U potrazi za Amerikanom 5: „Detropija – mesto u kom nada umire poslednja“

„U potrazi za Amerikanom“ je mini-serijal putopisa kojima vas vodimo u srce američke nostalgije. Sentimentalni vodič kroz Ameriku, koji ćete u nastavcima moći da čitate na našem sajtu. Da li je moguće skrenuti pogrešno kod Albukerkija, koji je najveći savremeni ghost town, gde se nalazi američki Bulevar revolucije, koji je najkomforniji vid prevoza u Americi, da li je grandž mrtav, kako izbliza izgledaju ostali američki klišei i da li su sećanje i zaborav, beskućnici i milioneri, prostranstvo i teskoba, deo jednog istog iskustva Amerikane – saznaćete u narednim delovima „Potrage“.

Srbija od Tokija do Milvokija

Pljušti kiša. Sedam u vozilo Ubera sa svojom prelepom kanadskom drugaricom, koju od milošte zovem Barbika, zbog plavih uvojaka, besprekorne figure i prividno nevinih očiju, boje jezera Ontario u suton. Auto nas vozi na koncert, pravo u Filmor, jedan od mnogobrojnih koncertnih prostora u Americi sa tim nazivom. Otkako je onaj kultni klub Filmor iz San Franciska prepustio svoje ime franšizi pod dirigentskom palicom kompanije Live Nation Entertainment, njegovo ime postalo je nešto kao Mekdonalds.

Auto kojim smo doputovale ostavile smo na parkingu motela, nadajući se da će tamo biti bezbedan. Pre dolaska u Detroit, svi su nas naplašili kao da idemo u Kabul. Da je, otkako je grad ponovo bankrotirao, nebezbedno. Da je neprijatno, mračno i siromašno. Da kradu automobile. Da pljačkaju prolaznike. Da se pucnjave i ubistva događaju na svakih nekoliko sati. Drugim rečima, da se seljaci bodu noževima.

Iz razloga severnoameričke opsesije zvane SAFETY FIRST, po gradu smo se kretale skoro isključivo Uberom i ja sam se već sutradan osećala kao da sam deo neke fensi delegacije koju vozaju kao sansku kozu s kraja na kraj Detroita, na kožnim sedištima onih velikih američkih automobila što liče na čamce. Kada mi je kasnije stigao račun za sve ove vožnje, shvatila sam da nisam bila ni D od delegacije, ali da sam itekako ispala koza, budući da sam nasela na paranoju porodice i pojedinih severnoameričkih prijatelja, naravno, isključivo onih koji u Detroitu nikad nisu bili.

Uber nas vozi kroz aveniju Vudvord dok kiša polako prestaje da pada. Nekoliko sati ranije, uspela je da osujeti naš ulazak u Detroit, jer je toliko lila da se kroz prozore automobila nije videlo ništa, a pokvarila nam je i prelazak Ambasadorovog mosta, koji povezuje kanadsku provinciju Ontario sa američkom državom Mičigen, jer nismo mogle da vidimo panoramu grada.

Sada, kada treba osmotriti svo sivilo Detroita izbliza, tokom vožnje centralnim gradskim ulicama, kiša se zaustavlja, podiže roletnu i otkriva deo muke koju ovaj grad nosi. To izgleda nije dovoljno, pa joj se ubrzo pridružuje i naš cenjeni vozač, pitajući nas odakle dolazimo, a pre svega – zašto, zaboga.

Za Liona Bridžisa, zbog koga smo došle da provedemo vikend u ovom gradu, nije čuo, iako je ovaj rasprodao ceo Filmor nakon samo jednog objavljenog albuma i napunjenih 27 godina. Smatra da ne postoji dobar razlog da se dođe u Detroit. Šta će dve tako lepe i mlade devojke u ovom gradu koji je bivši i pokojni. Ja se sam odavno kajem što nisam otišao i za mene je kasno, ali oduvek govorim mladim ljudima „bežite, deco, ovde nema budućnosti“. Pa još kad vidim tako fine mlade ljude da ovde dolaze i to svojevoljno, stavljajući glavu u torbu, ne mogu da ih ne pitam da li su normalni i da li njihovi roditelji za to znaju. Odakle ste došle? Iz Toronta?? Pa zašto bi neko, iz jednog tako lepog i bogatog grada, došao da provede vikend u Detroitu?! Dobro, gde odsedate? U Rivertaun motelu?? Znate li da se tamo okupljaju lokalni makroi i narko-dileri? I doputovale ste svojim autom?? Budite spremne da ga ujutru ne zateknete na parkingu, to je sve što ću vam reći.

Gospode bože, pomisli Emilija Popadić u meni, slušajući, po ko zna koji put u životu, ovu tiradu nezadovoljnog ali pasivnog građanina, samo sada na drugom kraju sveta. Na pomen makroa i dilera, moje strpljenje je usahlo koliko i pljusak u Detroitu te večeri. Drugim, manje biranim rečima – pukao mi je film.

To je značilo da je na red upravo došla moja tirada. Slušaj ti, gospodine. Ne postoji ništa što ćeš mi reći što bi moglo da me otera. Ja uopšte ne dolazim iz Toronta. Pošto se na ovom kontinentu živi pod geografskim staklenim zvonom, pretpostavljam da ne znaš ni gde se nalazi moja zemlja, a kamoli komšiluk u kom sam odrasla.

To ti je kao jedan mali, takoreći zipovan Detroit. Stan u kom sam odrasla lopovi su obijali nekoliko puta. Idući do osnovne škole, svakodnevno sam preskakala istrošene kondome na trotoaru ispred svoje zgrade. U mom komšiluku je pre petnaestak godina ubijen taksista, a meni maloletnoj jedanput su se obratili iz automobila, misleći da pružam seksualne usluge. Pre nekoliko godina, nepoznati muškarac sa kapuljačom pratio me je do ulaznih vrata zgrade, kako bi me uhvatio za dupe i pobegao u mrak. Možda ne bih smela da odem u Sanu ili Alep, ali se smatram dovoljno osposobljenom da preživim jedan vikend u tvom pišljivom Detroitu, hvala lepo i doviđenja.

Nisam sigurna šta sam od svega ovoga uopšte izgovorila, a šta je samo odzvanjalo u mojoj glavi, uz dramatičan zvuk najtanje violine tužnog orkestra odrastanja u Srbiji. Vozač je uglavnom ostao bez teksta, kao i moja drugarica. Kada smo izašle u vlažno detroitsko veče i ušle u prelepu zgradu Filmora, momentalno sam otresla ovu neprijatnu epizodu sa sebe. Ipak, povremeno je se setim i tada mi posluži kao tužan podsetnik na to koliko smo svuda podjednako ranjivi, ogorčeni i nesposobni da uredimo svoje male živote, bilo da ih živimo u Mičigenu ili Marinkovoj bari.

Motaun zvuk na licinom mestu

Klabing je najbolji način da se potroši vikend u Detroitu. Muzika je drugo ime za ovaj grad, dok je prvo ipak – automobil. Dokaz za to je i sam naziv firme Motaun (Motown je izvedenica od reči Motor i Town), muzičke izdavačke kuće osnovane 1959, koja je ubrzo postala ne samo sinonim za soul muziku i sam Detroit, već i crnačku integraciju u popularnu muziku i establišment, odnosno čitavu jednu novu kulturu kojoj bela, posleratna Amerika više nije mogla da se odupre. Osnivač Motauna, Beri Gordi, otkrio je Marvina Geja, Smokija Robinsona, Supremes, Stivija Vondera, Temptations, The Jackson 5, i definisao ono što danas poznajemo kao „Motaun zvuk“.

Motaun je 2019. godine proslavio svoj 50. rođendan. Te ključne 1959. godine, Beri Gordi je pozajmio od svoje porodice 800 dolara kako bi započeo ono što će ubrzo postati simbolom nove američke pop kulture. Prvi studio bio je napravljen u garaži, a prva kontrolna soba u kuhinji. Odatle se firma kasnije proširila na nekoliko kuća u istoj ulici, pa je ona ubrzo postala stecište najvećih faca u popularnoj muzici toga doba. Kada su se snimali albumi, u kući prekoputa studija spavali su Dajana Ros i Marvin Gej, a prolaznici su mogli da ih sretnu na ulici i vide kako doručkuju u obližnjoj kafeteriji. Motaun je ubrzo postao svetski poznata fabrika muzičkih klasika koji su preživeli i smenu vekova. I više od toga, on je postao simbol proboja crnaca u mejnstrim kulturu i otvorio vrata muzičkim žanrovima koji će decenijama kasnije žariti i paliti muzičkim top-listama i, što bi se reklo, biti u trendingu širom sveta.

