Video aktivizam

Od velikih  građanskih nemira u Los Anđelesu 1992. koji su usledili kao posledica objavljivanja video kasete prebijanja mladog afro-amerikanca Rodnija Kinga od strane policije, ceo svet je postao svestan narastajućeg društvenog uticaja video aktivizma. Fenomen filmskog i video aktivizma je značajno  usložnjen u svetu internet baziranih socijalnih medija 21. veka.

Surveilance system, mreža organizovanog video nadzora simbol je savremenog autoritarizma i odnosa moći u 21. veku. Upravo u sveprisutnom surveillance video okruženju, svoj oblik dobija kontra fenomen: sous-veillance video (od francuske reči sous i veillance, pogled odozdo, suprotno od sur veillance– pogled odozgo). Konačno i posmatrači su posmatrani. Kako bih saznao više o savremenom video aktivizmu, ovom važnom obliku društvenog delovanja i njegovom položaju, razgovarao sam sa Rastkom Novakovićem, publicistom, sindikalnim radnikom, rediteljem, video i hauzing aktivistom iz Londona.

Možemo pomenuti Vertova, Godara, Krisa Markera, gerilske televizije 70ih godina kao deo istorije video aktivizma – ko su video aktivisti danas?

Mislim da je kategorija “video aktiviste” problematična. Podseća na “profesionalne revolucionare” sa kraja 19. veka i podrazumeva strukovno znanje (neko ko barata videom) i veći stepen posvećenosti socijalnoj pravdi (aktivista) od običnog čoveka. Video aktivizam je agitacija, širenje potisnutih informacija ili svedočenje kroz pokretne slike. Neodvojiv je od društvenih pokreta (samim tim je nužno kolektivni čin), ali takođe i od sredstava proizvodnje i distribucije.

U Vertovljevo vreme su sredstva proizvodnje pokretne slike bila u rukama jako malog broja ljudi, ali on je imao podršku revolucionarnih sovjetskih vlasti. “Grupa Džiga Vertov” (u kojoj su aktivni Godar, Marker i dr.) iz šezdesetih godina prošlog veka je tesno vezana za pojavu 16mm filma koja svojom pristupačnošću konačno nudi priliku da se istovremeno napadnu hegemonija filmske industrije, kapitalizam i imperijalizam. Gerilska televizija je opet momenat vezan za tehnološki pomak, koji je u nekom smislu ometanje signala (jamming), ali donosi i svoju institucionalizovano ishodište u obliku javne televizije u SAD (public-access television). Danas su tehnologije kojima se moze napraviti zapis i distribucija pokretne slike toliko rasprostranjene da je video aktivista/kinja je svako ko ima nalog na društvenim mrežama.

Da li je tehnika sousveillans-a prevashodno video svedočanstvo (tzv. witness video) kao oblik  samoodbrane? Da li će sledeći Rodni King nositi skrivenu kameru na sebi?

Prikazati državno i korporativno nasilje i represiju ne znači ništa bez kapaciteta da se na te strukture izvrši pritisak. Slažem se da sama rasprostranjenost sousveillance-a deluje kao kočnica na policijsku brutalnost, ali ako vrhovni sud presudi da je ubistvo nenaoružanog crnca na svojim kolenima, Marka Dagana (koje je pokrenulo velike britanske nemire iz leta 2011.) “zakonito usmrćivanje”, onda sama kategorija “dokaza” gubi smisao. Zato je jedan od najvažnijih filmova ikada snimljenih u Velikoj Britaniji “Injustice”, film koji se bavi nekim od sudbina žrtava koje su ubijene u kontaktu sa policijom. Od 1969, policija je bez posledica ubila barem 3180 ljudi – većina su crnci. Iza filma stoji kampanja za istinu o njihovim smrtima – United Friends and Families Campaign. Isto tako, film “Riots Reframed” nudi izuzetno važnu korektivu beskrajnim tlapnjama vladajuće klase o nemirima iz 2011. i jasno pokazuje da je u pitanju politička buna koja ima nepobitnu rasnu i klasnu dimenziju.

Svedočenje je neodvojivo od arhive, a danas je toliko toga zabeleženo pokretnom slikom da raspolaganje arhivama postaje ključni front. Zato je Wikileaks-ovo objavljivanje helikopterskog snimka rutinskog masakra iračkih civila od strane američkih trupa tako važan momenat (Collateral murder). Istu funkciju ima i montaža izjava Aleksandra Vučića u Dvouglu – u dva minuta je svakome jasno da taj čovek nema principe i da je profesionalni lažov. Toga se treba setiti kad god otvori usta. To je dobar primer efektnog korišćenja arhive i video zapisa.

U kojoj meri su socijalni mediji i savremena sredstva komunikacije uticala na promenu strategije gradjanskih pokreta? U kom pravcu će se strategija i organizacija protesta,  po tvom mišljenju, nadalje menjati?

Ovo su velika pitanja i njima bismo mogli posvetiti jedan čitav razgovor. Važan pomak je da na većini planete medijski mrak više ne postoji. Prošle nedelje je na ulice Londona izašlo 100 000 ljudi iz protesta protiv izraelskog genocida nad Palestincima. Kada se Bi Bi Si na to ne osvrne nijednom reči ili slikom, a Tviter je pun izveštaja i slika koje ljudi kače, potpuno je jasno da je taj pokušaj represije veći udar na sistem od samih protesta koje pokušavaju ućutkati. Po prvi put u istoriji se preko interneta za 48h moze prikupiti 30 000 potpisa otvorenog pisma premijeru. Veliki broj mandatara ima nalog na Tviteru i to je način da se na njih izvrši pritisak. Trenutna razmena informacija putem SMSa ili Tvitera vrši istu funkciju kao radio B92 za vreme Slobine vladavine – ljudi obaveštavaju jedni druge gde je policijska blokada, gde je bio juriš, gde su nagomilani odredi itd. Istovremeno, mobilni telefoni i društvene mreže su sredstva prismotre, represije i policijskog profilisanja. Ko to ne zna, naučiće u sudaru sa represivnim aparatom. Korporacije koje su vlasnice telekoma, platformi društvenih mreža i elektronske pošte, rutinski predaju informacije o vašim kretanjima i mreži vaših kontakata policiji i tajnim službama.

