Radne akcije nekad i sad

# Skupili se klošari iz dva bratska grada i od njih će postati udarna brigada #

Filozofski fakultet, 21. maj 2014. Ulazim u lift u kom je već jedan stariji sugrađanin koji me pita na koji sprat idem. „Treći.“ Čovek bez gledanja pritiska drugi. „U mojoj zgradi je drugačiji raspored dugmića,“ izvinjava se. „Živim tamo ceo svoj život. To su bile nove zgrade. U početku nisam smeo ni da uđem u lift.“

Sanička dolina, 27. avgust 1942. godine. Osam stotina devojaka i mladića opremljenih srpovima i džakovima probija se po mraku kroz polje žita na samom obodu neprijateljskog bunkera. Završavaju žetvu koja će nahraniti partizanske odrede i narod na oslobođenim teritorijama. Parola je: Ni zrno žita okupatoru! Ovo je bila jedna od mnogih gerilskih omladinskih radnih akcija izvedenih tokom Drugog svetskog rata, koje će po njegovom završetku, uz opštenarodno divljenje, graditi puteve i pruge koje danas psujemo, stanove u kojima preživljavamo i fabrike, u međuvremenu popljačkane. Ali nazad u letnju noć ’42. Uzmimo za sada u obzir još i to da je petnaest meseci ranije, pred nadolazećom ratnom kataklizmom, kralj pobegao iz zemlje, a državni aparat se stavio na raspolaganje fašističkim okupacionim snagama. Odatle se nekako moralo dalje.

Obrenovac, 16. maj 2014. godine. Gradonačelnik Beograda insistira na tome da iako je voda već poplavila centar ove gradske opštine, narod i dalje treba da ostane u svojim domovima. Nekoliko sati kasnije, dok se scene užasa iz Obrenovca prelivaju u etar, premijer Aleksandar Vučić dolazi na ideju da bi valjalo poslati nekoliko hiljada ljudi iz Beograda da prave gužvu u Šapcu i okolini. Preti nam „šteta biblijskih razmera“, upozorio je. Napregnuti slikama potopa, koktelom solidarnosti, adrenalina i saučešća, ali i blage panike usled po ko zna koji put potvrđenog nepoverenja u sposobnosti zvaničnih institucija i njihove procene situacije, hiljade mahom mlađih stanovnika/ca Beograda već sutradan ispunjavaju gradske kejeve, podižu nasipe i prazne stovarišta peska, uspostavljaju prihvatne centre za žrtve poplava i prikupljanje pomoći, putuju u druga ugrožena područja i koordinišu ceo taj proces putem društvenih mreža. Atmosfera na nasipima je fantastična, jedino gde zapinje je onaj infrastrukturni deo posla koji naivno iščekujemo kao nužni minimum doprinosa države: ko vodi postavljanja nasipa, zašto ne stižu kamioni s peskom, gde su prazni džakovi, gde su hrana i voda za ljude koji vezuju i po dve smene da bi pomogli u odbrani zajednice? Brzo prilagođavanje upotrebe društvenih mreža i drugih kanala za razmenu informacija „odozdo“ novonastaloj situaciji, dosta je pomoglo i u tome da se većom brzinom proširi svest o neophodnosti samoorganizovanja i preuzimanja na sebe nekih važnih do tada državnih funkcija. Pa makar i po cenu brojnih povreda, pogrešno postavljenih pa razmeštanih džakova, psihičkog sagorevanja po prihvatnim centrima (žrtava koliko i „volontera/ki“) itd. Kralj ovog puta, ipak, nije abdicirao – štaviše, njegovi ađutanti već najavljuju radne akcije.

Tri godine nakon Žetve u Saničkoj dolini, do tada ilegalna Komunistička partija je na krilima ispunjenog obećanja o narodnoj samoorganizaciji i jedinstvu svih naroda Jugoslavije kao jedinim garantima slobode, došla na vlast. Omladinske radne akcije koje su tokom rata bile koliko zdravorazumski, toliko i herojski izum oslobodilačkog pokreta, nakon rata nastavile su da generišu sebi svojstven emancipatorski naboj čistog drugarstva, učestvujući u obnovi i razvoju svoje u mnogim aspektima nove zemlje.

„Mnogi su se tih poratnih godina nosili mišlju ako su naši stariji drugovi išli u rat da zemlju oslobode zašto ne bi smo i mi u slobodnoj zemlji dali svoj doprinos, jer to je naše,“ izjavio je za Politiku dr Slobodan Ristanović, autor nedavno objavljene monografije o omladinskim radnim akcijama, To su naših ruku dela. „Redovno se prijavljivalo čak i trostruko više mladih nego što je bilo određeno.“

Omladinske radne akcije organizovale su se sa svešću da radni narod mora na svaki način da pomogne uspostavljanju preduslova za životni standard kakav u predratnoj kraljevini nije mogao ni da sanja (autoput do Zagreba? hidrocentrale, fabrike? lift do XVI sprata? ŠESNAESTOG SPRATA?!). Taj rad je doslovno podizao i zemlju i ljude. Dolazio je na talasu nade. „Mi gradimo prugu – pruga gradi nas“, viorilo se s prvog voza koji se već ’48. godine iz Sarajeva otisnuo ORA prugom u pravcu Bosanskog Šamca.

ORA su pronašle svoju adaptiranu ulogu u sistemu birokratski usmeravanog „samoupravljanja“, oslobađajući u ograničenim vremenskim intervalima prostor za rađanje duha zajedništva koji se ovih dana ponovo proširio poplavljenim regionom. Poznata parola mogla je da glasi i Izgradi domovinu da bi je više voleo! Međutim, rukovodstvo te domovine u međuvremenu je diglo ruke od svetske revolucije zarad pronalaženja bolje pozicije u „svetskoj podeli rada“. Stavljene pod njegovu komandu, ORA nisu uspele da svoj ogroman potencijal razviju u političku snagu koja bi bila u stanju da spreči krvavu propast ovakve pogubne strategije početkom devedesetih.

Bez nezavisne politike, samoorganizovanje nije uspelo da oslobođeno i izgrađeno sačuva. Ali, da nije bilo narodnog samoorganizovanja mi danas ne bismo imali ni ovo malo, s kojim nam je mahom i presečen kontakt – kao da 130 miliona radnih dana samo omladinskog akcijanja nije bilo posvećeno upravo nama, a ne onom ko ponudi najviše ili ima leđa u Vladi. Sada, međutim, to su naših ruku dela posle dugo vremena jednoj generaciji ponovo znači mnogo toga.

Pitanja odgovornosti vlasti već isplivavaju na površinu. Ali ko je tu još u igri pored državnih organa, kakva je to politika kao svoj rezultat ispostavila ovu količinu ljudske nesreće za tako kratko vreme? Jer, nije Vlada Srbije ta koja je odgovorna i za najnovije žrtve u BiH i Hrvatskoj. Kakvu ćemo zemlju i za koga da gradimo – mi koje će ko tačno i sa kakvim legitimitetom da na to pozove? Ko treba da plati cenu krize, obnove, izgradnje? Da li i dalje pristajemo na socijalizaciju troškova, a privatizaciju profita? Čija su naših ruku dela, za koga je naš rad? Rečima saborca iz Hrvatske, „Ne ujedinjuje nas katastrofa, već borba radničke klase protiv nje“. Odatle možemo dalje.