VLOGGING

Youtube snimak od šesnaest minuta, sa dva miliona pregleda. Perfektno našminkana devojka vadi odeću iz kesa, prinosi kameri, govori gde je šta kupila, koliko je koštalo, zašto je morala to da ima i kako je skoro precrkla kad je videla da je komad na sniženju, u njenom broju. Onda prelazi na kese iz kojih vadi šminku, pa neke predmete za kuću, stiže do hrane, nabraja šta njeno dete voli da jede, digresira u polemiku o organskoj ishrani, pa se vraća na zalutalu kutiju sa cipelama koje nisu imali u njenom broju, ali bar mogu da stoje na polici kao ukras, jer su čista umetnost.

Pojam vlogginga, nastao spajanjem reči blog i video, podrazumeva neku vrstu video dnevnika, gde vlogger priča u kameru i snimak objavljuje na svom Youtube kanalu i blogu. Ovaj trend se u svetu već uveliko odomaćio, prešavši iz slenga raznovrsne internet zajednice u menjstrim kulturu.

Možda je i apsurdno reći da se “u svetu” odomaćio, budući da mu neki teoretičari koji se bave digitalnom antropologijom pripisuju upravo “nestanak konteksta”. Naime, priroda vloga je takva da razbija granice nacionalnog, jezičkog, rasnog, pa čak i rodnog identiteta – publika vloga je heterogena i donekle nasumična. Međutim, ovo nije priča o sjedinjavanju planete, već o međunarodnom jeziku konzumerizma i brendovima kao Esperantu današnjice.

Ipak, u kritički koš nije pošteno stavljati vlogove sa političko-aktivističkim sadržajem ili GoPro snimke penjanja na Mont Everest. Sadržaj samog vloga nesumnjivo utiče na naš sud o motivaciji vloggera i njegovoj ideologiji. Ne možemo pod istu temu podvesti poziv na udar na vlast, inspiraciju za avanturu i promovisanje bezumne kupovine. Doduše, u nekoj široj analizi civilizacije 2.0 i ovi primeri bili bi podvrgnuti surovoj analizi, no tema ovog teksta su modni i lifestyle vloggovi.

Kao i u svakoj industriji, kako je vlogovanju rasla popularnost, razbujavali su se pojmovi unutar delatnosti. Termini koji su me i potakli na pisanje ovog teksta su – haul i monthly favorites. Pretpostavljam da sama reč haul dolazi od long haul flight tojest dugog leta avionom, pošto su haul videos snimci u kojima vloger pokazuje stvari koje je nakupovao u ogromnoj, a samim tim i dugoj kupovini. Nešto kao izvrnuto veliko prolećno spremanje: umesto bacanja stvari, čovek se stvarima dodatno zatrpava.

Monthly favorites su omiljene stvari iz tog meseca, u kom vloger nabraja i pokazuje predmete koje je najviše koristio. Ovako formulisani, mesečni favoriti deluju kao zanimljiva forma za beleženje sopstvenih navika – Ovog meseca sam više vozila bicikl nego auto, često koristila karticu za bazen i stalno mi je pod rukom bio Jezik rečničkih nedoumica Ivana Klajna. Međutim, devedeset odsto sadržaja ovih videa su sveže nakupovana odeća i kozmetika. Po pogledanih nekoliko mesečnih videa jednog vlogera, postaje jasno da se konstantna kupovina podrazumeva. Ne postoji video koji kaže – “Ovog meseca sam koristila istu kremu kao i prošlog, a pravo da vam kažem, nisam kupila ništa.”

Međutim, budući da je šoping samodovoljan, dakle sam proces kupovine nosi veću draž od nošenja kupljene odeće, otpakivanje, sređivanje šminkanje i ulepšavanje takođe postaje sebi cilj. Ovoj ideji u prilog ide čitav niz videa posvećenim organizovanju ovih predmeta, koji su u najvećem broju slučaja u fiokama složeni ne po bojama, već brendovima. Vlogerke na snimcima stalno prevću kutijice i karmine, čačkaju ih i premeštaju po rukama. Civilizacijski gledano, ritual šminkanja pretvara se se u fetišizaciju šminke i njenih proizvođača. Zaboravlja se banalna činjenica da se oblačimo i ulepšavamo da bismo radili nešto drugo, a ne da bismo bili obučeni i ulepšani, ili da bismo bivstvovali zaglavljeni u razvučenom trenutku oblačenja i ulepšavanja. Ili čak još apsurdnije, da bismo gomilali upotrebne komade, van čina upotrebljavanja.

Čini mi se da ovi monthly favorites imaju veze i sa ritmom primanja – legla plata, idem u šoping. Stoji argument da žene autori ovih snimaka ne rade za plate, već honorare brendova koje promovišu, ali snimci su namenjeni ljudima sa tradicionalnijim radnim odnosima. Naravno, predmeti se ne kupuju kada su nam potrebni, već konstantno, dok novca ima, a tržište nam ovo omogućava neprestanim prilivom novog.