Danas je kuća u kojoj je bio smešten glavni studio pretvorena u muzej. Njega je osnovala sestra Berija Gordija, Ester Gordi Edvards, nakon što je odlučila da ostane u Detroitu početkom sedamdesetih, kada je njen brat preselio čitav biznis u Los Anđeles. Sam studio sačuvan je u izvornom stanju, a iskustvo njegovog obilaska sastoji se od kombinacije čistog užitka, neverice i blagog transfera blama.

U njemu se i dalje nalazi automat za čokoladice i cigarete koji su muzičari rabili u pauzama snimanja. Muzej čuva šešir i rukavice Majkla Džeksona, kapu Marvina Geja, originalne instrumente iz pedesetih i drugu sličnu memorabiliju. U pozadini sviraju poznati hitovi Motauna, dok crnkinje koje nas vode iz prostorije u prostoriju teatralno pričaju jednu od najvećih priča muzičke industrije. Za moj ukus previše entuzijastične, pa na momente, dok pevaju i pucketaju prstima, izazivaju pojačano lučenje krindža. Ipak, ne može im se mnogo zameriti, jer su, na kraju krajeva, i same deo Motaun bajke.

Jedan od najlepših segmenata ovog iskustva predstavlja ulazak u kontrolnu sobu glavnog studija A, gde sa zvučnika idu taktovi „My Girl“ benda The Temptations, dok voditeljke ture, pucketajući prstima, pokazuju kako je bend vežbao čuvenu koreografiju upravo na tom mestu.

Kada kročiš u prostor na kom su Supremes otpevale studijsku verziju Stop! In The Name of Love, a Marvin Gej „What’s Going On“, postaneš zahvalan bogovima sa ovog muzičkog Olimpa što su te, makar na pet minuta, primili u svoj mali, ali veliki hram. Slobodni ste me optužiti da sam rob tradicije, ali mislim da nikad nisam bila bliža muzičkoj istoriji nego u tih nekoliko trenutaka svog života, stojeći u proizvodnom pogonu muzičkih hitova koji su nam promenili živote.

Lion Bridžis uživo

Otići prvi put u Detroit i slušati koncert muzičke zvezde u usponu, čije su pesme slatki eho Motaun zvuka, značilo je obrnuti ovu istorijsku igricu naglavačke. Kada sam kročila u Filmor prve večeri, zajedno sa nekoliko stotina mladih ljudi, mahom afroameričkog porekla, u onaj retro koncertni prostor sa plišanim zastorima i baroknim svodom, činilo se kao da sam ušla u vremensku kapsulu koja me je prebacila u šezdeset i neku godinu prošlog veka.

Ne znam da li je Beri Gordi bio te večeri u Filmoru, ali, ukoliko jeste, nostalgija ga je rasturila, u to sam mogla da se kladim, iako nam je Lion Bridžis pružio i više od toga. Do tog koncerta smatrala sam ga Semom Kukom nove generacije, a nakon njega – Džejmsom Braunom. Posle ovih novih albuma, koji su se u međuvremenu dogodili, više nisam sigurna kako da ga klasifikujem, ali je fakat da je Lion postao i ostao velika, velika faca.

Klabing je jedan od dva razloga zbog kojih nemam mnogo fotografija sa ovog putovanja. Kada zameniš dan za noć, kameri baš i nema mesta. Prva prilika da demantujemo glasine o sveopštem raspadu i nebezbednosti Detroita ukazala se odmah. Nakon noći provedene diljem ovog grada, po klubovima u koje su nas vodili neposredni i divni lokalci koje smo upoznale te večeri – od klasičnih američkih barova, gde se igra bilijar i sluša Tejlor Svift, do malih klubova, po kojima sviraju opskurni lo-fi bendovi – ispostavilo se da je današnja scena u Detroitu življa nego što sam mogla da pretpostavim. To je slučaj najpre zbog velikog priliva mladih ljudi poslednjih godina, koji dolaze u grad u kom su nekretnine, školarine i život jeftini i dostupni, daleko više nego nego što je to slučaj u obližnjem Čikagu ili Torontu. Jedan student medicine koga sam upoznala, a koji se doselio iz Toronta u Detroit i promenio fakultet, uradio je to iz istih razloga i nije se pokajao. Zašto je to značajno i neobično za današnji Detroit? Drugim rečima, zašto je onog čiku iz Ubera uveliko pregazilo vreme?

Speramus meliora

Prvi Evropljani koji su počeli da naseljavaju teritoriju Detroita bili su Francuzi. Oni su svojoj novoj naseobini dali ime Détroit, što na francuskom znači moreuz. Mi, zapravo, sve vreme pogrešno izgovaramo ime Detroita, jer je njegov naziv originalno glasio – Detroa. Taj moreuz je u stvari reka, koja povezuje jezero Hjuron sa jezerom Iri i oko koje se razvio grad, najpre kao trgovački centar krzna dabrova, zlatne trgovačke koke tog doba. Osnivačem grada smatra se Antoan de la Mot Kadilak, po kome je najluksuzniji model Fordovog automobila kasnije dobio ime i prema čijem je ličnom i personalnom grbu dizajniran kadilakov znak.

Do kraja XIX veka, Detroit se nametnuo kao glavna trgovačka luka, da bi se već na početku XX etablirao kao automobilski centar sveta. U njemu je 1903. Henri Ford otvorio svoju fabriku, da bi ga ubrzo zapratili i ostali pioniri automobilske industrije – Vilijam Durant, braća Dodž, braća Pakard i Valter Krajsler. Grad je ubrzo postao četvrti najveći u Americi, nakon Njujorka, Čikaga i Filadelfije. I više od toga, u prozvan je Parizom zapada. Štaviše, govorilo se da su u Detroitu ulice popločane zlatom, pa su, sve do kraja pedesetih, čitave porodice hrlile iz svih delova Sjedinjenih Država da sudeluju u novoj zlatnoj groznici.

Njegova istorija je, međutim, postala burna već tokom Velike depresije, kada su u njemu počeli da žare i pale Kju-Kluks klan i Crna legija, najpoznatije američke franšize širenja mržnje prema različitim manjinskim grupama u to vreme. Senka rasizma nastavila je da prati život u Detroitu, posebno kako je rastao broj Afroamerikanaca, koji su masovno dolazili sa juga da rade u fabrikama automobila (1910. crnci su činili svega 1.2%, a 2010. godine čak 82.7% gradskog stanovništva).

Moj otac, mašinski inženjer na papiru i u duši, svedok je da se nikad nisam naročito zanimala za automobile. Posle posete Fordovom pogonu Piket, još jednoj istorijskoj lokaciji pretvorenoj u muzej, to se kanda malo promenilo, i od tada žarko želim da jednoga dana svoga tatu odvedem baš tamo. U ovoj fabrici proizvodio se čuveni Model T, prvi automobil na svetu namenjen masovnoj upotrebi. Ubrzo je postao simbol rasta američke srednje klase, kao što je, uostalom, tome stremio i sam Detroit.

Fabrika je sačuvana u svom izvornom obliku, sa renoviranom fasadom, potpuno očuvanom bezbednosnom strukturom (protivpožarne stepenice, izlazi u slučaju opasnosti i slično) i četrdesetak automobila. Vodiči su nam detaljno ispričali sve o genezi fabrike i prevashodno Modela T, za čiji su uspeh ključne reči: magnetni zamajac u motoru, fleksibilna šasija, jedinstvena celina motora sa fleksibilnom glavom cilindra, vanadijumski čelik koji istovremeno obezbeđuje lakoću i čvrstinu i kružni menjač. Kod ovih nabubanih pojmova moje znanje o mašinstvu počinje, a tu se negde i završava.

Automobilska revolucija zarobljena u zidinama Fordovog muzeja gubi na jačini čim se kroči napolje, na prazni, ispucao asfalt. Oko fabrike nema skoro ničega osim napuštenih zgrada i lokala, kao i placeva zaraslih u korov. Ovaj kontrast između uspeha i propasti bode oči već na prvi pogled, a posebno ako se samo malo zagrebe istorija Detroita u drugoj polovini XX veka.

Treći ključni adut grada koji sam obišla bio je Detroitski institut za umetnost (ili čuveno skraćeno DIA). To je jedan od najpoznatijih muzeja u čitavim Sjedinjenim Državama, prvi koji je, na primer, posedovao Van Goga. Na njegovom ulazu nalazi se grandiozna replika Rodenovog “Mislioca”, a u unutrašnjosti čuveni i ništa manje velelepan mural Dijega Rivere.

Ovo neoklasicističko zdanje, još jedno u nizu onih koji su svojevremeno svedočili o renesansi detroitske zajednice, umalo da postane kolatelarna šteta njene dekadencije i da u celosti ode na doboš nakon što je grad bankrotirao. Procedura rasprodaje bila je započeta u aukcijskoj kući Kristi 2013. godine, a vrednost kolekcije tada je procenjena na 4.6 milijardi dolara. Štaviše,  zna se i da su više puta dotad pojedini članovi upravnog odbora predlagali prodaju nekih artefakata, kako bi pokrili gradske dugove i zadovoljili kreditore. Primera radi, od prodaje Brojgelovog ulja na platnu, jednog od ukupno pet koje američki muzeji poseduju, moglo je da se inkasira 200 miliona dolara.

Tada se uprava upustila u ljutu borbu za očuvanje muzejske kolekcije, u čemu je konačno i uspela, kada je, 2015. godine, odobren plan za stečajno restruktuiranje muzeja i kada je on prešao iz ruku grada u ruke novoosnovane fondacije na period od sto godina.  Takozvana “velika pogodba” dovela je do prikupljanja preko 800 miliona dolara u fond za oporavak ove institucije.

Resurget cineribus

Kada smo drugarica i ja malo bolje obratile pažnju na onaj smeštaj s početka priče, uprkos mom inicijalnom kurobecanju, nije nam bilo svejedno. Dobar deo prve večeri provele smo u sobi, spremajući se za izlazak. Motel je zaista izgledao kao opšte mesto iz lošeg holivudskog filma. Enterijer je bio autentičan, retro vrste, ofucanog karaktera. Draperije i itison bili su požuteli, a sveprisutan osećaj memle krasio je vazduh u sobama. Kupatilo je bilo minimalistički opremljeno, u duhu sedamdesetih, sa lavaboom iz koga je voda curila vrlo sporo, sa zadahom zastarelosti, kao da i ona dotiče pravo iz sedamdeset i neke. Sa upaljenog TVa dopirale su lokalne vesti, koje su uglavnom pokrivale crnu hroniku – ubistva, pljačke, saobraćajne nesreće. Sutradan smo čak čitavo veče provele unutra, lečeći mamurluk od prethodne noći, ponovo uz detroitski hiperrealizam sa malih ekrana.

Epilog? Kurobecanje je ustupilo mesto osećaju nesigurnosti, a drugaricine bele pamučne čarape do kraja vikenda postale su – potpuno braon. Itison je izgleda poslednji put i opran tamo negde poznih sedamdesetih, u vreme kad je ona voda sa slavine počela da teče. To je valjda taj minimalizam u estetici i ugostiteljstvu koji je u Detroitu poslednja moda.

Kada smo, nekoliko meseci pre puta, tražile smeštaj, najčešći savet koji smo dobile bio je da izbegavamo centar grada. Negde u to vreme, sasvim slučajno, na kratko sam pričala sa porodicom srpskih emigranata iz Detroita. Bilo im je jako važno da naglase da žive “u predgrađu Detroita”. Mislila sam – svašta, ko se još ponosi životom u predgrađu. Kockice su mi se sklopile tek kada sam otišla u ovaj grad.

Njegova propast počela je da se naslućuje ranih sedamdesetih, kada je naftna kriza teško pogodila rad velikih automobilskih giganata od kojih je grad živeo. U to vreme počeo je da se gomila javni dug. Nakon prividnog ozdravljenja tokom devedesetih, početkom XXI veka Detroit ulazi u slobodan pad. Dok je Amerika polagala nade u svetlu budućnost pod ingerencijom novoizabranog predsednika Baraka Obame (Mister Drona, kako volim da mu tepam), Detroit je i konačno ušao u svoju najveću finansijsku krizu: 2009. su, jedan za drugim, bankrotirali Dženeral Motors i Krajsler, dok je 2013. to zvanično učinio i sam Detroit, postavši najvećim američkim gradom koji je proglasio bankrot.

Do kraja godine, Mičigen je imao najveću stopu nezaposlenosti u zemlji (oko 15%), dok su stručnjaci procenjivali da je ona u samom Detroitu iznosila skoro 50% radno sposobnog stanovništva.  Polovina dece živela je u siromaštvu, dok je skoro polovina odraslih bila nepismena. Za jednu ulicu na severoistoku grada govorilo se da je u njoj napušteno 60 od ukupno 66 kuća.

Detroit je mogao da se pohvali i najvećom stopom ubistva (u proseku 40 ubistava na 100 000 stanovnika) i smatrao se najopasnijim gradom u Americi. Broj stanovnika opao je sa dva miliona na nešto više od 700 000, dok je ukupno 90 000 domova bilo napušteno. Čitave ulice i gradske četvrti, soliteri i fabrike bili su ispražnjeni. Ljudi su počeli da nose sa sobom suzavac i to ne kako bi se zaštitili od napadača, jer je ljudi bilo sve manje, već od pasa lutalica, čiji je broj vrtoglavo rastao iz meseca u mesec. Kažu da su se u to vreme čak i kojoti pojavili u samom centru, koji je postao prava urbana pustoš. U gradu proslavljenom kao Motor City, bilo je bolno ironično odsustvo automobilskog saobraćaja, a iz Mičigena bi se, u proseku, na svakih 12 minuta iselila po jedna porodica.

Subotu popodne i nedeljno jutro provele smo tumarajući pustim gradskim ulicama. Prazne četvrti, parkovi, lokali, napuštene kuće i čitava naselja, ispražnjene zgrade nekadašnjih gradskih institucija, kompanija i tome slično, to je ono što dominira centralnim Detroita danas. U pukotinama odavno negaženih trotoara počela je da raste trava, iz pojedinih šahti izlazila je ona vodena para za koju sam uvek mislila da je samo filmski efekat, a mi smo se mimoilazile sa zombiranim beskućnicima. Utisak sablasnog kulminirao je kada smo htele da pojedemo nešto snogu i potražile brzu hranu.

Američki lanci brze hrane u samoj Americi nisu onakvi na kakve smo navikli po evropskim gradovima. Jeftini su, prljavi, neodržavani, a u njima se hrane, uglavnom, najsiromašniji. Kvalitet hrane je uglavnom u skladu s tim, ali može i prijatno da iznenadi. Svaki takav restoran u Detroitu u koji smo ušle uklapao se u ovaj opis, uz dodatni detalj – zastakljen šalter ojačan masivnim rešetkama, iza kojih vam se smeška ljubazni prodavac. Kao da je to najnormalnija stvar na svetu, prodavati čizburger kroz zatvorsku ogradu.

Tu sam bila akter jedne sasvim sulude scene. Naručila sam picu, platila je i preuzela kroz velike metalne rešetke. Kao da učestvujem u nečemu s onu stranu zakona, radeći najobičniju stvar na svetu i pitajući se da li se prosečan stanovnik Detroita ikada navikao na ovako apsurdan čin. Pica je bila stvarno odlična, sočnog testa, čikaškog tipa, ali je ukus na kraju ipak bio – malo je reći – gorak.

Otprilike u vreme zvaničnog proglašenja propasti, Detroit polako počinje da dobija nov nadimak – “grad-uradi sam”. Građani kreću da patroliraju opasnim krajevima, kose travu na javnim površinama, okupljaju se i planiraju dalje korake za očuvanje javnog reda i mira. Jedna od aktivnosti bila je hvatanje pasa lutalica čiji je broj na kraju narastao na, kažu, nekoliko desetina hiljada. Lokalna organizacija “Detroit 300” pomagala je oslabljenim policijskim snagama prilikom nalaženja i hapšenja osumnjičenih. Stanovnici Detroita, reklo bi se, nisu imali vremena da čekaju neki novi Maršalov plan ili sličan deus ex machina. Umesto toga, rešili su da uzmu stvar u svoje ruke i sve one poletne i isprazne predizborne parole pretvore u stvarnost. Otprilike onako kako to radi Kilnt Istvud u filmu “Gran Torino”.

Paralelno sa tim odvija se i proces spasavanja pomenutog Detroitskog instituta za umetnost. On je prerastao u priču koja danas zavređuje mesto u Jansonovoj “Istoriji umetnosti”. Njen hepiend poručuje da postoje vrednosti oko kojih se ne pregovara i da one ne moraju da postanu dežurne monete za potkusurivanje čak ni u jednom ultimativno kapitalističkom društvu kakve su Sjedinjene Države. Ova poruka je nedvosmislena – jedan Brojgel ne vredi 200 miliona. On vredi tačno onoliko koliko smo spremni da se za njega cenkamo, a umetnička zajednica Detroita pokazala je da za neke stvari cenkanju mesta nema čak ni onda kada mrak preti da nas proguta.

