Spoljašnja i unutrašnja kultura

Znam da ta reč domaćin možda zvuči anahrono, ruralno i konzervativno, da vam se možda ogadila potucajući se po ustima svakojakih desničarski orijentisanih ljiga, da se srozala i devalvirala od preterane zloupotrebe u cilju veličanja tradicionalnih vrednosti i podilaženja biračkom telu, ali ja ipak ne dozvoljavam da mi bilo ko na svetu, bio to pojedinac, grupa ili duh vremena, uzurpira i izobličuje pojmove, te određuje moj odnos prema jeziku. Zato ću ovde uzeti tu reč domaćin, krajnje nevino i ideološki neobojeno, očistiću je od mulja u koji ju je gurnulo vreme, jer smatram da u njenoj suštini ima nešto dobro, zaista dobro i vredno, što ne sme da se zanemari, previdi ili sakrije.

Biti dobar domaćin, znači dobro brinuti o onome što je tvoje i dobro se odnositi prema svemu tuđem, pogotovo ako se zatekne na tvom terenu. Dobrim domaćinom nazivamo osobu koja uspešno čuva i gradi ono što nazivamo domom (kako god ga definisali), kao i osobu koja srdačno i nesebično ume da ugosti sve one koji svraćaju u taj njegov/njen dom.

Žao mi je što reč domaćica ima potpuno drugo značenje, pa zato ovde koristim isključivo muški rod, referirajući na žene kao i na muškarce. Jer to da li si dobar domaćin ili nisi, nema veze sa polom, sa patrijarhatom, nema veze sa običajima i tradicijom, već isključivo sa moralom i kulturom.

Sad opet dolazimo do onih predrasuda u tumačenju ove reči, koje se baziraju na istorijskom talogu njene denotacije. Neko će reći da je domaćin seljačka reč i da nema veze sa kulturom. Jer ljudi kulturu naivno vežu za stalež, obrazovanje i mesto boravka. Ali to su spoljašnje stvari koje čoveku ne pripadaju suštinski, one su nalepljene na njega poput ordenja i epoleta. Često se iza visokog obrazovanja i plemenitog porekla krije istinski nekulturan čovek. Mnogo puta sam u životu susretala takve. Oni misle da je kultura u manirima, u opštoj informisanosti, u vrsti muzike koju slušate, u snobovštini. Dok sedite za stolom sa njima oni drže kičmu pravo i nikako ne mnjackaju. Serviraju hranu tačno onako kako je propisano. Razgovaraju u pauzama između zalogaja. Često su mi takvi ručkovi preseli, jer u celoj toj igri žongliranja finoćom i manirima, provejavala bi neka pakost, odsustvo srdačnosti i gostoprimstva, odsustvo svega zbog čega se gost u nečijoj kući oseća dobro. Pomislila bih, dok se svetlost sa kristalnih čaša prelamala preko lažnih osmeha, da su ti ljudi baš grozno nekulturni, užasno nekulturni, divljaci u civilizacijskim oklopima. Oni su zveri koje žive u šumi pravila ponašanja. Za mene nema ništa nekulturnije nego kad za stolom zapostavite nečije srce. Ti ljudi nisu nikakvi domaćini, oni su opismnjeni ološ koji poslužuje kavijar i punjene prepelice.

Kulturan je onaj u čijem se društvu osećaš dobro, u čijoj se kući osećaš prijatno, za čijim se stolom osećaš prihvaćeno. Ta kultura dolazi iznutra i ne mogu je nadomestiti nikakve kineske vaze i batleri u belim rukavicama. Biti dobar domaćin, jeste noseća greda kulture i moralnosti, kako pojedinca tako i naroda. Ima u tom kvalitetu nešto uzvišeno i plemenito, što nadilazi sve formalne smernice o pristojnosti i uljudnom ponašanju. Svakako nemam ništa protiv naučene kulture, ona dođe kao parfem na oprano telo, da upotpuni i ukrasi kulturu koja dolazi iznutra. Međutim, ako parfem naprskate neokupani, svi će osetiti da tu nešto gadno smrdi.