Referendum o nezavisnosti

Iako nisam bio u Edinburgu u danima koji su prethodili referendumu, od prijatelja sam saznao da na nacionalnoj televiziji uoči referenduma nije bio emitovan film “Hrabro srce”. Ipak je nosilac kampanje “za” nezavisnost Škotske, predsednik SNP-a (Škotske nacionalne partije) Aleks Salmond u toku kampanje podsećao i na Vilijama Valasa i na bitku kod Sterling bridža, čuveniju po tome što je u njoj učestvovao Mel Gibson 1995. nego po tome što je zaista 1297. malobrojnija škotska vojska porazila znatno snažnijeg engleskog neprijatelja. Poput Mela Gibsona, koji glumeći škotskog vojskovođu s kraja 13-og veka poziva pomalo uplašenu vojsku da ne ustukne pred brojnijim neprijateljem, pa ih pita “Šta ćete raditi bez slobode”, škotski nacionalisti pokušali su da odigraju upravo na dobru staru kartu, slobodu.

View this post on Instagram

#goodmorning #yesscotland #bondia

A post shared by Jordi Boni (@jordiboni) on Sep 15, 2014 at 12:49am PDT

Bilo je u kampanji, istina i nekakvih proračuna, poređenja sa Norveškom, napumpanih benefita od nafte, ali je svima bilo više nego jasno da se referendum ne dobija brojkama već strašću, uz neizbežne pošalice i sarkastične komentare na račun suparničke nacionalne skupine u komšiluku. Salmondu je odlično krenulo. Na jednoj od konferencija SNP održanoj u oktobru 2013. godine, ismejao je jednog člana britanske laburističke partije koji se protivio nezavisnosti Škotske i to zato što ne bi voleo da ”vozi desnom stranom kad dođe u Škotsku”. “Prilično čudno”, odgovorio je Salmond, “Ja sam mislio da laburisti voze desnom stranom već neko vreme”.

Iako dolazi iz redova partije koja bi trebalo da bude desno, on je neko ko se protivio, na primer, vojnoj intervenciji NATO u Jugoslaviji 1999, neko ko podržava gej brakove, a često mu se potkrade i po koja reč o socijalnoj sigurnosti i pravdi. Sa druge strane, jedan od najjačih oponenata bio mu je lično Gordon Braun, član britanske laburističke partije koja, kako je to duhovito primetio prvi ministar Škotske, “već neko vreme vozi desnom stranom”. To ga ipak nije omelo da u svom govoru uoči referenduma, napomene i to da je Škotska zajedno sa ostatkom Ujedinjenog Kraljevstva radila na uspostavi društva koje počiva na principu “od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama”. Jasno je da ovaj shizofreni nastup u kom je više bilo reči o državi blagostanja u Velikoj Britaniji (sic!) nego o bilo čemu drugom, nije preobratio ljude na stranu ostanka u uniji na liniji racionalnih argumenata, već uz pomoć neke čudne oksimoronske kolizije između marksizma i britanskog imperijalizma. Pa pobogu, “zajedno smo ratovali”, zavapio je bivši britanski premijer i naveo možda još kojeg glasača na stranu onih 54 % koji su bili protiv škotske nezavisnosti. Nikome naravno nije palo na pamet da je upravo Velika Britanija ta u kojoj je odumiranje države blagostanja započeto krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kao ni to da bi Škoti pre trebalo da se stide toga što su u okviru Ujedinjenog Kraljevstva u prethodnih 300 godina radili sve ono što su pre 1707. njima radili Englezi – osvajali!

Ako se sada ponovo vratimo na slobodu kao ideju vodilju svakog secesionističkog pokreta, na osnovu rezultata referenduma jasno je da većina ljudi ipak ne veruje u slobodu unutar globalnog svetskog poretka, odnosno da ne veruje da bi nezavisnost u odnosu na Veliku Britaniju donela de facto slobodu u njenom iole univerzalnijem značenju.

Da li će vam prihode od nafte uzimati centrala u Londonu ili centrala u Edinburgu, sasvim je svejedno sa stanovišta nekog ko je u društvu u kom vladaju (ekonomski) privilegovani, neprivilegovan.

Otuda nikakva duhovitost prvog ministra Škotske ili nekakve možda čak i racionalne računice oko ekonomskih pitanja, nisu mogli navesti većinu da poveruje u to da je uopšte moguće biti slobodan u okvirima globalnog poretka danas.

