Da li imate preko 18 godina?

Zaboravljeni brendovi 90ih

Brooks / Apple / Nintendo / CocaCola

0
0

OK SODA 1994.

Letom u špajzu spejs šatla „Čelendžer“, „Koka-Kola“ je 1985. godine postala prvi bezalkoholni napitak koji je osvojio svemirska prostranstva. Devedesetih, nakon vaseljenske odiseje, popularni proizvođač gaziranih napitaka proći će kroz zemaljske muke u naporu da osvoji čula grandž generacije. Naime, „Koka-Kola“ je donela odluku da 1994. lansira usko ciljani brend specijalno osmišljen prema (pretpostavljenom ) ukusu „generacije X“- danas zaboravljenu „OK Sodu“.

Kum „OK Sode“ je Serđo Ziman, čovek koji je stajao iza „Koka-Kolinog“ katastrofalnog pokušaja ribrendinga polovinom osamdesetih, kada je kompanija donela odluku da promeni ime svom osnovnom proizvodu u „Nju Kouk“ i tako zamalo oterala sve potrošače od sebe. („Nju Kouk“ je možda najveći, ali ne i poslednji šećerni promašaj; devedesetih se u fizz ratovima borilo mnogo mrtvorođenih proizvoda na obe zaraćene strane – npr.„Kristal Pepsi“ protiv Koka-Kolinog „Taba“). Ako je „Nju Kouk“ u savršeno jednakoj meri bio koliko tržišni toliko i dizajnerski promašaj, „OK Soda“ je na nivou dizajna ambalaže sasvim autentično i interesantano upakovan napitak. Jedna od ideja vodilja Serđa Zimana bila je da se mlađoj i „hip“ populaciji priđe preko radova alternativnih umetnika. Sumorne i ironične ilustracije koje su se nalazile na limenkama „OK Sode“ osmislili su kultni strip autori Danijel Klouvs („Svet duhova“) i Čarls Brns („Crna rupa“). Samo ime „OK Soda“, takođe je svojevrsna markteniška eureka. Naziv se rodio iz Zimanove reakcije na saznanja da je „Koka-Kola“ druga najprepoznatljivija reč širom sveta, i da prednost u prepoznatljivosti ima samo izraz -„OK“ (abrevacija nejasne etimološke pozadine). Ziman se opredelio da na ovom saznanju izgradi potpuno nov brend po „rebel advertajzing“ modelu (još jedan primer za neuspešan „rebel“ advertajzing iz 90-ih je Mek Donaldsov „Arč Deluks“).

Ziman je procenio da će „OK Soda“, svojim tzv. „anti-intuitivnim“ reklamiranjem, osvojiti barem 4% novog tržišta bezalkoholnih pića. Za ciljne grupe odabrani su adolescenti, „hip“ mlađi ljudi koje odbijaju mejnstrim reklame. Posle samo sedam meseci testiranja, napitak nije uspeo da zadovolji tržišne procene ni na jednom od izabranih oglednih prodajnih destinacija u SAD, pa je povučen je sa tržišta. Piće je postalo legenda brže nego što je iko uspeo da ga proba. (Retki uživaoci „OK Sode“ opisuju ukus kao izvetreli voćni punč sa dominantnom aromom višnje.) Televizijska kampanje „OK Sode“ zasnivala se na zbunjujućim (anti)reklamama, sačinjenim od minimalistički animiranih panoa sa natipisma iz tzv. „OK manifesta“ i monotonog glasa koji čita apsurdne sadržaje – što se konačno u svesti ciljanih potrošača svelo na problem izražene pretencioznosti („Trying too hard not to look like trying“). Daleko simpatičnije su bizarne limenke „OK Sode“, sa svojim dvo-tonskim ilustracijama lica, i „I feel OK“ telefonskim brojem, kao i natpisima koji sadrže pozive za dozivanje ptica i fraze iz „OK manifesta“ koje parodiraju američku tradiciju krilatica (catchphrase) u reklamiranju. Preživele limenke „OK Sode“, danas su predmet kolekcionarskog interesovanja.

Ako je neuspeh „OK Sode“ da pronađe svoju tržišnu nišu u turbulentnom svetu bezalkoholnih pića zanimljiva i zaboravljena epizoda u „Kouk“ odiseji, sledeća mala off-topic priča je i vrlo poučna. Iako su mnogi pokušali da neuhvatljivu alhemiju uspeha „Koka-Kole“ prevedu na činjenicu da je do 1929. ovaj tonik sadržao ekstrakt lista koke, niko to nije učinio na konkretniji način od malo poznate američke kompanije „Ridaks Bevridžis“. Ovaj proizvođač je polovinom dvehiljaditih na tržište izbacio energetsko piće pod razumljivim, jednostavnim i kratkim imenom – „Kokain“. Napitak je do svoje ekspresne zabrane, od strane američke FDA, agencije za hranu i lekove, izazvao niz kontraverzi (uključujući i debatu na CNN-u). Ovo energetsko piće bez ilegalnih supstanci u svom sastavu, ali sa tri puta većim sadržajem kofeina od popularnog „Red Bul“-a, nastavilo je da se prodaje u SAD pod imenom „No Nejm“. (U nekim zemljama Evrope, pomenuto piće se i dalje zove „Kokain“). Kao jedinstveno svojstvo ovog napitka smelog imena, na ambalaži je reklamiran efekat „obamrlosti grla“ (throat numbing effect), što svakako nije pomoglo „Ridaks Bevridžisu“ u pokušajima da se izbore sa neumoljivom odlukom Agencije za hranu i lekove SAD. Ovaj efekat bi možda mogao da bude koristan u konzumiranju američke konzervirane hrane.

NINTENDO VIRTUAL BOY, 1995.

Jedna od neizbežnih fraza devedesetih, od koje se nije moglo pobeći u zaklon, bila je „virtuelna realnost“. Devedesetih godina dvadesetog veka bilo je samo pitanje dana kada će se konačno pojaviti. Svi su je očekivali, svakog časa spremni da konačno urone u nju i zaborave na običnu dosadnu i prevaziđenu svakodnevnu stvarnost. Ipak, niko je nije dočekao. Umesto toga dobili su „Nintendo Virtual Boy“ konzolu. Početkom devedesetih, kompanija „Nintendo“ nije mogla biti u boljoj poziciji, dominirali su nad konkurentom „Segom“, uveli su na tržište revolucionarnu džepnu konzolu „Gejm boj“, a „Super Mario“ je bio najpopularnija franšiza video igara na svetu. Ono što je „Nintendo“ pokušavao da odredi polovinom devedesetih bila je veličina sledećeg koraka. Odlučili su se da taj korak bude veliki. Dok su konkurenti pokušali da zadovolje gejmerske apetite takvim „grickalicama“ kao što su nove konzole „Sega Saturn“ i „Soni Plejstejšn“, „Nintendo“ je kao svoj glavni specijalitet ponudio dinosaurusa sa mutnom crvenocrnom 32 bitnom grafikom i horor uputstvima, u kojima se roditeljima sugeriše da 3D konzolu ne daju mlađima od sedam godina zbog „nepovoljnog uticaja na vid deteta“.

„Virtual Boy“ je imao niz problema od samog početka. Osim boja, nedostajao mu je i senzor za treking, tako da je glava igrača morala da bude držačima prikovana u nepomičan položaj. Nedostajale su mu i video igre, pa je samo 23 naslova bilo dostupno za ovu danas zaboravljenu konzolu. Možda najgore od svega, nesavršenost 3D stereoskopskog uređaja izazivala je glavobolje kod korisnika. Ipak, interesovanje za VR konzole nije bilo bilo sasvim potrošeno. Filmovi kao „Kosač“ i „Džoni Mnemonik“ nastavili su da raspaljuju maštu potencijalnih potrošača, a ideja o uređaju koji omogućava ulaz u virtuelnu relanost nije umrla sa „Nintendo Virtual Boy“-em. Niz skupih kaciga iz devedesetih sa trekingom u tri ose (Forteov „VFX- 1“, „CyberMaxx“, „Sony Glasstron“) oprobalo se u pokušaju da unesu imerzivno 3D iskustvo u gejming. Svi ovi pokušaji nisu uspeli da ostvare cilj, i omasove upotrebu VR kaciga, u prvom redu zbog nesavršenosti tadašnjih procesora i grafike, ali i zbog veoma visoke cene ovih uređaja.

APPLE ADJUSTABLE KEYBORD, 1993.

Zaista je teško naći uspešnije brendove od Eplovog „Ajfona“ i „Ajpoda“. Bilo kako bilo, i „Epl“ ima svoje legendarne dizajnerske promašaje (setimo se samo „plavog dalmatinca“, debitantskog „Aj Meka“ iz 2001). Kao moguća ilustracija ove tvrdnje nameće se priča o „Eplovoj prilagodljivoj tastaturi“ iz 1993. Zbunjujući split dizajn ovog nepopularnog perifernog uređaja sa amblemom nagrizene jabuke, za cilj je imao da reši probleme sa kičmom i vratom kod ljudi koji dugo rade za računarima. Tastatura je svojim trodelnim dizajnom i anatomskim dodatkom za odmaranje zglobova zauzimala značajnu površinu radnog stola, pa je „Apple adjustable keyboard“ iz 1993. poslednja „Eplova“ tastatura sa odvojenim numeričkim delom. Ugao između leve i desne polovine bio je podesiv, ali ne i funkcionalno ergonomski prilagodljiv, tako da su korisnici često dolazili do zaključka da je najzgodniji položaj ove tastature onaj ispred zgrade, nakon bacanja kroz prozor. Naravno, postoje i oprečna mišljenja. Urbana legenda kaže da je, nakon savladavanja inicijalne nelagode tokom perioda treninga, „Eplova prilagodljiva tastatura“ iz 1993. neka vrsta prefinjenog instrumenta koji rezonuje u daktilografskoj nirvani.

apple1

BROOKS HYDRAFLOW patike

Iako je sama kompanija „Bruks Sports“ vaskrsla posle preuzimanja od strane „Rasel Atletiksa“, u dvehiljaditim godinama, nikada se nije vratila svojoj nekadašnjoj staroj slavi. Njihove tehnologije i bestseler modeli, kojima su održavali udeo u tržištu sportske obuće tokom devedesetih, danas su gotovo sasvim izbledeli iz kolektivnog sećanja. Originalno, „Bruks Sports“ je američki proizviđač sportske opreme iz Filadelfije. Firma je osnovana još daleke 1917. godine. Kao i u slučaju ostalih proizvođača sportske opreme, firma je svoj period najintenzivnijeg razvoja doživela osamdesetih godina prošlog veka. Tokom pomenute dekade, svi proizvođači sportske obuće su razvili neku vrstu (navodno delotvorne) tehnologije, koju su zatim (do besvesti) reklamirali pod raznim zvučnim imenima. „Najk“ je pravio air, „Asiks“ je imao gel, „Ribok“ je ponudio pump, a „Nju Balans“ je hvalio svoj encap. Na početku dekade, „Bruks“ je bio proizvođač u prednosti – 1982. predstavili su „Čeriot“, prve patike za trčanje sa diagonalnim rolbarom. Tokom osamdesetih, Bruksovi aduti su se smenjivali – prvo se pojavio Graphlex insert, a zatim, za sve one kojima komadić grafita u peti nije bio dovoljan da potrče kao Fleš, „Bruks“ je predstavio novi Kinetic Wedge tip đona. Naravno, sve je kulminiralo na kraju dekade pojavom tehnologije (za koju trenutno sumnjam da je vanzemaljskog porekla) – Hydralow jezgro đona od uljanog želatina sa tzv. memorijskim svojstvom.

Osim ovako uzbudljivih tehnoloških inovacija, proizvođači sportske obuće su angažovali i poznate sportiste koji su promovisali brend na sportskim terenima i van njega. Za „Bruks“, prvi (tehnološki) deo jednačine već je bio rešen. Ipak, da bi se „Bruks“ udaljio od prizemlja „Haj-Teka“ i „Trevel Foksa“, a približio olimpskim visinama „Najka“ i „Riboka“, bilo je potrebno da privuče popularne sportiste sa kojima će zasnovati ekskluzivni ugovor o javnom predstavljanju. Možda je izbor ove ključne žive inkarnacije brenda, jedan od momenata kada su stvari krenule nizbrdo za pomenutog proizvođača sportske opreme. Dok je „Najk“ imao „letećeg“ Majkla Džordana, „Bruks“ je za ključnog atletu u svom brand power display-u izabrao nikog drugog do Pola Gaskojna Gazu, ozloglašenog bad boy-a engleskog fudbala. Tadašnji maneken „Bruksove“ linije kopački, talentovani ali boemski nastrojeni Gaza, hrabro se borio na fudbalskom terenu kao i u sudnicama, da bi kasnije priznao kako se pred utakmice zagrevao kokainom, dok su mu zahtevi kondicije nalagali ne manje od devet brendija pred meč. 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: