Da li imate preko 18 godina?

Šredingerova torta

Psihoanalitička seansa u poslastičarskoj vitrini

0
1

Trebalo je ovo da bude jedan lagani prhki letnji tekstić o kulinarstvu. Štivo koje se čita posle drugog kapućina u hladu borića u Polihronou ili Palisadu. Na žalost bezbrižno leto me je preteklo a od silne vrućine materijal je uskisao i počeo da fermentiše i na posletku mutirao u filozofsku pitu bundevaru o torti koju možete i da imate i da pojedete. 

U ovom trenutku negde u središtu moje lobanje, u blizini slepoočnog režnja nalaze se dve amigdale. Iako je u pitanju masa zapremine par kvadratnih milimetara u tim bademastim ćufticama nalazi se sijaset jezgara, pripadajućih omotača, ganglija i drugog limbičkog aksesoara. U džepovima tog tkiva uredno su poslagane hiljade fijoka sa nekim od najboljih i najgorih iskustava mog života. U memljivom samačkom hotelu desne amigdale šćućureni životare takvi stanari kao što su upala ušiju iz osamedesetšeste, jedna cigla Potisje Kanjiža kojom me drug iz kraja nabada baš tu negde u predelu slepoočne kosti, neučešće Partizana u Kupu šampiona 1992. i sijaset drugih mojih recidiva prošlosti. Tavore svaki u svojoj suterenskoj garsonjeri i samo se ponekad jave malim elektro šokom kojim se aktivira kortizolski kap po kap sistem koji mi ne da da poletim.

Sa druge strane ovih nevoljnika, tu preko puta moždane magistrale, nalazi se moja leva amigdala, moj emotivni Belvil. Kroz njegove prozore od marmelade možete videti Kecmanovu trojku iz Zagreba, bakinu pitu sa višnjama, prvi gutljaj koka kole, prvi Big Mek, položene vozačke, školske i druge životne ispite. Sve što je u prošlosti pomoglo da šikljaju potoci dopamina, endorfina i ostalih hemikalija zaduženih za osećaj prijatnosti smešteno je u ovoj palati. Da budem savršeno iskren dobar deo toga je daleko sramotniji od onih bolnih iskustava pa nema potrebe da ih sve javno nabrajam.

Kao što je ovaj naš Belvil razdeljen na cvetne nahije tako i u mom ličnom postoji nekoliko paviljona. Pored sportskog, tu su i školski, muzički, modni, patriotski i još sijaset drugih manje bitnih. Kao i kod većine primata nad njima se izdižu dva kolosalna kondominijuma, jedna emotivna vavilonska kula i jedna sličnog gabarita u kojem se nalazi moja kompletna gastronomska anamneza.

Za potrebe ovog teksta dopustiću vam voajersku sesiju razgledanja mog gurmanskog ognjišta. Dopuštam zato što sam uveren da se u najvećoj meri ne razlikuje od bilo čijeg. Temelj su prosti šećeri u raznim oblicima, ugljo-hidratni delikatesi u najširem smilu te reči, zasićene masti prevashodno životinjskog porekla, hamburgeri i pice iz leksikona, Koka-kola, Kokta, Afro-kola. Ima na višim spratovima i takozvanih stečenih ukusa, stanara kojima sam postepeno uručivao ključ u ruke. Ribić, boranija, korijander, morski jež, ostrige i pasulj uselili su se tek nakon što mi se nervni sistem (ili novčanik) dovoljno razvio. Na samom vrhu ove mega-strukture nalaze se dva penthausa.

Jedan od njih pošteno su životnom ušteđevinom kupile jabuke u šlaforku mog oca, apsolutni kulinarski Olimp mog dosadašnjeg života. Fantazmagorična mešavina reske ali omamljujuće arome jabuke kožare uzrele na osunčanim ariljskim brežuljcima, opojnog cimeta sa starostavnog šrilankanskog drveća i božanstvenog poha prženog u rafinisanom Vital ulju svake zime odplate taj najam koji nije uopšte jeftin.

Ali da ne idem previše u digresiju, razlog za ovo jeftino kvazi-prustovsko palamuđenje je poslastičarski komšija iz drugog apartmana. Na mesinganoj pločici je kurzivnim pismom ugravirano Signature Mille Crêpes. Već iz otmenog anglo-frankofonskog imena možemo da zaključimo da je pod a ovo signature tu da nam dočara neku vrstu hijerarhije… živine, ako hoćete, unutar izgrađenog vrednosnog sistema. To je nešto što definiše preduzetničku radnju, grad ili možda čak ceo jedan trend. Pod b ovaj francuski patrljak je očigledna referenca na mille feuille što je, kao što svi znamo, najbolji ukus 7 days kroasana u kojem se u ugljeno-hidratskom raju prožimaju poslastičarski krem i hiljade i hiljade slojeva lisnatog testa. Kada zamenimo feuille sa crêpe jasno je da je u pitanju torta koja se sastoji iz naizmeničnih slojeva najboljih francuskih palačinki prženih na normandijskom puteru i poslastičarskog krema napravljenog od najkvalitetnijih sastojaka. Kao bakarna tijara na vrhu ove višespratnice nalazi se ultra-tanak sloj krckavog špinovanog šećera.

To bi bio jedan način da se opiše ova moja žudnja. Voleo bih ipak da mogu nekako sočnije da “nacrtam” jednu šetnju otmenim njujorškim Upper East side-om, posetu MOMA-i i nakon toga odlazak na kolače u obližnji Lady M (samostalnu ugostiteljsku radnju u kojoj je nastao predmet moje požude). Svi izanđali klišei koje nam je Vudi Alen usadio u mozak su prisutni. Pozno miholjsko leto je, ulice su pune pešaka, razdragani ljudi obučeni u Barberi kapute šetaju pitome kučiće, pričaju o filozofiji, fair trade čokoladi, kraft pivu ili o čemu god da danas beskompromisno polemišu njujorški Vračarci. Ulaz kroz savršeno transparentna staklena vrata otkriva japanski strogo ali elegantno uređen enterijer. Tu je masivni komad italijanskog mermera kao pult, neveliki broj lakiranih stolova na kojima se nalazi dizajnerski srebrni escajg i raritetna japanska keramika. Podrazumeva se da je tu negde i dekorativna vaza u kojoj vegetira grana posebne sorte japanske trešnje u optimalnoj fazi cvetanja.

Rano je popodne tako da još uvek ima slobodnih mesta. Sedamo za jedan stočić koji još uvek dobija 3 ipo zraka atlantskog sunca sa pogledom na Medison aveniju. U skladu sa dominantnom japanološkom crtom i osoblje izgleda kao da pripada nekoj šintoističkoj sekti. Nečujno ali odlučno, u malim koracima obavljaju sve od raznošenja posuđa do primanja porudžbina. Pet minuta japanske savremene klasične muzike kasnije, pred nama u tanjiriću je jedna trostrana prizma.

Ne znam odakle prvo da počnem… Da li od statičke perverzije koju je postigao anonimni portorikanski radnik u kuhinji pržeći apsolutno identične cilindre palačinaka tako da svaka pasuje savršeno jedna na drugu kao da su deo hronografa. Ispržio sam u životu sigurno više od 1000 palačinaka ali o ovoj vrsti robotike mogu samo da sanjam. Identičnost se ne odnosi samo na prečnik već i na kakvoću same palačinke. Nema suvonjavih rubova, gromuljica, zadebljanja ili ne daj bože rupa. Svaka prokleta palačinka je neljudski savršena. I dok nekako i mogu da zamislim koja su umna postignuća japanskog čoveka dovela do ovakve standardizacije pravljenja palačinaka, nije mi jasno kojom magijom se proizvodi fil kojim se zida ovo čudo prirode.

U običan poslastičarski krem u zavisnosti od imućnosti klijentele idu jaja, mleko, šećer, gustin, i slatka pavlaka. Kao prvo slagao sam gore kad sam napisao da je puter iz Normandije, svi danas znamo da Japanci čak i stvari koje ne pripadaju njihovom nasleđu prave bolje od ostatka sveta. Puter je dakle verovatno iz provincije Ibaraki, jaja iz Nagana, a vanila sa Okinave. Ali uz dužno poštovanje japanskim ratarima i stočarima i pored unikatnih sastojaka ono što ovaj krem uzdiže do nivoa perverzije je alhemičarska kulinarska tehnologija. Mali molekuli vazduha idealno su kao milka lufle raspoređeni u masi krema i čine da uprkos izdašnom sadržaju raritetnih, ali ipak kaloričnih, japanskih masti ovaj krem bude razigran i lagan. Ključ mora biti u nekoj ručnoj vintage bakarnoj mutilici koja umešnost i strpljenje nagrađuje savršenom aeracijom krema. Rame uz rame sa ovim vazdušnim vešanjem tu je i nešto čvršća struktura u vidu nekoliko mililitara najkvalitetnije podalpskе višnjevače.

Kao da ovaj veličanstveni venac masti i ugljenih hidrata nije dovoljan na njenom krovu nalazi se apoteoza dalekoistočne opsesivnosti. Nanometarski tanak sloj karamelizovane saharoze kao neko plemenito inje nakupio se na gornjoj ploči i rubu. Mogao bih samo da nagađam koja nanotehnologija omogućava ovako tanak sloj koji je tako savršeno disperzovan. Padaju mi napamet šećer u formi talka, neki minijaturne gorionici, mali japanski prsti…

Kad se samo setim da nam je gospođica Pulen prodavala sladostrašće lupajući kašikom o betonski debeo sloj karamela na krem bruleu. Kako u pristojnim okvirima za publiku mlađu od 12 godina opisati prodor viljuške kroz ovaj prenapregnuti tanki sloj lepote pravo u savršeno elastični sendvič krema i palačinki?

Moj jedini problem u vezi sa celom ovom kulinarskom vrelom pričom je što nikad nisam bio ni blizu Njujorka, nemam pojma kako izgleda Upper East side, štaviše morao sam na Google maps-u da pogledam gde se nalazi ne bi li mogao da nakitim ovaj deo sa posetom MOMA-i. Ne znam ništa o tome kako zapravo izgleda ta ulica, vrata poslastičarnice, da li su zaposlenici zaista nalik na budističke monahe ili mrzovoljni Salvadorci i što je najvažnije nikada u životu nisam probao ovu tortu. Ona razume se postoji i do mene je došla u vidu foto-editorijala kao i svedočanstava mnogobrojnih internet zgubidanovića koji su o njoj fantazirali. Kako sam i ja poput njih plodno tlo za razne sorte onlajn jevanđelja, u mom neuralnom korteksu se lako oslobodio prostor za ovakvo jedno neautentično iskustvo.

Sve što je bilo potrebno je da se poklopi nekoliko faktora. Podišli su mojoj opsesiji skupim slatkišima, zatim začinili su nekom fantomskom ekskluzivnošću (samo jedna radnja, mali lokalčić, čeka se u redovima, bla bla…) i ja sam bio pečen. Pomogli su naravno i vešti fotoreporteri, njihovi skupi full frame fotoaparati, blicevi, light-boxevi i druga foto oprema koja mi je olakšala da u svom mozgu do tančina razvijem sve ove sulude argumente vezane sa strukturu kolača.

Svestan sam da u ovoj obmani nisam usamljen. Svako od nas u svojim malim mozgovima čuva po tako neko poluautentično ili potpuno fabrikovano sećanje. Da ne ulazimo sad preduboko u filozofiju i ontologiju sećanja, i u to šta je zapravo realno a šta nije. Ono što je meni zanimljivo je šta je meni sada činiti. Iako sam već izlučio dosta pljuvačke kontemplirajući situaciju u kojoj sam pojeo ovaj kolač jedan mali deo meni i dalje pati što nema apsolutne potvrde tog iskustva. Deo mene roni suze što želudac i tanko crevo nisu ovaj zaključak doneli empirijski kao i mozak.

Ovaj problem možemo rešiti na dva načina. Prvi je da nikada neću otići u Njujork, nikada neću probati tortu i ona će nastaviti da živi svoj veličanstveni život u mojoj glavi. Mali deo mene će kopneti za pravom stvari ali verujem da će tokom godina racio uspeti da ga prevesla i ultimativno će se to iskustvo pomešati sa onim “stvarnim”. Srećom po mene ovo je najverovatniji razvoj događaja.

Drugi je zanimljiviji i stavlja me na mnogo veće muke. Ja kao zapravo sednem u Mikija Manojlovića ili Vlada Divca i odem u Njujork i to u nekom relativno kraćem roku dok se ova poslastičarska radnja još nije raspala / prevorila u franšizu / postala demode. Da li da odem tamo i saznam da su se pretvorili u Instagramerski poligon, da su zaposleni u stvari slabo plaćeni emigranti iz Hondurasa i da je sve ovo što sam sa svojih 10 prsta u glavi sagradio zapravo potpuna laž?

Da se ne lažemo odgovor je naravno DA! Otišao bih, ali tu je ono gde muka zapravo počinje. Izlazim iz metro-a na… ček da vidim mapu… na uglu 86. i Leksingtona i opuštenim korakom kao kakav Sidni Polak u kaputu od kamilhara idem do destinacije. Imajući u vidu sve što sam saznao direktno ili indirektno teško da bi debakl mogao da bude dramatičan. Čak i ako servirke nisu iz Japana, verujem da su dovoljno dobro utrenirane za rad na toj lokaciji. Mislim ljudi verovatno plaćaju zakup više triliona dolara godišnje za tih nekoliko kvadratnim metara, nemoguće je da je raspad baš toliki.

Mene ne plaši toliko potpuni debakl ali šta ako je iskustvo onako… prepotentno, preskupo i prosečno. Tu su opet moguće dve solucije, mogu da zabašurim ono što nije valjalo i da ipak svoju mentalnu kreaciju ostavim da živi u mom sećanju. Neće biti baš lako, biće potrebno malo samozavaravanja ali radio sam to i pre. Mogu ipak i da se iznerviram i isteram iz onog penthouse-a u mojoj glavi i onog starog izmaštanog i ovog novog ispod prosečnog stanara. Oslobodio bi se prostor za novog stanara ali bi u srcu ostala bolna praznina.

Kada bih bio u nekom malo jačem gasu mogao bih da kažem da je ova moj lična drama na tragu onoga što je veliki Njegoš opisao u antologijskom stihu nađeno je draže negubljena. Ne znam da li je vladika ostavio mogućnost da se nešto pronađe i iz kolektivnog nesvesnog a ne samo iz vlastite svojine ali sve mi se čini da je to ovde u pitanju. Ja sam je ponovo našao iako je nikada nisam imao. A vi ako ste u blizini pored saveta iz NEOtkirveno:Njujork svratite na pravu stvaru u zapadnu 40. ulicu.

Ja nameravam da se klonim Njujorka. Fokusiraću se na nađeno radije nego da se bavim deložacijom uspomena. Neka cveta hiljadu slojeva.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Bege Fank says:

    AAAAA!!! <333

Ostavite komentar:

Slični članci: