Da li imate preko 18 godina?

Smisao života

0
0

Sve predstave koje sam u detinjstvu imala o sebi, izgledale su kao priroda, kao sveprisutna i neupitna normalnost, kao univerzalne istine o svemiru. Moji kvaliteti nisu bili moji, oni su pripadali svakome i opisivali čovečanstvo u celini. To nije bio stav, to je bio osećaj koji prethodi svakoj refleksiji o sopstvu.

Dok nisam probila opnu samosvesti i videla sebe od spolja, kao jedinku, mislila sam da je svaki čovek iznutra sagrađen na isti način kao ja. Trebalo je da prođu godine i godine iskustva, upoznavanja ljudi, ulaženja u konflikte sa njima, zaljubljivanja i razočaravanja u njih, da bih shvatila da je svaka duša drugačije projektovana i da baš niko od nas ne vidi svet na identičan način kao neko drugi. Ta spoznaja nosi sa sobom jednu epsku usamljenost, osećaj izolovanosti i neshvaćenosti. Ona je kao novo rađanje, telo se otcepljuje od tela i to mnogo boli. Ako ne nađeš način da rešiš taj prekid sraslosti sa svetom, boli zauvek. Onda počneš da se dovijaš da vratiš onu iluziju bezbrižne bliskosti iz detinjstva. Jedino tad smo bili zaista srećni. Ne zato što je detinjstvo lagano i nema svojih briga, već zato što su sve brige i teškoće mizerne, kad živiš u realnosti koja je zasićena bliskošću (sa svemirom) i razumevanjem (koje pretpostavljaš, misleći da su svi kao ti). Ta iluzija sigurno ne može da se vrati u istom obliku i istoj meri, niti mi više želimo iluzornu bliskost u životu. Odrasli smo, usamljeni smo, drugačiji smo i želimo ono pravo, makar to dolazilo u mrvicama.

Kad jednom shvati da je sam, čovek ulaže beskonačnu energiju da bi se povezao sa svetom. U detinjstvu je to povezivanje spontano, nekako životinjsko i na njuh. Nema zazora od onoga što te čeka u tuđoj glavi. Odrasla osoba u startu ima taj zazor. Kroz čitavo ljudsko stvaralaštvo, jezik, kulturu, mi pokušavamo da jedni drugima objasnimo svoje istine, na manje ili više uspešan način. Trenuci kad nas neko shvati, sijaju u svetu kao kratki spojevi. Ako bismo napravili mapu bliskosti, ova planeta bi izgledala kao tamno zvezdano nebo ili mrak pun svitaca.

Što se mene tiče, to je smisao života. Pitala sam se o tom smislu prvi put kad mi je bilo četrnaest godina. Puno sam ga tražila, mislila, filozofirala, upisala filozofiju misleći da neka mudra knjiga ima odgovor na moje pitanje. Ali tamo su mi rekli da nema odgovora ili su odgovori razni, postoje samo pitanja. Onda sam prestala da tražim smisao, digla sam ruke od njega, pomislila sam da mi nije ni potreban. Dvadeset godina kasnije, došao mi je sam.

Smisao života, njegova lepota i opravdanje, leže u trenucima bliskosti sa drugim čovekom. Onaj ko nema potrebu da bude shvaćen, ili je duboko disfunkcionalan ili zao. Povređeni ljudi ne veruju u sebe, ne veruju sebi, i boje se da budu izloženi. Zlu nije u interesu da se raskrinka, ono je uvek prikriveno i samozatajno. Ali zdrav dobronameran čovek vapi za razumevanjem. On se bori sa zmajevima, kiklopima, vetrenjačama, da bi dotakao nečiju dušu i da bi nečija duša dotakla njega. Neshvaćen čovek je crna rupa, smrt sa četiri uda. Bliskost nam stavlja prozore na duše. Što više prozora, to više svetlosti u duši. Mi koji se kroz umetnost obraćamo velikom broju ljudi osećamo tu bliskost sa mnoštvom kao baklje koje nam svetle oko tela. Oko velikih umetnika koji su ostavili trag u svetu i koji se i dalje utiskuju u ljudske duše, svetle apstraktni oblici polarnih svetlosti i zvezdana prašina.

Napravljeni smo tako da iz privilegovanog i idiličnog dečijeg svemira, zaokruženog u beslovesnu bliskost, budemo izbačeni na vetrometinu usamljenosti i snalaženja, dovijanja da opet nekada negde, sa nekim, osetimo onaj mir i uljujkanost, koja nam je nekada bila data, a sada moramo da kopamo noktima da bi došli do nje. Od dana kad probijemo ljusku samosvesti i ugledamo se onakvim kakvi jesmo, nastupa sva patnja, stradanje, borba, sloboda, odgovornost i zasluge zrelog života. To je doslovno priča o prognanstvu iz raja. Jedna od mnogih alegorija iz Biblije u kojima ova najčitanija knjiga na svetu, bolje nego bilo koja egzistencijalna ili psihološka teorija, predočava probleme ljudskog postojanja. Ali u ovom tekstu se ne bavim verom. Navodim Bibliju u krajnje svetovnom kontekstu, kao štivo koje može da ima smisla i za one koji ne veruju. Danas sam pisala o bliskosti i razumevanju. A to su ipak proste, racionalne stvari. Ljubav i vera su ono složeno, nadintelektualno, egzaktnom mozgu nedokučivo. Ljubav i vera su ono što omogućuje bliskost i bez razumevanja. Ne bliskost misli i duša, već bliskost samih srca. O tome ću, možda, ako budem umela, neki drugi put.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: