Vrt uživanja

Dekadencija i razvrat su uvek prethodili velikim civilizacijskim promenama kao što su humanizam, novi vek, avangarda, komunizam, nastanak ajfona, društvenih mreža i legalizacija psihodeličnih droga. Ova izborna godina može biti presudna za temeljni afektivni preoket, koji će, svi se nadamo, učiniti da prihvatimo unutrašnje impulse i duha i tela. Kroz priču o velikom jubileju Hijeronimusa Boša, i analizu njegove najpoznatije slike Vrt zemaljskih uživanja (koju u Beogradu možete videti u kafani Bivši, svakog dana posle 7 časova), u ovom tekstu ćemo potpuno nepretenciozno zajedno doći do velikih istina, brutalno umešati Njegoša, Raf Simonsa i Lakana i otkriti AKO IMA BOGA.

Uvek sam govorila da je lakše razumeti savremenu umetnost od bilo koje druge umetnosti, jer je jednostavnije shvatiti umetnika koji živi i radi u istom svetu kao i mi. Po toj logici, renesansa je većini običnih smrtnika nedokučiva. Ali, ove godine, navršava se jubilej 500 godina (i slovima: PETSTO) od smrti Hijeronimusa Boša (c. 1450 – 9. august 1516), jednog od najvećih stvaralaca pozne renesanse, genija poslatog iz budućnosti, koga je tek danas moguće razumeti na pravi način. U njegovom rodnom gradu Der Bosch biće organizovana njegova do sada najveća samostalna izložba i skup kulturno-umetničkih manifestacija pod nazivom Dobrodošao kući Jeronime, a sva velika dela poput Vrt zemaljskih uživanja, Strašni sud, Hajvanski triptih i Operacija u kamenu koja se nalaze u muzejima i galerijama širom sveta za tu priliku biće izložena na jednom mestu. I ne samo to, u popularnoj kulturi, od početka godine, već je počelo divljanje na temu Boša – padaju mi na pamet Tim Vokerov opskurni editorijal za Love Magazine, i VR aplikacije za mobilne telefone, a dok ovo pišem gledam u sliku Dejvida Birna koji sa ličnom kustoskinjom obilazi izložbu “Hijeronimus Boš: Vizije genija” u Nordbrabants muzeju i veli da je “jako moderna”.

O životu umetnika, i o svetu u kome je Hijeronimus, to jest Jeronim živeo zna se srazmerno malo, jer on nije ostavljao pisane traktate kao neki drugi umetnici, a o njegovom radu, savremenici su pisali daleko manje nego što je to danas slučaj. Pretpostavlja se da je bio voljen i poštovan, ugledan slikar, jer su njegove pozne radove naručivale tadašnje mecene, bogataši i razni političari iz zemlje i inostranstva. U tom svetu, na prelazu iz XV u XVI vek, negde u vreme nastanka tehnike štampe, već je bilo moguće videti reprodukcije Bošovih dela ili njihovih detalja u obliku recimo tapiserije, te se može naslutiti da je bio delom nečega što bismo danas nazvali popularna kultura. Možda je bio jedan od retkih umetnika, inače tada vrlo nepopularne gilde, čija su dela zaživela u narodu. Danas, njegova dela žive kroz brojne trice i kučine, a nadrealni svet koji je stvorio ne prestaje da inspiriše umetnike (da ne zaboravimo i Mladena Miljanovića koji je istoimeni rad predstavio na 55. Venecijanskom bijenalu u paviljonu BiH), pa na dalje od visoke mode i kolekcija Aleksandra Mekkvina ili prošlogodišnje kolekcije Raf Simonsa za Dior do gomile popularnih drangulija, a osim standardne muzejske ponude šolja, postera, maskica za telefone i magneta za frižider, tu su kolekcije original Martinki ili duksevi indie brenda Aloha from Deer, čak i zavese za kadu, a ne bi me čudilo da je nešto od toga stiglo i kod Kineza u blok 70….

Za razliku od drugih flamanskih majstora, čija su dela puna uzvišene dostojanstvenosti, rad Hijeronimusa Bosha ispunjen je flambojantnim ushićenjem slavlja života. U svim zvaničnim interpretacijama njegove najpoznatije slike, triptiha Vrt zemaljskih uživanja, stajaće da je prizor zemaljskih uživanja, okružen prizorima raja i pakla sa leve i desne strane, opomena i pretnja da je jedino večni život vredan, i da na umu moramo imati paklene muke koje slede. Možda. Ali usudiću se da ponudim novo čitanje ovog remekdela, da samo na trenutak zamislim da je Boš naš savremenik, i da je baš ovo delo pogodno tumačiti kroz rastući svetski trend psihodelije. Otvorimo stoga vrata percepcije i utonimo u Bošovu halucinaciju!

