Da li imate preko 18 godina?

SUPKULTURNI ŠOK II

Frigani / Gejmeri / Saperi

0
2

Savremene supkulture definiše pokušaj rešavanja problema socijalne kontradikcije koja nastaje u prelasku sa vrednosti klase, u nejasno klasno definisan prostor savremene konzumerističke i medijske kulture. Osnova konzumerizma (kapitalizma uopšte) je višak proizvodnje. Prema Marksu, višak društvene vrednosti skriven je od saznanja onih koji učestvuju u njegovoj proizvodnji.

U ekonimiji hiperprodukcije prelazak vrednosti u ne-vrednost je brz, trenutan i neprekidan proces. Šta se dešava sa viškom proizvodnje koji niko više ne želi da vidi? Koji je socijalni značaj otpada? Da li je smeće ustvari „nezaštićeni svedok“ na suđenju anomalijama savremenog konzumerizma?… Pre svega, da li je smeće – uopšte smeće?

Frigani

Frigani („Freegan“, kovanica od reči „free“ i reči „vegan“) su osobe koje se hrane iz kontejnera za odlaganje prehrambenih otpadaka, obično u okolini restorana i samoposluga. Pokret frigana se razvio iz hardkor pank, skvoterskih, antiglobalističkih i anarhističkih grupa, kao kontra-argument kulturi hiperprodukcije i masovne potrošnje. Složena pravna regulativa u razvijenim zemljama uslovila je diskrepancu između propisa o skladištenju hrane u optimalnom periodu vremena i stvarne upotrebljivosti životnih namirnica.

freegan

Život potkulture frigana obrazovan je upravo oko ove socijalne anomalije. Umesto nekadašnje ideje neposlušnosti, u pokretu frigana javlja se ideja modifikacije kroz delimično ili minimalno učestvovanje u društvu. Frigani su kao sekundrarni korisnici, u osnovi potčinjeni metodama proizvodnje i distribucije vrednosti ali i autonomni u svom stepenu posvećenosti njima. Na prvi pogled frigani su tipični Olsonovi „frirajderi“, osobe koje uživaju u status kvo situaciji. Ali samo na prvi pogled. „Supkultura za mlade jeste istupanje iz dosadne nemoći dnevnih rutina sa potencijalno dubljim posledicama na ideologiju svakodnevnog društvenog procesa.“(Korigan i Frit).

freegan2

Pripadnici friganskog pokreta ne subvertiraju sam poredak, ali svojim načinom života redefinišu procese razmene vrednosti u njemu, ukazujući na anomaliju i ugrožavaju ritualni status kapitalističkog univerzuma. Osobe koje praktikuju friganski način života često dolaze iz studentskog sloja, uslovno rečeno, potomci su srednje klase. Klasa koja upravlja materijalnom proizvodnjom je i klasa koja upravlja proizvodnjom ideja (Marks). Friganska odluka da odbace načelo komoditeta matične klase i jedu iz kontejnera za smeće tako dobija status alternativne ideologije.

freegan1

Ideologija je esencija svake socijalne formacije. Njeno delovanje na čoveka je konkretno ali kroz procese koji izmiču onome na koga deluju (Altiser). Osvešćivanje delovanja dominantne ideologije (ideologija masovne potrošnje) kroz svakodnevnu životnu praksu je njeno efektno neutralisanje. Svaka nova zamisao o organizaciji društva javlja se na društvenoj periferiji, i kreće se ili prema centru društva, ili polako nestaje iz vidljivog socijalnog spektra. Kretanje novih ideja u društvu može se označiti kao proces „normalizacije“. Svaka nova pojava u društvu ima postupnu tendenciju normalizacije. Imajući ovo načelo u vidu, postavlja se pitanje, da li će pokret frigana postati prototip novog kulturnog modela raspolaganja dobrima, ili će se ugasiti prema Klarkovom modelu tri „R“ ? (Repression, Rescue and Rehabilitation). Vreme će pokazati. Do tada kontejner za smeće je bojno polje ideologija 21. veka.

freegan3

Gejmeri

Još devedesetih godina tezom u knjizi „Virtuelno društvo“ („The Virtual Community: finding conection in a Computerized World“, 1994), Hauard Rajngold (Howard Rheingold) je postavio osnovu za kritiku ideje o internetu kao mediju otuđenja. Rajngold, u određenom smislu, dekartovski polazi od ideje da je suština interneta sasvim suprotna od njegovih očiglednih implikacija. Ideju da je odlaženje u onlajn svet interneta odvajanje od zajednice i fizičkog života uopšte, Rajngold obrće već konstatacijom da su „oflajn“ društva, do pojave interneta, stigla do tačke potpunog otuđenja, i da se „onlajn“ svet razvio tako velikom brzinom upravo kao odgovor na zatečenu situaciju.

GEJMERI-3

Internet je „racionalni diskurs sa emocionalnim učešćem“. Život interneta, ima botaničke paralele i podseća na biljni organizam, razmišlja Rajngold. Nigde ova paralela između organizma i interneta nije tako dobrodošla kao na razmatranje implikacija MMORPG gejming supkulture. (MMORPG stoji za: masovne multiplejer onlajn rolplej igre).

Baš kao i živi organizam, masovna gejming zajednica nema drugu unutrašnju svrhu sem da postoji i da se širi. Osim ove paralele, gejming zajednica ima makar još jednu zajedničku osobinu sa živim organizmom – unapred determinisanu podelu funkcija (organa).

Zanimljiv argument u korist ove teze dolazi kroz test sklonosti igrača, poznat pod imenom „Bartlov test psihologije igrača“ („The Bartle Test of Gamer Psychology“, 1996; izveden od strane E. Andreasa i B. Daunlija, 1999-2000). Test je za cilj imao klasifikaciju sklonosti igrača i njihovih unapred formiranih opredeljenja u određene kategorije. Četiri grupe su se izdvojile: takmičari, (Achievers), istraživači (Explorers), druželjubivi (Socializers) i ubice (Killers). Iako je test povremeno kritikovan kao nedovoljno sofisticiran ili zastareo, ono što ga čini zanimljivim za razmatranje jeste proporcionalna zastupljenost slobodno izabranih uloga u razmerama koje čine sistem održivim i vitalnim. Jedan od problema u sagledavanju gejmerskih klanova kao pravih supkulturnih zajednica jeste isključenost kulturnog porekla kao zajedničkog imenitelja (očigledan faktor u slučaju rastafarijanaca, čoloa, itd.).

GEJMERI-4

Drugi je pitanje rituala. Rešenje prvog problema u sagledavanju gejmerske supkulture bi moglo da leži u internalizaciji opozitnih pojmova: Gemeinschaft– Gesellschaft (zajednica – društvo; prema Tenisu i Veberu) u izmenjenom kontekstu. Možda svet gejmera ne treba posmatrati u ključu ranijih supkultura kao „Gemeinschaft“ – zajednicu (sa centralnim problemom porekla, vrednosti, verovanja ili odnosa generacija), nego kao društvo bazirano na racionalnom izboru. Drugo, ritualizacija gejmerske kulture je vidljiva na planu razvoja internog jezika ovih grupa. Sve što je imenovano zajedničkim nazivom, nosilac je kolektivnog identiteta.

Jedan od prvih istorijskih (štampanih) dokumenata, koji se tiču supkultura, jesu elizabetanski bilteni i spisi o uličnom kriminalu.

Ovi izvori iz 16-og veka, baš kao i u slučaju gejmerskih klanova u 21. veku, polaze od imenovanja supkulturnih grupa (Cozeners, Shifters, Knaves). Takođe, spis Džona Oudlija (John Awdeley) „Fraternity of Vagabonds“ (oko 1565.) sadrži opis klasa i tipova u Londonskom podzemlju. Baš kao što i gejmeri MMORPG-ova imaju klase (mage, hunter, rogue) i vrste ( elf, orc, dwarf), tako se i kod Odlija vrste ljudi u elizabetanskom podzemlju dele na the whipjack, the forgerer, the ring-faller, the ruffler… Rituali podrazumevaju poseban jezik i posebne prakse jednog kolektiva. Ne samo da gejmeri odavno razmenjuju recepte za idealnu ishranu tokom višečasovnog igranja bez prekida koje isključuje vreme za tradicionalni obrok, nego danas koriste i specifičan sleng i sistem skraćenica. (npr. PUG, abrevacija za „pick up group“, kao grupa sastavljena od igrača koji se nikada ranije nisu sreli ili „noob“ novajlija – Poznati su božićni „masakri nubova“, kada deca i tinejdžeri dobijaju nove kompjutere i video igre na poklon i uključuju se u MMORPG svetove).

gejmeri

U pogledu statusa (nezavisno od svoje brojnosti ili klasnog diverziteta), hardkor gejmerske grupe i klanovi imaju status kao i bilo koja marginalna supkultura. Nasuprot činjenici da je gejmerska kultura ostavarena kroz posredovanje medija (internet), u mejnstrim medijskom prostoru tretirana je sa nepoverenjem, baš kao i bilo koja druga potkultura u prošlosti. Tako je onlajn svet igara suočen sa optužbama da smanjuje radnu sposobnost i odogovornost prema srodnicima (optužba koju su i rokeri dobijali 50-ih), da negativno utiče na zdravlje (optužba sa kojom su se redovno suočavali rejveri 90-ih), da je seksistički (tipična optužba na račun bajkerskih supkultura). Svako neograničeno prepuštanje imerzivnom iskustvu počiva na dihotomiji „onlajn-oflajn“ sveta (pošto su oba sveta fizička i oba realna), i ima u datom kontekstu status pobune. (Kastronova: …Immersive, life-absorbing game-playing most clearly rebels against the order of affairs on the outside).