U to vreme krenula je i globalna opsesija modernim gradskim ruinama. Novinari iz svih krajeva Amerike, a ubrzo i sveta, počeli su da dolaze i prave istraživačke reportaže, časopisi su  snimali editorijale, holivudske ekipe filmove, umetnici kupovali jeftine kuće i stanove – od kojih su neki vredeli po 100 dolara – i da u njima otvaraju svoje rezidencije, ateljee, galerije, da osnivaju umetnička udruženja, festivale i tome slično. Na ovom poslednjem talasu razvoja i džentrifikacije, grad je pretio da postane novi Vilijamsburg ili Berlin. U podrumu jedne napuštene zgrade urušenog krova, 2005. godine lokalni lanac roštilja otvorio je svoj lokal. Zašto baš tu? Jer se odatle nebo moglo lepo videti. Tada je Detroit dobio još jedan nadimak – grad ludačkih ideja.

Građani su, dakle, iznalazili razne načine da prežive. Primera radi, pojedini studenti arhitekture dosetili su se da organizuju višesatne turističke šetnje kroz propale znamenitosti grada. Ukoliko ste otišli u Detroit tada, mogli ste unajmite nekoga od njih po pristojnoj ceni i upoznate grad iznutra. I dan danas mi je krivo što sam ovu priliku propustila.

Džentrifikacija je, kao i svugde, za sobom ostavila i negativne posledice. Povećanje cena nekretnina i prikriveni rasizam (tzv. black erasure, s kojim Detroit, uprkos dominantnoj crnačkoj populaciji, ima višedecenijski problem), samo su neke od njih. Zato ne čudi što izaziva podeljene utiske i izvestan odijum među građanima. Neki od njih već otvoreno žale za onim pustim Detroitom i samoćom koju im je pružao, budući da je počeo da privlači ne samo ljude u potrazi za autentičnim iskustvom, već i špekulante, oportuniste i profitere raznih vrsta, kako to obično biva kad mase namirišu potencijalnu zlatnu koku.

Arheologija amerikane

Moj prvi susret sa gradom-muzejem dogodio se u Italiji. Imala sam četrnaest godina i nimalo pojma šta me na tom putovanju očekuje. Ono što mi se na kraju odlaska na apeninsku čizmu dogodilo bio je potpuni kliše – nepovratno sam se zaljubila u ovo zlata vredno parče zemlje i ostala terminalno obolela u ljubavi do dana današnjeg. Prva šetnja kroz Rimski forum i muzej Ufici obeležili su me u toj meri da sam zauvek nastavila da tragam za nekom svojom izmaštanom “velikom lepotom”.

Da li je previše ako kažem da sam je našla u Detroitu? Hodala sam njegovim ulicama kao kroz muzejsku postavku, žudeći da na njenim zidovima sretnem nekog od svojih heroja. Marvin Gej, Dajana Ros, Klint Istvud, ma nije bitno, ne insistiram na detaljima, samo da se uklapa u unapred pripremljen scenario jedne ocvale šiparice. Realnost je, međutim, bila takva da sam mogla da naletim jedino na ljude koji broje zadnje cente, u redu za onu zatvorsku picu.

I tada mi se, napokon, upalila lampica na kojoj bi mi pozavidela i Keri Bredšo. Detroit je takođe grad-muzej, slično kao Rim i Firenca. Prikazuje uspon i pad jednog carstva, s tom razlikom što su njegove arheološke iskopine živi ljudi. Među njima se nalazim i ja, čekajući svoje parče pice. Tu se odvija savremena (ne samo američka) istorija uživo, pred našim očima, kao kakav postapokaliptični sitkom sa malih ekrana. Uprkos tome što bismo želeli da ga premotamo, nastavljamo da ga gledamo do kraja, hipnotisani, bespomoćni, radoznali.

Da li možemo reći da je Detroit nulta tačka amerikane kakvu znamo? Ako ga pažljivo oslušnemo, čućemo istovremeno samrtni ropac dvadesetovekovne definicije američkog sna i priču o prvom velikom postindustrijskom gradu u dvadeset prvom veku. Njen predložak je klasično struktuiran – preudzetnički duh i marljivost bivaju pobeđeni od strane neke tragičke krivice, fatalnog hibrisa.

Da li je onda Detroit američki Pripjat? Odlazak u ovaj grad stvarno podseća na silazak u rimske katakombe, napuljsku Pompeju ili, daleko bilo, Černobilj. To je forenzičko istraživanje, ispitivanje leša koji se, u ovom slučaju, i dalje puši. A iz tog dima i pepela, paradoksalno, možemo da vidimo rađanje novog postindustrijskog naselja, koje nije ni ruralno ni urbano i u kom važe neka drugačija pravila suživota.

Ono najpotresnije u tim arheološkim iskopavanjima bila je činjenica da sam i sama postala pronađeni artefakt. Ne samo da sam mogla videti istoriju kako se događa tu, pred mojim nosem, već i zato što sam sudelovala u njoj na krajnje intiman način. Moja, već dovoljno ambivalentna predstava o američkoj kulturi, uz koju sam odrastala, obrazovala se, gubila vreme, volela je, prezirala, gledala, slušala, čitala, promišljala i putovala, razbila se o hridi mičigenskog moreuza u paramparčad, tokom samo jednog vikenda.

Ta klasična, orijentalistička predrasuda o jednoj kulturi sada je konačno bila raskrinkana i napokon sam razumela njen apsurd. Americi je bio dovoljan jedan vek da pređe dugačak put od kolevke do groba modernog poimanja slobode. Detroit je otišao korak dalje, ne gubeći nadu da se u tom urbanom pepelu život ipak može nastaviti. Zato njegova personifikacija više ne mogu da budu ni Beri Gordi, ni Henri Ford. To bi danas mogao da bude samo onaj matorac što ga u “Gran Torinu” tumači Klint Istvud, koji uzima utoku u svoje ruke, iznenada se pojavljuje i rešava stvar. To bi mogao da bude i Siksto Rodrigez kada se, u dubokoj starosti, vraća na scenu i, tražeći svog “šećernog” lerdija, zadaje pobednički udarac muzičkoj industriji, dižući se iz pepela u nokaut fazi. Tačno onako kako kaže zvaničan moto grada Detroita na latinskom jeziku – Speramus meliora; resurget cineribus.

Na kraju, pouzdano znam da stanovnike mesta kakvo je Detroit nervira ova vrsta turizma, koja fetišizira apokaliptične narative. Jasno mi je da se, još od antike, samoispunjujuća proročanstva i tragedije najbolje prodaju, ali svaki put kada neko fotografiše ruševine Generalštaba u Beogradu kao turističku atrakciju, meni proradi živac. To je drugi razlog što, pored klabinga, sa ove ekskurzije nemam mnogo slika.

Urbanističko istraživanje odavno je postalo globalni trend koji nije mimoišao ni Detroit. On je oduvek bio grad u konstantnoj tranziciji i njegova propast nije počela juče. Naprotiv, ona traje dugo, punih 50 godina. Odvija se polako, temeljno i u talasima. Zato Detroit nazivaju i gradom u jukstapoziciji, čiji se samo pojedini i odabrani delovi revitalizuju i ostavljaju da plutaju kao usamljena ostrva u društvu čiji se slobodan pad nastavlja. Naravno da u takvoj klimi šumski požar socijalne segregacije stalno tinja.

Generacije koje odrastaju u Detroitu u ovo vreme privrednog kolapsa imaju slično odrastanje kao mi koji odrastamo u bivšim jugoslovenskim republikama. I jedni i drugi slušamo priče o nekada uspešnom društvu, koje je bilo na vrhuncu svoje moći pre naše ere. Te pripovesti su kao neki poučni, dirljivi i smrtno dosadni nekrolozi pokojniku koji je bio sjajna osoba za života, ali koga smo zakasnili da upoznamo. I malo nam je pun kufer repetitivnih vajkanja i loših pokušaja rekreiranja idealizovane prošlosti, dok se ova jedina sadašnjost koju imamo na naše oči raspada.

Utoliko putovanje u Detroit evocira neki od propalih gradova Jugoslavije, ili bilo kakvu utopijsku zajednicu iz davnih vremena. To zaista jeste put u središte nostalgije – moje lične, nacionalne, zapadnjačke, globalne i imanentno ljudske. To je nostalgija za prošlošću koju smo imali, žal za sadašnjošću koja nam izmiče i patos budućnosti kojoj nikad nećemo doakati.

Ovo sentimentalno, žilvernovsko putovanje desilo mi se poznog septembra 2015. godine. Trebalo mi je punih šest godina da arheološke iskopine svojih ličnih i kolektivnih (o)sećanja procesuiram, sažvaćem i stavim na papir. Izgleda da dosad nisam bila spremna.

Gradovi poput ovog nisu za svakoga. Njihova je teskoba nepodnošljiva za ljude nespremne da se suoče sa sobom. Takvi gradovi čuvaju mesto samo za onog ko sme da počisti sopstveno dvorište i kuću; za onog ko će svoju ogorčenost i žal pretvoriti u borbu. Čini se da je taj dan, makar za mene, napokon došao. Za ovaj naš balkanski Detroit, što ga zovemo Beogradom, već nisam sigurna.