Zimska izdanja

Nedavno sam od jednog dvadesetogodišnjaka saznao da nikada nije čuo It’s a Sin. To ne bi bilo šokantno da ga ne smatram muzički osvešćenim i da mi to nije rekao na koncertu synthpop benda, dok su svirali upravo tu Pet Shop Boys stvar. Počinjem da uviđam koliko je godina prošlo kao i da se danas Technotronic i Snap! slušaju sa istim odstupom kakav su moje generacije imale prema Samanthi Fox i Flashdance soundtracku. Sa tom razlikom da je svakog dana sve više novih artista i da je prirodnije slušati savremenike na cloudu nego tatine ploče. Premda, sve u svoje vreme.

Dakle, nema mesta iznenađenju što Madonna prolazi kako (ne) prolazi. Giorgio Moroder shvata da mu Britney nije garancija hita, kamoli Kylie. Ali, ima veterana koji uspešnije guraju po svom. Bob Dylan je izbacio svoj tridesetšesti album sa pesamama koje je proslavio Frank Sinatra, to se prodaje. Bjork ume novo doba. Cee Lo Green svoje omiljene televizijske teme pretvorio je u pesme koje mirušu na St. Elsewhere. Svet i dalje sluša album In The Lonely hour, uglavnom u paru. Koliko god uvredljiv Fifty Shades of Grey bio kao film, soundtrack je kolekcija solidnih traka. Annie Lennox. ANNIE LENNOX. Kanye redefiniše univerzum saradnjom sa Paulom McCartnyem, priprema teren za ono što nam tek sledi nakon najkitnjastije pesme novog doba kojom se najavljuje njegov ali i Rihannin novi album. Engleska podetinjila uz Years and Years. Svoju nišu pronašle su sestre Haim ali i sestre Ibeyi. Predugo smo čekali na Indianin album. Malo me smara Jose Gonzales. Susanne Sundfor brani boje Skandinavije. Na novom Antony Hegarty albumu radi Hudson Mohawke. Spremni smo za Twin Shadow, Passion Pit, Sufjana i Jensa Lekmana. Čekaju se novi BOY, Feist, Daughter i Florence and the Machine. A sad bi i Scarlett Johanson da se bavi ženskim popom. Roisin Murphy izdaje album nakon osam godina. Ma, ima toliko toga. Srećom, dogovorili smo se da ovde pišem o većim izdanjima. Nepotpisane ne mogu da poberem. Singlove ne bih mogao da proberem. Jedva sam i ovih nekoliko albuma.

Emile Haynie, We Fall

Oduševljenje spiskom saradnika gasilo se kako su stizale pesme. Prvo jedna sa Charlotte Gainsbourg, Devom Hynesom i Samphom, pa sa Lanom Del Rey i ona na kojoj su Lykke Li i Romy xx. Očekivao sam da će Emile Haynie za svoj album ostaviti bolje pesme. Ispostavlja se da je objavio kolekciju restlova, ali sam mu zahvalan na tome. We Fall iznenađuje kada se sluša kao celina, tek tada dobija smisao. Ponekad zaboravljamo da je album delo za sebe, ne samo skupina singlova i fillera. Treba navesti jasne reference, uputiti na značaj američkog producenta koji oblikuje popularnu muziku poslednjih godina: Emile Haynie odgovoran je za Runaway (Kanye West ft. Pusha T) i Locked Out of Heaven (Bruno Mars). Radio je na Eminemovom albumu Recovery i ceo Born To Die Lane Del Rey, kao i sa fun. i Florence Welch, a nedavno producirao trake za SZA album, FKA Twigs i Marka Ronsona. Pre nego što ovo pređe u biografisanje, da se vratim na njegov debi album na kojem je i živa legenda, originalni Beach Boy. Brian Wilson zasnovao je višedecenijsku karijeru na harmonizacijama, a na možda najkompletnijoj traci ovog albuma je pored vokaliste benda Miike Snow. Andrew Wyatt čuje se i u pesmi sa Colinom iz The Zombies. Na ostatku albuma pevaju Rufus Wainwright, Randy Newman, Father John Misty, Julia Holter i Nate Russ. Ali, vrednost ovog albuma nije u tome što bih ja voleo da budem pozvan na čajanku sa svima njima. Važno je naglasiti da ne morate znati ovu ekipu kako biste uživali u onome što rade. Sve vreme ide sredinom i tako dobacuje daleko. Memla koju Haynie navlači preko svojih traka izaziva zavisnost. Nepretenciozan je i jasan u ideji. U ovom vremenu preterivanja, ne stavlja težinu ni na jedan tas već se postavlja kao jezičak terazija. Ovo je album u koji se nećete zaljubiti, ali koji ćete voleti.

Francesca Belmonte, An Introduction

Tricky. Nema tu okolišanja. Kada se priča o njoj, mora da se priča o Tricky-ju. Francesca je pevala na njegovim albumima, vodio ju je na turneje, sad joj izdaje debi album koji joj je producirao. Featured artist joj je na dve trake. Ali, nemojte misliti da je Belmonte samo nekakav eksperiment Andriana Thawsa. Frankie Belmonte je zreo izvođač koji jeste pod uticajem svog mentora, ali on kao vrsni učitelj pušta je da se grana kako joj volja i sunce nalažu, posebno kada sunce zađe. Sa njenim albumom se nije žurilo, i to je ono će sprečiti reference na BANKS. Ona je utolila desetogodišnju žeđ za novim albumom Dani Siciliano. Glitchy contemporary trip-hop album tek treba da izađe na !K7 podetiketi False Idols, ali ovde možete dobiti najavni besplatni EP An Introduction: http://media.k7-de.com/exchange/FrancescaBelmonte_AnIntroduction.zip