No, kada kažemo novo, zapravo mislimo bolje. A kada kažemo bolji proizvodi, zapravo želimo da mislimo bolji mi.

Pogledima uprtim u izloge sa novim, boljim trendovima sezone koja tek dolazi, potkrada nam se osećaj da ćemo od jeseni biti bolji, srećniji ljudi. S tim u vezi, zanimljivo je da se u ovim videima prikazuju neotpakovani predmeti, ili se pri prikazivanju tek vade iz predizajniranih kartonskih kesa. Stiče se utisak da tako spakovani, oni i dalje nose moć vrednosti koja im je pridodata u marketingu, neuprljani našom svakodnevicom. Krema za telo u prodavnici ili na reklami snimljenoj u Provansi i dalje ostavlja mogućnost nas u Provansi. Onog trenutka kada se otpakuje i stavi u kupatilo, ona postaje deo naše musave realnosti, stoga idućeg meseca mora biti zamenjena novom, boljom.

Najprimamljiviji aspekt možda leži upravo u našem minimalnom učinku u samopoboljšanju: Boljitak se stvara u dizajnerskim studijima i laboratorijama koje donose revoluciju u tehnologiji nanošenja maskare. Mi biramo da li želimo da budemo autoritativniji ili bezbrižniji, pa odaberemo crni sako ili cvetni dezen. Ovim nismo otkrili nikakvu toplu vodu – advertajzing od svojih skromnih početaka prodaje iluziju zadovoljenja potrebe koju je sam stvorio. Međutim, na koji način vlogging kultura gura ovu priču korak dalje? Budući da je naš boljitak samo pojavan i da samopouzdanje koje donosi sako traje komično smešno, neophodna je dokumentacija te pojavnosti, i to u formi koja tu pojavnost ne narušava. Rešenje leži u fotografiji i snimku – dakle Instagramu i Youtubu.

Uslovi za vizuelni i audio zapis su strogo kontrolisani – vlogger projektuje sliku realnosti kakvu je zamislio i prikazuje je kao spontani isečak iz svakodnevice. Publika, koja možda ima otklon prema prešopiranoj manekenki iz časopisa ili glumici iza koje stoji armija ulepšivača, devojku koja sama aranžira okolnosti u kojima se slika i snima percepira kao zbilja takvu. Modna industrija je ovaj fenomen, naravno, brže bolje iskoristila, plaćajući vloggerima da usputno promovišu njihove brendove. Kupcima se šalje poruka da njihova odeća ne samo da ima moć da usrećuje selebritije, već i obične ljude poput njih. Dakle, boljitak je bliži, izvesniji, uhvatljiviji.

No, ako se vratimo na ideju kontrolisane realnosti, u par koraka dolazimo do Bodrijara i hiperrealnosti. Dakle, Bodrijar je hiperrealnost opisao kao promenu u kategorizaciji realnosti, u realnosti u kojoj mnoštvo novih medija u ekspanziji menjaju naša iskustva i događaje. Upliv hiperrealnosti se širi dok se svet u kom živimo ne zameni kopijom tog sveta, realnošću bez “porekla realnosti”. Na talasu te ideje, postavlja se pitanje da li se čudovište koje je vloger kreirao okreće da ga ujeda dok spava. Da li vloger postaje rob sopstvene slike kontrolisane realnosti i počinje da živi sa konstantnom svešću o utisku koji odaje? Da li organizuje svoj dan prema tome šta i ko će se dobro slikati? Da li koja hiljada pregleda snimka na kojoj pije piće sa drugaricama luči više zadovoljstva od samog pijenja pića? I da li se odnosi koji se dalje stvaraju održavaju na bezbednoj distanci sa koje privid samopouzdanja ili bezbrižnosti ne može da se proburazi?

Na kraju, posle pogledanih suviše ovih snimaka, ostala sam zatrpana savetima kako da se ne znojim sa tečnim puderom, kako da mi se mirišljava sveća ne razliva po stolu i kako da za minimalne pare ukrasim sto za Božić. Fokusirana na fenomene dupliranih i lažnih realnosti, preletela sam preko zapanjujućih malih smrti feminizma na svakom kliku. Ove žene kao da su nas katapultirale u 1950, vrativši teror ideje isfenirane domaćice. Posle sedamdeset godina, napravljen je nekakav pomak na planu rodnih uloga, pa se podrazumeva da je žena savršeno sposobna da pored bavljenja domom i decom nešto i zaradi. A finansijska nezavisnost očito ne znači da će novac uložiti u nekretninu ili trekking po Himalajima, već još jedan histerični haul.

Iako je gore navedeno da je publika ovih videa raznovrsna, činjenica je da oni najveći uticaj imaju na tinejdžerke u godinama u kojima formiraju svoju ulogu u društvu. Postavlja se pitanje u šta će stasati generacija devojaka raspamećenih (i dobrog li termina, zbilja – rastavljen od pameti) hrpom odeće i kako li će naučiti da kritički posmatra svet oko sebe, ako sebe samu definiše kroz mrežu logoa i plastičnih kutijica?