Ko što znamo, Vrt (ovo)zemaljskih uživanja je triptih, ali iako opisuje i raj i zemlju i pakao, nazvan je po centralnom i najvećem panelu: VRT-ZEMALJSKIH-UŽIVANJA, a ne prosvetiteljski La Danse Macabre, Put do prosvetljenja, Opomena i kazna ili tako nešto. Volim da mislim da je Boš namerno nazvao delo prema najintrigantnijem, najekskluzivnijem i najkontroverznijem, ali nažalost, ne i (dugo)večnom trenutku ljudske egzistencije, životu na zemlji. Ovakav fokus, navodi me na to da pomislim da je Boš naslikao najveću pohvalu zemaljske ljubavi, avangardnu viziju divnog, radosnog života, punog zadovoljstava čija je konzumacija ograničena – na ljudski životni vek. Princip zadovoljstva (negde načelo užitka), kod Boša doduše nije isključivo svojstvo ljudi, jer se u vrtu sreću i u svet uživanja koje pomera granice (v. jouissance) kroz ispunjavanje raznovrsnih telesnih potreba ulaze sjedinjeni: nebeska stvorenja, stvarne i izmišljene živuljke i biljke, neki opskurni polusvet, arhetipski i paganski simboli, čuda prirode, minerali, nadrealne fantazije i vrlo žive, korporealne halucinacije. Centralni pano predstavlja zemlju kroz nebrojeno mnoštvo detalja, ali ni jedan od njih ne odnosi se na frustrirajuća, otuđena, odbijajuća svojstva i oblike života, mada ima tu i tamo ponešto zazorno (što bi Frojd rek’o “unheimlich”, a ja volim neautorizovani panslovenski prevod “bezdomno”), kao uostalom i u većini naših fantazija, ali i tripova na esidu.

Po vertikali, od gore ka dole, spuštajući se s neba na zemlju, Boš prikazuje pad iz raja, rođenje čoveka u nekakvim boženskim kreacijama, falusoidnim dvorcima na ušću biblijskih reka, sa sve Fontanom života, sličnoj onoj u Edenskom vrtu (na levom panelu), i potocima plodove vodice i drugih telesnih tečnosti, simbolično gledano reka božanskih i nebeskih uticaja koji se u čoveku sustiču, preko središnjeg dela u kome je radni vek, odnosno neprekidno kolo raznih ljudskih zanimanja, do samog dna gde su smešteni trubaduri, gozbice, fešta i razne seksualne prakse, odavanje prizemnim (i bukvalno – pri zemlji) zadovoljstvima, koja su – posebno u srednjem veku – smatrane teškim prestupom, da ne kažem grehom. I, kao što je centralni deo triptiha najopširniji, tako je na ovom panou dno zauzelo veći deo slike, koji je ujedno i najbliži posmatračima.

Psihoanalitičke teorije nude čitanje tri ravni ljudskog postojanja kroz strukturu koju čine Superego – najviši plan moralnih normi u formi božanskih zakona; Ego – svesna ljudska dela i kolko tolko organizovani život; i konačno,  podsvest odnosno Id – tamo gde je žurka (!!!) odnosno svet potisnutih fantazija, strahova, strasti i socijalno i moralno zabranjenih uživanja. Pogađamo, najinteresantniji i najdetaljniji je deo povezan sa neinhibiranim carstvom nagona, podsvesni i bukvalno najniži deo slike, odnosno da se figurativno izrazim, memljivi suteren.

Gledajući ko što običaji nalažu, s leva ka desno i od gore ka dole logiku slike, konzervativno bismo (i biblijski) mogli razumeti ljudsku sudbinu kao neminovnu propast, pad iz divote (izgubljenog) raja, a život bi bio hod dolinom smrti do neumitnog ambisa pakla u kome čekaju svakojake muke, nakaze i grdobe. U red dela koja jeretički problematizuju ovu mračnu viziju, moram bestidno ubaciti i Njegoševu Luču Mikrokozmu, najveći kosmički ep ikad napisan na našem jeziku, a i šire. Drugim rečima, čak i da govori o neumitnom moralnom i svakom drugom posrnuću po izlasku iz nebeskih dveri, kao i Njegoš, Jeronim gledaoca uvodi u središte zbivanja – bahtinski karneval u kome se ne zna časnog krsta, direktno u bujnu i nesputanu lepotu ljudske egzistencije, njenu kompleksnost, pri čemu vizije raja i pakla ostaju potpuno periferne, kao uostalom i u stvarnom životu. Pominjem karneval, koji je oda ljudskoj prolaznosti (sviđa mi se izraz “Zbogom tijelu”) jer jedino tako je moguće razumeti potpuno odsustvo gravitacije, tiranije ispravnog koju nameće poželjni odnosno društveno (i crkveno) dopušteni način života, i jer stvara tvist u načelima održivosti, zaokružujući priču o beskonačnim mogućnostima. Tako taj karneval slavi svaki oblik života i uspostavlja novu estetiku u čijem je fokusu običan čovek, te nezvanično carstvo Naroda (da ne kažem prostih i neobuzdanih seljana ili ko voli “dece cveća”) svoju ekscesnu prirodu izražava kroz pobunu protiv građanskih i crkvenih pravila svakodnevice to jest regulative životnih aktivnosti.

Ako dakle sliku pogledamo, obrnuto od pomenutog, pretpostavljenog bogocentričnog stanovišta, iz ugla gledaoca, kome je najbliži ovaj šarenoliki deo sa raskalašnim radostima, cvećem i mutantskim oblicima života, i nastavimo ka gore, ka svetu radnih ljudi i životinja, kad sasvim uzdignemo čelo, ugledaćemo istinu – “svod plavetni neba sveštenoga” (Njegoš), i podsećanje na božansko (i vrlo falusno) poreklo, odnosno nedokučivi začetak egzitencije. Drugim rečima, sve je to od Boga. I jeste, možda postoji sila veća od života, i bilo da je to Bog, Otac, Veliki Drugi, Veliki Štrumf i slično, tamo je neko carstvo soka od zove i marmelade, gilijamski grandiozni neboderi, odnosno moralne gromade koje su u stalnom procesu obnove i izgradnje, ali to je sve, nažalost, ipak zasnovano na čistoj fantaziji. Život sam je bujna i pulsirajuća gomila đubreta, i Boš nam to pokazuje iz raznih nadrealnih perspektiva koje se sudaraju dodajući na platno skoro sve što se da pojmiti, odnosno život u realnom, simboličkom ili imaginarnom poretku. I to je uradio mnooogo pre nego što je Lakan ustvrdio trijadu S-I-R. Meni pošto volim antiku, iz ove bašte vrišti Aristotelovo “Daj da prvo živimo, onda filozofirajmo”, pa prema tome, Vrt uživanja danas vidimo i kao pohvalu životu, uz nezaobilazni deo podsećanja o njegovoj prolaznosti.

Al’ ajde da vidimo bliže, šta se to može naučiti iz ove prepetstogodišnje starine i pretvoriti u životne afirmacije u duhu tradicije popularnih magazina, mimova sa motivacionim slikama, uvida sa esida i naravno poruka na flaši vode koje potpisuje Lujza Hej:

Sve izgleda komplikovano, ali u stvari nije. Bitno je da si go kad god možeš, i da se ne stidiš svog tela. Plivanje je poželjno, nebitno da l’ je u pitanju reka, jezero ili potoci ženske ejakulacije, sve je to od Boga. Kad si u prilici, mazi se s delfinima, i ako nikog nema okolo, uživi se u seksualnu tenziju koju voda izaziva. Jahanje je isto kul, bilo da su zmajevi, kamilice ili nešto treće. Izgrli se i izljubi s kim god možeš i ne obaziri se na okolinu i razna etiketiranja. Žurke, festivali i vašari su deo života, tako da je poželjno izlaziti i slušati muziku, a ako treba i istetovirati se na dupetu kao neka srednjovekovna grupi (tetovaže su isto lepe). Ako baš ‘oćeš “da igraš kao da te niko ne gleda” najbolje da staviš nešto na glavu. Svi predmeti falusoidnog oblika mogu da se koriste kao seks igračke, recimo i cveće može da bude butt-plug. Ne plaši se halucinacija ma koliko da su nestvarne, jer sve što nam nameće podsvest, integralni je deo nas samih, prihvati Id i on će biti dobar prema tebi. U ljubavi, najbolje da budeš nežan i pun poverenja, ako si strpljiv sve ide glatko i dobićeš mnogo više nego što se nadaš – neće biti granica. Uživanje nas okružuje u mnogo različitih oblika, boja, situacija, samo treba nekako da prihvatimo to mnoštvo na seksualno, emocionalnom, psihološkom i naravno – spiritualnom nivou. Postoji dosta intimnih odnosa koji se opiru postojećim i razumljivim kategorijama, a monogamija duboko otuđuje čoveka od njegove suštine, koja je prema Bošu, veoma društvena i naklonjena svakakvim ljubavima. Ne postoji “normalno”, tako da je najbolje ne opterećivati se društvenim očekivanjima i ne prozivati druge. Ljubav je kompleksna i predivna.

I za kraj, nešto najvažnije što možemo naučiti iz Vrta zemaljskih uživanja, dakle moja djeco moje male laste, zapamtite dobro: BOG, TO JE FRAJER S LEVOG KRILA, TRANDŽIRAN U ROZE HALJINU.