Shy Girls, 4WZ

Dan Vidan momak je koji muziku pravi pod nesretno odabranim imenom Shy Girls. Radio je noćne smene u Urgentnom u Portlandu, pa preko dana tesno navučenih roletni pravio bedroom pop. Umereno prisutan na blogovima u poslednje dve godine, još nije zavredio Wikipedia stranicu, ali ga je Lipshutz preporučio na Billboradu. Kaže da je još kao klinac bio izložen Lutheru Vandrossu i Boyz II Men, pa pravi moderni rnb inspirisan tim zvukom. Voli Brandy i rado je seća (https://soundcloud.com/shygirls/sittin-up-in-my-room-brandy). Često ga porede sa The Weeknd. Za 4WZ su mu se odazvali Tei She, Antwon, Rome Fortune i Junglepussy. Ovaj mixtape negde je na pola puta od albuma do radio drame. Postoji intermeco kada zvuči kao da priča sebi u bradu – She was the first girl I met on Tinder, ali najčešće zvuči kao čitanje neposlatih pisama pred ogledalom. Kao da ga je Bret Easton Ellis pisao, lik ne zna da li na kraju dana guta suze ili ksanaks. Najbolje je konzumirati ga sa zadnjeg sedišta taksija, premda postoji šansa da Xhampagne i Always The Same čujete i u klubu. 4WZ nije jedan od nizu pokušaja belog šmokljana da ispadne kul u društvu. Njegova produkcija je slojevita, i otkriva vam se postepeno. Možete ga skinuti ovde. http://shygirls4wz.com/#_=_

Until The Ribbon Breaks, A Lesson Unlearnt

Ako neko uskoro bude ekranizovao Glamoramu, pored Shy Girls želim i UTRB na soundtracku, posebno u trenucima kada Victor počinje da se sapliće o konfete i sve počinje da mu smrdi. Klasična Paranoja u Los Anđelesu. Pete Lawrie-Winfield voleo bi da zna da njegovu muziku vidim kroz filmske slike, makar to bilo kroz naslove koji nisu snimljeni. On je započeo ovaj projekat pre tri godine. Tada student filma, radio je na kratkoročnoj ideji koja bi povezala sliku i ton i trajala taman dok se traka ne izliže pa na kraju i pukne. U međuvremenu su boje počele da se tope, a Until The Ribbon Breaks postao trio. Album je nastao tako što su se zaključali u studio i gledali mutirane filmove od Davida Lyncha do Terrenca Malicka. Nisu samo pisali skor već i replike. I to kakve. Lenje, a vrcave.
Moram da primetim da je moj entuzijazam prema ovom (sada) bendu malo zamro, ali je to samo ako poredimo sa zanešenošću koje me je uhvatilo kada sam ga prvi put čuo. Neko vreme UTRB je bio jedino što sam želeo da slušam. Sada je neko kome se rado vraćam. Njihova muzika se najčešće vodi kao elektronika, lako meša sa RnB-jem. Zapravo je future pop. Poslužiću se njihovim stihom Whisper through a megaphone. Sa sobom ih na turneje vode Lorde i London Grammar a na albumu im gostuju Run The Jewels. Pod preduslovom da neko uvaži moju preporuku, prvo pregledajte kolaže koje je Pete sam radio za Romeo i Pressure, pa tek onda spotove i album. U međuvremenu su tu i remiksi za Roberta Palmera, The Weeknd, Sama Smitha i Phantogram između ostalih.

Benjamine Clementine, At Least For Now

Odvajkada se muzika muzikom objašnjavala. Jedan bend liči na drugi, sve dok ne počne da zvuči kao treći. Pop kultura puna je referenci. Ružno je, često uvredljivo ali ponekad neizbežno i pre svega korisno, porediti novije izvođače sa poznatijim. Benjamine Clementine reinkarnacija je Nine Simone. Tu bi recenziji mogao da bude kraj, ali dodaću da ima puno Nina, a da je Benjamine ona beskompromisna, angažovana, introspektivna Nina. Ovo je francuz koji je do skoro baskerovao u pariskom metrou (https://vimeo.com/57110722). Obukli su mu Burberry, ali on i dalje voli da je bos. Zaista bih bio impresioniran ako bi neko ostao ravnodušan na ovog momka.

Mark Ronson, Uptown Special

Naklonjeniji smo debitantima. To nam je u prirodi. Zato se prenemažemo na slike dece i ustupamo pre mesto zdravoj trudnici nego nekome kome je u tom trenutku pozlilo. Verujemo da će neko nov popraviti svet. Otuda mali blogovi pišu hvalospeve o tinejdžeru sa Islanda sve dok ne postane household name. Nemamo isti kriterijum kada sudimo o major i indie artistima, i to je sasvim u redu. Međutim, ponekad zaboravimo da uživamo u albumima velikih zvezda samo zato što to jesu. Ali, i velike zvezde prave velike albume. Godinu dana nakon što je ARTPOP i zvanično flopovao, ljudi su počeli da ga cene. Jer jedino što više volimo od bebe je underdog. Osporavati Ronsonov talenat zbog porodičnih veza I imućnog porekla jednako je pridržavanju džepa kada vam u susret ide ciganin (rom, zapravo.) Bespredmetno mi je da više pričam o brilijantnosti albuma Uptown Special. Album čoveka koji je svetu preveo Amy, na kojem gostuje Stevie Wonder, gde je jedini živi screamer Mystikal, kojem je tekstove radio Pulitzerovac Michael Chabon. To što je puno koštao, ne znači da nije skup.