Iako ovo nije 1297. godina, neke stvari se ipak  nisu promenile – sloboda ne može doći odozgo! Kao što se nekada Edvard Prvi dogovorio sa plemstvom Škotske da on postane vrhovni vladar Engleske i Škotske, tako i danas dogovor dveju elita, škotske i britanske oko mogućnosti održavanja referenduma nije garant nikakve slobode. Drugim rečima, iako je 86% građana glasalo na referendumu u Škotskoj, niti jedan od potencijalnih rezultata toga glasanja ne bi doveo do optimalnog ishoda za one na koje je akcenat sve vreme stavljan, a to je narod kao nosilac demokratije. Poraz i pobeda bile bi i dalje kategorije rezervisane za elite.

Tako je ostanak Škotske unutar Ujedinjenog Kraljevstva označio poraz prvog ministra Škotske, a pobedu opozicionih snaga unutar nje sa jedne i neku vrstu pirove pobede za londonski establišment koji se toj svojoj “pobedi” može radovati samo uz značajnu dozu straha od toga šta će se u budućnosti dogoditi sa viševekovnom imperijom, sa druge strane.

Ono što su svakako dobre vesti za Škotsku kao najnezavisniju članicu Ujedinjenog Kraljevstva, jeste gotovo sigurni nastavak procesa prenošenja nadležnosti na nivo nacionalnog parlamenta koji je započet sa referendumom 1997. godine, kada je u nadležnost novoformiranog škotskog parlamenta ušlo sve ono što nije ušlo u nadležnosti vestminsterskog parlamenta.

Ovoga puta, proces bi konačno mogao da dovede i do prevage i to u smislu da će odnos snaga dva doma biti u korist nacionalnog parlamenta, pa je izvesno da će sada škotski parlament imati glavnicu nadležnosti. Ipak, bitku koju političke elite među sobom vode, nije moguće poistovetiti sa bitkom “običnih” ljudi. Ta bitka tek predstoji, kako narodu Škotske, tako i svim ostalim narodima unutar okvira globalnog svetskog poretka koji počiva na odnosima kompeticije i eksploatacije, umesto kooperacije i solidarnosti. Niti ovaj ali ni bilo koji drugi referendum to stanje stvari po sebi ne može promeniti, već to mogu jedino učiniti ujedinjeni narodni pokreti koji će tako združeni poraziti elite na nacionalnom i internacionalnom planu. Jedino tada bilo bi moguće govoriti o svemu onome o čemu su zagovornici škotske nezavisnosti govorili, a to su sloboda, demokratija, ravnopravnost i ljudski ponos.

I na kraju se, u sred ove polemike oko toga ko ima više prava, škotski secesionisti ili unionisti, uključio i jedan od odlučujućih faktora stabilnosti na Balkanu, ozbiljan politički činilac u međunarodnoj politici, objekat ruske podrške pred sveopšte nacionalne izbore u oktobru, Milorad Dodik. Nekakvom samo njemu znanom logikom, došao je čovek do zaključka da će posledice referenduma u Škotskoj biti toliko dalekosežne, da će svojom zadnjicom valjda, uspeti dokačiti i Republiku Srpsku. “Želimo dijalog, a ako ga ne bude RS će legitimisati svoje pravo da na referendumu odluči o svom statusu”, rekao je Dodik napominjući i to da poštuje odluku Škota da ostanu unutar Ujedinjenog Kraljevstva. U nekoliko navrata u prošlosti, predsednik Republike Srpske takođe je imao ovakve ispade, pa je tako RS poredio sa Katalonijom i sa kime sve ne. Najpre, čovek ne shvata da primera radi Katalonija, kao ni Južni Tirol nisu federalne jedinice unutar svojih zemalja. Španija i Italija su prema važećim ustavima tih zemalja regionalne države u kojima, istina, autonomni regioni (među kojima ima i onih sa većim stepenom autonomije od nekih drugih) imaju gotovo nadležnosti federalnih jedinica, ali nemaju pravo na secesiju bez glasanja na teritoriji čitave nacionalne države kojoj pripadaju. To de facto znači da je u ovakvim slučajevima secesija gotovo pa nemoguća. Ono što takođe gubi iz vida jeste to da je država u kojoj se nalazi i entitet kog je on predsednik praktično međunarodni protektorat koga može svrgnuti jedino narod, a ne on koji je upravo zahvaljući upravljačima toga protektorata i došao na vlast.

Tako se neočekivano u debatu oko toga da li su Škoti ispali kukavice odlučivši da ostanu unutar Ujedinjenog Kraljevstva, prilikom čega se povela i šaljiva polemika oko toga “imaju li Škoti nešto ispod tih svojih kiltova”, ubacio i Milorad Dodik. Sudeći prema tome iza čega se krije dok daje svoje sulude izjave poslednjih dana, nije isključeno da bismo pri proveri toga šta se nalazi ispod škotskih kiltova, pronašli upravo uvaženog predsednika Republike Srpske.

Naslovna slika uzeta sa Flickr-a