Slatki češki kolačići

Bila je zima. Sam kraj XX veka. Studirao sam u Pragu. Imao sam jednog dobrog druga, Čeha, Jirži se zvao, koji me je često uveseljavao raznim prijatnim iznenađenjima, a najčešće time što je donosio supstance koje na različite načine pomeraju percepciju i pretvaraju stvarnost u nešto drugo, mnogo interesantnije. Jirži je bio kod mene u poseti tog zanimljivog dana koji se netom pretvorio u veče, pa noć. Doneo je lisohlavke (Psilocybe bohemica Šebek) koje smo da ne vidi majka uzeli kako bismo realnost promenili u njenu izvrnutu sliku.

Desilo se da mi je tada u poseti bila i majka. Došla je da mi malo pomogne, da me nahrani, da domaćom kuhinjom podrži inače jednoličnu studentsku ishranu, pored svih drugih aktivnosti koje Prag može posetiocu da ponudi. Posebno posetiocu iz inače sumorne Srbije devedesetih, kome Prag u tom trenutku izgleda kao centar sveta u kome se za razliku od Beograda dešavaju Život i Radost. Bila je zima. Bližili su se Božić i Nova godina. Duhovi su bili božićno i prednovogodišnje euforični. Izgledalo je da ima smisla biti tu.

Moja cimerka Jitka je dan pre nego što je majka stigla ispekla specijalne kolačiće sa ozbiljnom količinom tetrahidrokanabinola koja je inače braonkastim sitnim kukijima dodala tamno zelenu boju i specifičan miris i ukus. Testirali smo kolačiće čim su ispečeni. Ispostavilo se da su izuzetno jako delovali, a bili su izuzetno ukusni pored toga. To je bila zamka, jer, ma koliko ukusni bili, ti specijalni kolačići imaju misiju i namenu, nisu toliko za jelo koliko su za putovanje po unutrašnjoj strani sopstvene psihe. zato ne treba pojesti više od jednog, a to nije lako, pošto te ukusom mame da kušaš. Da i ne govorim o tome da takvi kolačići počinju da deluju tek nakon nekoliko sati, kada tetrahidrokanabinol prođe kroz digestivni trakt. A onda žurka kreće i ne prestaje dugo, desetinu sati i duže.

Jirži i ja smo već plivali po tepihu u dnevnoj sobi trosobnog stana, dok je majka bila u kuhinji i punila paprike za sutra. Jitka nije ni bila kod kuće, ali jeste ostavila činiju punu kolačića u kuhinji, da može svako po želji da se posluži. Odavno smo zaboravili na prisustvo moje majke zabavljeni kolorističkim vizualizacijama pokreta vazduha po plafonu sobe koji je ličio na more koje stoji naopako i spira neku mrlju na zidu koja se pod blagim zapljuskivanjima penaste vode talasala. U jednom trenutku majka je prišla sobi i rekla nešto što sam čuo ali nisam percipirao sve dok nekoliko sati kasnije nije do mene stigao eho sadržaja njene izjave:

Ja sam pojela par onih Jitkinih kolačića, nisam nikog pitala, nadam se da se Jitka neće ljutiti, ostalo je još, ne brinite ništa deco…

Joj. Majka je pojela kolačić. Više njih. I sada nema nazad. A pri tome nema pojma šta je pojela. A nema nikakvih sličnih iskustava u životu. Zanimljiva okolnost. Neočekivana.

Jirži i ja smo satima raspravljali o tome kako je baš to što smo sada i ovde (tada i tamo) potpuno smisleno i jasno, da baš tako treba da bude i slične priče koje se najčešće vode kada se prevaziđe vizuelna fascinacija paternima i prostornim oneobičavanjima, pa nastupi dubioza. Na majku smo zaboravili. Skroz.

Ali ona na sebe nije. naprotiv. Kao da se ponovo uspostavila. Jer, kada sam prolazio u jednom trenutku pored kupatila, a već je bila duboka noć, slučajno sam kroz prorez od vrata video majku kako stoji ispred ogledala i opipava si lice. Ponovo se upoznavala sa sobom. Bila je nežna. Smejala se. Opušteno zadovoljna i neometena spoljnim sadržajima, vođena unutrašnjim impuslom punoće intenzivne spoznaje. Gledala se nasmejana. Nikada nije bila lepša. Sve su muke otišle sa njenog vrata i ona kao da je postala viša. Mirna i zadovoljna, mazila se, a onda napravila pokret rukom ka svom odrazu u ogledalu. Došla je do površine ogledala rukom, dodirnula je nežno. Kao da je očekivala da će joj ruka potonuti na drugu stranu, gde je zapravo ona prava ona. Ko je zapravo ko tu? Odraz ili mi? Možda smo svi mi. Možda postoji paralelna realnost sa druge strane. Mora da postoji.

Bio sam srećan zbog majke i odlučio da nikada ne sazna šta joj se desilo. Nismo nikada više pričali o tome, a prošlo je dovoljno vremena. Ne znam da li je ikada pomislila kakve je to kolačiće uzela. Ne znam ni da li je važno. Ipak, bila je lepa, mirna i bezbrižna tada majka. A to nije mala stvar.