To opet ne znači da ove platforme nužno vode u neslobodu, ali je porazno da u nekoj meri vode u pasivizaciju ili “kliktivizam”. Paralelno, sve veće i veće ograničavanje slobodnog kretanja i okupljanja vodi gubljenju znanja i iskustava stečenog u uličnim protestima i borbama, tako da demonstranti stalno moraju da uče metode borbe nanovo. Usled lakoće i brzine baratanja tehnologijom, gubi se i znanje čitave generacije video aktivista (iz 90ih) koji su provodili sate i sate digitalno maskirajući i senčeći lica demonstranata na video zapisima pre nego što bi svoje materijale pustili u etar. Ali na ulici se ne može ostati zauvek. Zato je važno povezati različite borbe kroz štrajkove, blokade i okupacije, tehnike borbe koje su stare dva veka i koje smo zaboravili koristiti efektno.

Video aktivizam od vremena Džige Vertova, preko Godara i Kris Markera do vremena gerilskih televizija je imao eksperimentalnu liniju koja danas deluje zapostavljena. Da li je eksperiment prisutan i dozvoljen u video aktivizmu danas?

Vertov, Godar i Marker su imali jednu zajedničku vodilju, a to je da film treba da pomogne u rađanju nove klasne, političke i društvene svesti, ali oni su takođe i umetnici posvećeni razvoju filmskog jezika. Samim tim, oni imaju izvesnu dozu profesionalnog ponosa. Njihov eksperimentalni ili avangardni pomak je vezan za borbu protiv formalne hegemonije. Eksperimentalne tehnike nisu zapostavljene već su nasilno zatrte od strane medijske industrije i konačno potpuno ispražnjene svakog smisla u formi reklame. Borba za drugačiji izraz traje dokle god traje i borba za slobodnu razmenu ideja. One su nerazdvojne.

Da li video može da postane oruđe u borbi protiv džentrifikacije životnog prostora i ovde u Srbiji?

Naravno, ali on će nužno imati drugačiji oblik i cilj, jer je i džentrifikacija (iliti poburžujčenje izvesnih gradskih četvrti) u npr. Beogradu nešto potpuno drugačije od džentrifikacije u kasno-kapitalističkom, post-industrijskom društvu kao što je London u kojem su cene nekretnina porasle u proseku 20% u proteklih godinu dana. Pitanje je u kojoj meri se uopšte može i govoriti o džentrifikaciji u društvu koje nema srednju klasu. Ali o raseljavanju radničke klase, privatizaciji infrastrukture, kultivisanju luksuzne metropole za strane investitore, rasprodaji javnih dobara i špekulaciji nekretninama i te kako može.

Ove godine se rušenjem kompleksa zgrada sa socijalnim stanovima završila tvoja višegodišnja kampanja za očuvanje Hejgejta  tzv. council estate u Jugoistočnom Londonu.  Kao specifičan osvrt nastao je tvoj poslednji film „Concrete Heart Land“ (2013) koji si realizovao zajedno sa Stivenom Bolom. U kojoj meri je film kristalizacija ideja, stavova i dilema višegodišnje kampanje?

Ja sam u kampanji bio tek 4 godine, dok se izvesni ljudi bore već 15 godina. Samim tim, Stivenov i moj doprinos se jedino može posmatrati u kontekstu kolektivnog delovanja i zajedno sa ostalim filmovima o Heygate-u (Home Sweet Home od Enrice Colusso, Larry and JanetMove Out u režiji Patrick Steel-a and David Reeve-a i Up The Elephant od Julie Speechley). Da se razumemo, 99% vremena sam proveo baveći se stvarima koje nemaju nikakve veze sa snimanjem filma. Zajedno sa mojim komšijama i saborcima, analizirao sam opštinske i investitorske dokumente, pobijao njihove argumente, ukazivao uvek i ponovo na ljudsku cenu raseljavanja 3000 ljudi i rušenje njihovih socijalnih stanova zarad profita, pravio mape raseljenja, razvijao naš sopstveni lokalni urbanistički plan, kritikovao rad opštinskih mandatara, pobijao u društvenim i nacionalnim medijima njihove laži i propagandu, demonstrirao, prekidao opštinske rasprave, slao žalbe i pisma, čitao zakonike, propise i urbanističke planove, rasturao letke i okopavao svoju baštensku parcelu na zemljištu koje smo zajedno okupirali.

Ja sam samo jedan od svedoka i učesnika ove borbe. Concrete Heart Land koristi arhivsku građu iz perioda od 12 godina i kroz mnoštvo glasova nudi jedno čitanje te zajedničke istorije. Pošto arhiva pripada zajednici, moguće je ispričati mnoštvo različitih povesti. Film je jedinstven po dve tačke: oslanja se na glasove radničke klase bez ikakve naracije i u njemu se pojavljuju tonski zapisi sa opštinskih javnih rasprava i javnih uvida koji do sada nisu bili plasirani u javnosti. Istovremeno je hronika dugogodišnjih borbi i konstatacija našeg poraza, ali po cenu ovekovečene sramote i odgovornosti opštine Southwark i investitora Lend Lease.

Razgovor vodio Višeslav Radenković.