorka mikstura od posprdnog likovanja zapravo je mutirana panika koja se jedva zadržala da ne provali preko usana namučenog književnog sveta. Ako hiljade nesrećnih roditelja iz svojih plitkih džepova izvrne tih 1199 dinara za Zoraninu knjigu, šta će za njih da ostane? Ko će njihove svetle misli i mudre reči da pazari i hoće li uspeti da se održe siroti izdavači u kojima su sva njihova nadanja?

I svo to licemerje zapravo hoće da zatrpa što je dublje moguće neumoljivu činjenicu da je srpska književnost u novom milenijumu u teškoj stvaralačkoj krizi, da je uspela za deceniju i po da ispostavi svega nekoliko relevantnih romana o kojima će se eventualno pričati nekada, negde. Takođe, činjenica je i da je sve manje onih koji ostaju gadljivi na velike, komercijalne izdavače, iste one za koje izdaje i Zorana, i koji ne prave razliku u statusu svojih autora kada im isporučuju zahteve za hiperprodukcijom tekstova. Mnogo je bezbednije i udobnije osuti paljbu omalovažavanja po jednoj zaluđenici za modu, koja je nekoliko svojih promišljanja bez ikakve dubine, ali istovremeno potpuno bezopasnih, pohranila između tvrdih korica i time nagnala svakog ko se oseća pozvanim u krstaški rat za slobodu prave, istinske literature, nego pogledati u oči problemu sve lošijeg kvaliteta prevoda i izdavačkih politika na domaćoj književnoj sceni.

To nas sve opet neminovno dovodi do večite rasprave o odgovornosti velikih komercijalnih izdavača za kontaminiranje tržišta gomilama bezvrednih književnih naslova. Jesu Laguna i Vulkan formirali prvu generaciju konzumenata šund literature. I nije sporno da su im oni podarali svoje čitalačke klubove koji su dalje produkciji pomenutog žanra davali oblik i formirali pravac razvoja (ne)ukusa. Ali sam isto tako ubeđen da tu strast za čitanjem petparačkih, bulevarskih romana nisu isprovocirali niti u jednoj jedinoj osobi koja već pre toga nije imala neaktiviranu sklonost ka takvom nečemu. Ne postoji ni jedan pasionirani čitalac ili čitateljka krimića i ljubića od kojih su to napravili korporativni izdavači, utulivši u njima time potencijal za formiranje jednog ozbiljnog čitalačkog recipijenta. Ne, nego, da parafraziram ponovo nesrećnog Miljkovića, ako je neko pao u opsesivnu konzumaciju kiča i šunda, pao je, jer je tom padu bio sklon.

Negde u to vreme oglasila se i dramska spisateljica Biljana Srbljanović, koja je veoma oštro poentirala, voleli vi nju ili ne, isticanjem potpune nezainteresovanosti medija za objavljivanje memoara Mirjane Marković (izdavač “Večernje novosti”), a na istom tom sajmu knjiga, samo nekoliko štandova dalje. Malo ko se digao da javno prozbori o očitom pokušaju rehabilitacije krvavog istorijskog nasleđa diktature Slobodana Miloševića, gde Srbljanović neosporivo tačno zaključuje u vezi sa Zoranom: “Pa bolje da je poznata po mejkap tutorijalu nego po jami živog kreča u koju je bacala leševe ljudi koje je likvidirala.”

Literarni prvenac Zorane Jovanović se na taj način ispostavio kao neočekivni, ali dobrodošli, lakmus papir za testiranje objektivnosti, džentlmenstva i hrabrosti kulturnih i medijskih poslenika u Srbiji (izguglati na interentu i Srbljanovićkin osvrt na tretman celog fenomena od strane Ivana Ivanovića).

zorannah-07

A poenta celog ovog projekta ostaje sve vreme negde po strani. Jer ne treba biti naivan – dok se mi sablažnjavamo ovim izdavačkim ekscesom, pravljenje i vođenje modnih blogova i kod nas postaje veoma ozbiljan biznis i unosna industrija. LIFE & STYLE nije nikakva knjiga, to je poslovni katalog za potencijalne klijente kojim se zapravo predstavlja na koji način se njihovi proizvodi mogu plasirati na fešn blogu sistemom product placement-a. To što nešto ima tekst, tvrde korice, riknu i cip listić ne čini tu stvar knjigom. Nikakva pretnja ozbiljnoj književnosti, ukoliko je zaista ozbiljna, ne može doći sa stranica masnog papira krcatog umetnički bezvrednim fotografijama, sa fotošop obradom od koje bole oči, i sezonskim grafičkim oblikovanjem, koje će za dve godine biti prevaziđeno. Čak se i sama Zorana ogradila od toga da je LIFE & STYLE knjiga, a ona autorka.

Međutim, jesam nešto otkrio čitajući ovu knjigu, ili šta je već, i time ću završiti ovaj tekst. Koliko god nešto bilo siguran, proračunat i unosan biznis, u njegovoj osnovi se uvek nalazila komunikacija sa nekom autentičnom ljudskom potrebom. Kapitalizam je slep, gluv i bez emocija, njemu treba nešto ljudsko da bi mu pokrenulo zupčanike; to je taj “kapitalizam sa ljudskim likom” o kojem govore savremeni teoretičari. I gde se to ljudsko ovde nalazi? Postoji u LIFE & STYLE-u na jednoj stranici serijal od 4 fotografije u kojima je Zorana u belim majicama sa različitim natpisima. Na jednoj od njih piše “I would become a Victoria’s Secret Angel but I’m evil.” Ne, Zorana Jovanović, kao i većina drugih modnih blogerki nikada ne bi postale deo grupe najplaćenijih i najpoznatijih manekenki u industriji mode, a koje reklamiraju najmoćnijeg američkog proizvođača ženskog donjeg veša. To je elitno društvo profesionalnih modela na čijim ugovorima postoje beskonačni nizovi nula. Ali pojava modnih blogova je pružila mogućnost običnim devojkama da žive simulaciju života velikih manekenki i u tome, mora se priznati, postoji neka vrsta demokratičnosti. Možemo mi da kritikujemo njihovu potrebu da žive život okružen nekakvim medijskim glamurom, papreno skupim komadima brendirane garderobe, najkvalitetnijom šminkom i svim drugim stvarima koje one smatraju lepim. Ali ne možemo sporiti da u korenu svega toga stoji iskrena i potpuno ljudska potreba za boljim životom, a po ugledu na onaj koji se servira sa svih ekrana, reklama i časopisa.

E onda, kada su te obične, svakodnevne devojke našle način kako da oponašaju jedan koncept egzistencije, do tada rezervisan samo za devojke koje su mu imale pristup isključivo genetskom predispozicijom, nakon toga su našle i način kako da od toga zarade. Problem je nastao kada je jedna od njih rešila da malo zagazi u teritoriju neke druge, umetničke industrije, čime je uzburkala učmale duhove jednog malograđanskog viđenja sveta.

I dok su napadi na Life & style, osim što su bili često neumesni i deplasirani, ozbiljno mašili poentu, tek sa konkretnim prvencem Vanilla Sky možemo da počnemo debatu o tome šta (ne)predstavlja pojava Zorannah u kontekstu domaće književnosti.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: