SUPER TIMOR

Super Timor, koga većina poznaje kao Gidru, već neko vreme živi iz dva ranca, putuje Evropom i tetovira ljude sa najrazličitijih krajeva sveta. Nekoliko dana pošto je u berbernici Pinch oslikao novi mural, koji je sad već znak prepoznavanja ovog frizeraja i nekoliko dana pred odlazak u Berlin, gde će raditi u tattoo shopu AKA, uhvatili smo ga da pričamo o počecima, procesu, spiritualnosti, estetici.

Kako si počeo sa tetoviranjem?

Potpuno spontano. Tada smo se družili Kris, Miki, koji je sad u Indoneziji i ja. Miki je imao neku tetovažu i bio je u fazonu da hoće još da se istetovira, ali mu se ne daju pare, nego da mi za taj keš da kupimo mašinicu i da oprobamo sami. Ajde, znamo da crtamo. Kupili smo neke papke, ali sam ja izuo patike i čarape i ponudio svoj taban. Obojili smo neki krug u crno i kul je, i dalje stoji tu. I tako smo počeli, vežbali jedni na drugima, pa na prijateljima. U nekom trenutku je Miki otišao sa tom mašinicom u Crnu Goru, pa smo Kris i ja skupili za novu opremu. Radili smo malo sa Studiom 7, ali sam se ja onda odvojio i počeo da radim sam, pre neke tri, četiri godine. Od tad sam u suštini najviše i napredovao, jer sam shvatio da mi treba dobra mašina koja je prilagođena meni. Svaka ima neku svoju specifičnu geometriju, snagu i brzinu kojom radi.

Imam još jedan problem. Zbog dredova loše utičem na struju, često pucaju sijalice oko mene, a tetoviranje je nešto što se radi sa strujom, jel. Jedno vreme sam imao baš problem sa strujnim napajanjem.

Kakve veze to ima sa dredovima?

Pa tu se valjda zadržava neki elektricitet, to je potpuno suludo. Čistim srebro, sjebavam sijalice, pre neki dan kad sam se zaglavio u liftu, pukla je posle pet minuta.

A da se ošišaš?

Neću, zato što mi je kosa spasila život pre dve godine, kad mi je lik od 120 kila, zajedno sa skelom pao na glavu. Zamalo me usmrtio, ali moja kosa je kao jastučić.

Kako se to desilo?

Radili smo neki mural kod Brankovog mosta i skela nije bila dobro pričvršćena. Vozili su me u Urgentni, nosio sam i onu kragnu. Tako da se ne šišam. I imam kriminalan ožiljak na čelu, pošto me pas ujeo kad sam bio mali, pa verujem da sam prijatniji ovako. I da, spalio sam tako gomilu napajanja, mašina i kablova i na kraju kupio sve najkvalitetnije na tržištu.

Kako si započeo ovu turneju tetoviranja po Evropi?

Bukirao me neki lik u Nemačkoj. Drug je otvorio tattoo shop i iscimao me da mu pomognem, pa su se ti neki njegovi drugari prijavili. Ja sam odradio te tetovaže, oni su me pitali kad opet dolazim, pa sam otišao opet na par meseci i onda nastavio da putujem po regionu. Sve se to desilo nekako spontano, nisam ništa spektakularno planirao.

Super su mi ljudi koje sam tetovirao. Ljudi kad kažeš tetoviranje pomisle na nešto šabanski, neke tribale i neka sranja ili neke religiozne teme. Ali meni su klijenti bili neki dosta ozbiljni fotografi, dizajneri, galeristi.

Ali da ti dođe neko i traži da mu istetoviraš realističnu ružu, jel bi pristao?

Pa, ne. Mislim, zato što ne radim realistične ruže. To me nikad nije privlačio. Uvek me zanimalo to grafičko u tetovaži i stilizacija. Predstavljanje nekim drugim metodama. Meni je nešto što je mnogo više iscrtano, nego na primer isenčeno, bolje opisalo motiv.

Zapravo ti nisi otvorio tattoo studio i tome pristupio kao poslu, pa da ti dolaze ljudi i traže šta hoće, već se ti na taj način umetnički izražavaš?

Pa, moguće. Doduše, postoje tu neke moralne barijere. Ako mi neko dođe sa nekom ultra lošom idejom, koja može da unakazi tu osobu, pa još ako nosi neku neprijatnu energiju, ne možeš to da radiš. Ja u suštini biram šta mi je inspirativno. Ljudi mi na primer pošalju mejl sa nekom njihovom idejom koju misle da bih ja to dobro uradio, ali ako ja to ne mogu da osetim, ja ne prihvatim. Mislim da je to mnogo iskrenije, nego da radiš nešto što ti se ne radi. Čak i taj čovek koji sedi u studiju i radi i ornament, i tribal, i u boji, i crno-belo, pa i njemu se nešto svidi više, nešto manje, ali će na kraju dana da prihvati sve.

Ti nekome ulaziš u telo i ako ti se to ne dopada, to njemu kroz taj proces ostaje tu zauvek.

Upravo. Meni isto tako kad dođe neko sa kim se ja ne razumem ili mi je energetski neprijatno, ja ne verujem da će to ostvariti dobar rezultat. Nećemo oboje biti zadovoljni. Ja sam se valjda energetski opustio i nekim kanalima i preko mejla osetim kako bi neko mogao da prođe, s kim bi mogao da se skapiram. Ne znam kako to da definišem.

Znam da postoje ljudi širom sveta, od Filipina do Afrike, Amerike, svuda imam ljude koje sam tetovirao. Ja stvarno nekad kada se probudim, osećam ovu planetu kao jednu. Osećam tu povezanost. Energiju svih tih ljudi. I još su svi ti ljudi povezani, pričaju mi da se nekad sretnu i prepoznaju se, jer sam ih tetovirao.

Ti si zbog svega toga potpuno promenio način života?

Ja kroz motiv moram da se konektujem sa osobom koju tetoviram. Da bih razumeo senzibilitet, moram da budem konektovan sam sa sobom. Ne mogu da srljam na sve strane, da ne znam gde mi je dupe, de mi je glava. Trudim se zbog toga da vodim zdrav život. Nema klabinga, možda izađem maksimalno jedan dan nedeljno. Nema alkohola i droge. Nekad popijem nešto, ali zapravo se ne borim protiv sebe, jer mi sve ovo prija. Zadovoljan sam jer me tetoviranje ispunjava. Taj finalni čin je neprocenjiv.

Tetovaža nije spašavanje života, ali ima neku posebnu vrednost. Mislim da ona ima neku duhovnu komponentu, da te ispunjava i to ne samo estetski, nego kroz čitav taj proces.

Ta osoba će to pamtiti do kraja života. Pazim šta jedem, koliko spavam, kakvu muziku slušam i kakve filmove gledam. Moram da budem u tom svetu. Ponekad se zezam, pa kažem, živim taj budističko monaški život, zbog tetoviranja. Ali stvarno ne mislim da sam neki paćenik koji se nečeg odriče.

Već neko vreme radiš samo crno, ranije nisi?

Vremenom sam shvatio da najviše uživam u pravljenju različitih tekstura, na taj neki grafički način. Ne volim da bojim. Boje stvaraju neku drugu dimenziju, i tu imam barijeru da radim u pravcu grafike. Boje mi više rade slikarski deo mozga. Crna mnogo bolje ostaje pod kožom i estetski je snažnije. Šarene tetovaže sa razblaženom bojom sa veće razdaljine izgledaju kao nešto razmuljano.

Kako se crtanje na koži razlikuje od svakog drugog?

To je jako čudno. Ja kad odem na odmor, meni nedostaje tetoviranje iako sam nacrtao crtež ili grafit. U stvari, taj medijum ima neku svoju draž, koju ja ne umem da opišem. Meni je postalo dosadno da crtam na papiru. Kad ljudima treba da spremim skice, nije mi to uvek najzanimljiviji deo posla. Imam u glavi kako će to na kraju izgledati sa detaljima koje mogu da predstavim samo na koži. Meni je lakše da izvučem konstantniju liniju na koži nego na papiru. Taj momenat igle koja ulazi u kožu, te dubine, frekvencije, mekoće, kad sve to posle nekoliko godina, što kažu stari majstori, kad imaš u malom prstu imaš gomilu mogućnosti koje možeš da kontrolišeš. Na papiru ne raspolažeš tolikim dijapazonom.

Kako funkcioniše studio u koji sad ideš da radiš?

Zove se AKA, ekipa je dosta internacionalna. Postoje dve radnje – u Berlinu i Londonu. Mi se menjamo, i dolaze nam kolege širom Evrope na gostovanje. Što je super, jer svako ima svoju ekipu koja onda dolazi i vidiš kako rade drugi ljudi. Dobro je za razmenjivanje iskustva.

A jel osećaš pritisak da se smestiš u okviru nekih trendova koji postoje?

Pa, ne. Sve se to kreće spontano. Zanimljiva je istorija tetovaže. Isprva je bila za aristokratiju, onda je postala zatvorska stvar, pa onda pobunjenički, pa kopiranje japanskih, pa povratak old school tetovaža, a sad kao da smo se vratili korenima. Ornamenti, linijice, sitniji detalji.

Gde bi je sad smestio? U neku dekorativnu kategoriju?

Ona je kao dekodirani rečnik svake osobe i njihove estetike. Mislim, ona mora da bude estetski kul.

Ali da li tu postoji opasnost da istetoviraš nešto i posle par godina shvatiš da na sebi imaš komad nekog trenda?

To je ono čega sam se ranije plašio sa bojama, dok nisam shvatio da treba da nađem nešto što je vanvremenski. Ali, svaki motiv može da se prikaže zanimljivo. Pored toga, zato je važno da znaš zašto nešto tetoviraš i da to ne bude neka nebuloza, a da neko to estetski spakuje. Zato najviše volim jednostavne stvari, bez kerefeka. Kao “U ovo ja baš opičena fora”. To, baš pokušavam da izbegnem – opičene fore. Da sve to bude što statičnije i klasičnije.

Druge Gidrine tetovaže možete da pogledate na njegovom Instagramu, a ako želite da vas tetovira kontaktirajte ga putem njegovog fejsbuka ili profila AKA studija u Berlinu.