gejmeri1

Saperi

Neke supkulture imaju „nevidljivi“ imenitelj. Supkultura sapera („La Sapeurs“ od „la Sape“, skraćenica od Société des Ambianceurs et des Personnes Élégantes), svakako nije jedna od njih. Ovi stilski samosvesni afrički džentlmeni, povremeno se još nazivaju i kongoanskim „dendijima“. Samo pitanje dendizma, pak, nije do kraja jednostavno. Zapravo, neočekivano je usložnjeno istorijskom zabunom koja nikada nije do kraja razvejana. Da bi smo definitivno znali šta je to dendi, prvo moramo da utvrdimo šta dendi nije. Dendi nije makaroni. Nije kicoš. Zapravo, za čitavu zbrku oko dendizma u velikoj meri možemo da zahvalimo upravo pomenutim makaronima (The Macaronis) – mladim ljudima aristokratskog porekla, iz perioda polovine 18. veka, nastanjenim u tadašnjem Londonu i okolini.

Gospoda makaroni prvi su ekstremni protagonisti muške modne scene, poznati po svom maksimalističkom prilazu ličnom stilu, nošenju ogromnih perika, još većih dugmadi i uzanih špicastih cipela. Odevali su se ekstravagantno inspirisani italijanskim stilovima tog doba i tako postali meta podsmeha i kritike tadašnjih konzervativno nastrojenih društvenih komentatora (Makaroni su tako optuživani za narcizam, podložnost stranim uticajima, homoseksualnost; Majls Ogborn je njihov stil stigmatizovao kao: ‘luxurious effeminacy’). Ma koliko ekscentrični, makaroni su bili socijalno vidljiva, homogena grupa aristokrata obrazovana oko interno definisanog stila ponašanja i odevanja.

Sa druge strane, pojam „dendi“ stoji u opoziciji kao oblik građanskog, romantičarski individualističkog i asketski promišljenog načela samousavršavanja u govoru, ponašanju i odevanju. Zapravo, stil oblačenja dendija bio je sveden za tu epohu. Verovatno se prema dendizmu najbolje odredio Šarl Bodler u svojoj eulogiji dendiju, u „Le Peintre de la vie moderne“ (1863) gde navodi: „Nasuprot rasprostranjenom verovanju, dendizam nije, kako mu se pripisuje, neumereno uživanje u zadovoljstvima odevanja ili fizičke elegancije; za pravog dendija ove stvari nisu ništa drugo do simboli aristokratske superiornosti uma“.

Pojam „dendija“ istorijski je konstruisan, kroz književnost i publicistiku na prvom mestu, oko konkretnih i često međusobno nesrodnih ličnosti (pre svih drugih, oko Džordža Brajana „Lepog“ Bromela, George Bryan “Beau” Brummell, 1778 – 1840), kome se pripisuje uticaj na savremeno muško odevanje. Za razliku od makarona, Bromel je negovao minimalistički stil odevanja, nije bio aristokrata i umro je bežeći pred dugovima. To nas, naravno, vraća na pitanje sapera – da li su kongoanski saperi stilski potomci dendija ili potomci makarona? Potencijalno razrešenje ove dileme možda se nalazi u drugom poređenju (po razlici) koje se nalazi na stranicama Hebdidžove knjige „Supkultura: značenje stila“ („ Subculture: The Meaning of Style“, Dick Hebdige, 1979).

sapeurs6

Autor ove dobro poznate knjige bavi se karakterističnim potkulturama Velike Britanije 50-ih, 60-ih i 70-ih, kao što su npr. pankeri, tediji, modsi i skinhedi. Pomenute potkulture mladih nastale su u različitim periodima posleratnog života na ostrvu. Hebdidž ih svrstava u različite kategorije, koristeći metodološko oruđe definisanja prema modelu odnosa sa matičnim okruženjem i vrsti generacijskog raskola. Kod skinheda radilo se o modelu ritualnog pokušaja obnove poretka (obračun sa emigrantima umesto sa establišmentom), izgubljenog u generaciji njihovih roditelja (starog poretka proleterijata kada su porodično-komšijske veze i militantna mobilisanost klase bili jaki).

sapeurs9

Kod Tedija (na kompleksniji način, i kod pankera) radi se, pak, o romantičarskom „trijumfu imaginacije“, kreiranju novog, osmišljenog transklasnog identiteta, koji odbacuje marginalnost matične klase zarad drugog, samostalno obrazovanog oblika marginalnosti. Prerušavanje je uvek transformativna praksa. Saperi iz Konga se, kao kulturna jukstapozicija, kao hodajući kontrast postokolonijalističkog sveta, u priličnoj meri, uklapaju u ovaj model subverzije identiteta.

sapeurs8

Lajkuj:

Komentari:

  1. sanja says:

    Svaka cast za ovaj clanak!

  2. Slucajno nabasah na clanak, svaka cast za autora!

Ostavite komentar:

Slični članci: