Promena kroz kolektivnu kreativnost: osuđenici na sceni

Marina Kovačević je profesorka književnosti i doktorantkinja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Ako uzmemo u obzir da više deluje kao urednica časopisa koji se bavi kulturmom i umetnošću, izvesno je da lako možemo ostati zatečeni pred saznanjem da Marina pravi pozorišne predstave u nekim od najpoznatijih srpskih zatvora, u kojima je glumački ansambl sastavljen isklučivo od osuđenika na izdržavanju zatvorskih kazni. Sa njima ona adaptira Dostojevskog, Alana Forda i kultne filmove, a osuđenicama u ženskom zatvoru je omogućila kurs kreativnog pisanja i časove joge.

Marina je imala ideju udomljavanja pasa lutalica u našim zatvorima, koji se sada uspešno sprovodi u kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica u saradnji sa organizacijom OEBS-a i HELP-a. A sve ovo je samoinicijativno i poprilično samostalno počela da radi, verujući da je moguće osloboditi ove ljude od žigosanja pomenutim stereotipima. Ovo se naročito odnosi na onaj momenat završetka služenja kazne, što je zapravo trenutak kada ove ljude treba vratiti društvu, koje snosi svoj deo odgovornosti za razloge koji su te ljude i doveli do toga da postanu osuđenici / osuđenice. Evo kako se Marina Kovačević bori za njih, a protiv predrasuda.

Marina Kovačević

Zašto si odlučila da radiš baš sa osuđenicima, osobama sa psihičkim poremećajima sa klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”, ukratko sa neprilagođenima i stigmatizovanima?

Nijedan se dečak ne rađa kao nasilnik. To je naučeno ponašanje. I najteži prestupnici su nekad bili deca. Ako bismo svako dete učili da je vredno ljudsko biće koje zaslužuje da bude voljeno, ako bismo ohrabrivali njegove talente, dobili bismo i transformaciju društva. Začetak ovih promena leži u našoj svesti. Osuđena lica su takođe ljudi, deo su ovog društva i kao takve ih moramo prihvatiti.

Ja se zalažem za davanje šanse da kroz postojanje ovakvih programa osuđena lica razviju nove osobine i kreativne veštine, a samim tim i drugačiji pogled na svet, čime povećavamo šansu da se vrate u društvo bolji.

Privilegija je svedočiti kako im umetnost pruža šansu da naprave nešto dobro što kasnije mogu primeniti na svoj život. Ja svakodnevno u zatvoru prisustvujem čudu. Ovakvi projekti su korisni i za ljude koji u njima učestvuju, a i za zajednicu, jer je svima cilj korekcija ponašanja i smanjenje kriminaliteta.

Paris i Helena (Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarevic)

Ali kada si pomislila da bi baš pozorišna umetnost mogla da bude sredstvo za rehabilitaciju?

Kao profesorka književnosti u srednjoj školi, radeći s decom koja su često diskriminisana, shvatila sam da kreativni procesi – književnost, dramska umetnost, gluma – i te kako mogu da izvuku iz njih ono što ni oni sami nisu verovali da postoji u njima: skrivene talente, nove afinitete i drugačiji pogled na svet. Praksa koju sam sprovela sa osuđenicima iz Okružnog zatvora u Beogradu, radeći na pozorišnoj predstavi po romanu Dostojevskog “Zapisi iz podzemlja”, zatim na dramatizaciji stripa “Alan Ford”, projektu “Pišemo o sebi”, i mnogim drugim, dokaz su te tvrdnje. Verovala sam da će ih stvaralački proces privući i pozitivno transformisati.

Kako dolazi do tih njihovih transformacija?

Umetnost, posebno dramska, pruža priliku za promenu identiteta. Oni prihvataju ulogu i kroz nju bivaju ono što nisu ni slutili da mogu biti. To su ljudi koji najčešće dolaze iz disfunkcionalnih porodica, neki od njih su odrastali u teškim okolnostima, često bez imalo ljubavi, a umetnost kao teren ljudskosti gde smo svi jednaki, i gde nema razlike između dobrih i loših, istom se nadamo, nudi mogućnost da zajedno osmišljavamo nove priče. Jer svi isto volimo, patimo, stradamo. Nije na nama da sudimo o njihovim delima, već da probudimo ono dobro u njima, a umetnost je put u takve promene.

To zvuči kao veoma plemenit, ali kompleksan posao. Ko ti u tome pomaže, ko je sve deo Centra za rehabilitaciju imaginacijom (CRI) koji si pokrenula i koji je nosilac svih ovih projekata?

U našem timu je nekoliko ljudi, Dubravka Radusinović, pihološkinja, Marijana Gligorić filološkinja i ja. Mi smo se okupile oko iste želje da pomažemo onima kojima nemaju sva prava. Ideja je da ovaj svet učinimo ako ne boljim, a ono makar podnošljivijim mestom za život. Naš centar se posebno fokusira na pozorišne susrete sa ličnim i socijalnim problemima lica na izdržavanju kazne zatvora. Želimo da im omogućimo da razviju životne veštine koje će im olakšati uspešnu reintegraciju u društvo.

Šta te najviše inspiriše da se baviš ovakvim poslom?

Divan je osećaj kada u ljudima probudiš kreativni potencijal za koji nisu bili svesni da postoji i kada to postane njihov smisao, a ne sivilo zatvorske svakodnevnice.

Kada vidite sa koliko se žara daju u igri, u želji da budu bolji, morate biti zadovoljni. I to je veliki uspeh. Sve su to dokazi koliko rehabilitacija kroz umetnost može biti efektna. Ovakvi projekti su korisni i za ljude koji u njima učestvuju, a i za zajednicu, jer je svima cilj korekcija ponašanja i smanjenje kriminaliteta.

Jer, kada od bazičnog nepoverenja od strane osuđenika i upitnika “otkud ti ovde i šta hoćeš”, dođete do situacije da isti doslovno žive za svaki sastanak, probu, izvođenje, shvatite koliko ovakve ideje imaju smisla. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je razumela moju nameru i podržala ideju i omogućila mi da uđem u zatvor i rezultat se, na obostrano zadovoljstvo, pokazao kao izuzetno uspešan.

Kako su osuđenici komentarisali tekst Dostojevskog, kako su doživeli njegove ideje i misli?

Bilo je raznih komentara, ali je najbolji dokaz uticaja Dostojevskog to što je osuđenika Đorđa Vasiljevića inspirisalo da napiše drugi čin naše predstave i time razvije dublju komunikaciju sa Dostojevskim, a i sa svojim unutrašnjim bićem.

Da, Đorđe Vasiljević je bio na izdržavanju višegodišnje zatvorske kazne. Ali ispostavilo se da je ne samo talentovan glumac, već i pasionirani čitalac ozbiljne književnosti, koji je na kraju odlučio i da se oproba u spisateljskom zanatu, i sada je njegov roman spreman za objavljivanje. Kako objašnjavaš to?

On je već bio talentovan, ali nije imao priliku da se izrazi. Ovo mu je pruzilo tu šansu, dalo novi smisao. Kako sam kaže, više se nije osećao kao broj, zatvorska statistika, već kao čovek koji radi nešto smisleno i za to biva nagrađen. Tu je bila i njegova porodica koja je dolazila na sva izvođenja predstave i davala mu podršku u radu. Dakle, sve ovo ga je motivisalo da napiše roman koji će uskoro biti objavljen.

Šta ti je bilo najbitnije tokom rada sa osuđenicima?

Akcenat nije bio na postignuću, nego na procesu. Ideja je kolektivna kreativnost, svako je imao prava na grešku, ali i na to da grešku popravi i pretvori u nešto konstruktivno i dobro. I publika na ovim izvođenjima, bila ona zatvorska ili ne, kao i na projekcijama filma, dobija poruku da je deo slobode upravo i pravo na slobodu da se pogreši, kao i da nas ne definiše greška već ono kako se mi prema njoj postavimo.

Koliko puta ste izveli predstavu?

Izveli smo je 17 puta za osuđenike u svim velikim kazneno-popravnim zavodima u Srbiji. A onda je došlo veliko finale – izvođenje predstave za javnost, u Domu omladine, gde smo predstavu izveli kao putujući teatar pod policijskom pratnjom, naravno.

I onda, posle svega toga, rešili ste da proces rada na predstavi prebacite i u formu dokumentarca?

Dokumentarni film “Zapisi iz ćelije broj 12” epilog je rada na pozorišnoj predstavi koju pominjemo. Kada mi je Okružni zatvor, poznatiji kao CZ, pružio mogućnost da režiram predstavu sa osuđenicima, krenuli smo da se time bavimo u ćeliji broj 12 zatvorenog odeljenja. Zato se naša dramatizacija Dostojevskog i zove “Zapisi iz ćelije broj 12”, kao i predstava i radnja kasnijeg dokumentarca.

Morali bismo da napomenemo da je taj dokumentarac postigao veliki uspeh i skrenuo ogromnu pažnju na tvoj projekat. A interesovanje za celu stvar je u jednom trenutku stiglo čak i iz Sjedinjenih Država.

Sve se desilo pozivom na međunarodnu konferenciju u Njujorku gde sam izlagala program rada i prikazivala film međunarodnoj naučnoj zajednici, a nastavilo se time da je film prikazivan u nekoliko američkih federalnih zatvora, gde je postao deo programa rehabilitacije američkih osuđenika u Mičigenu, Kentakiju i Sen Kventinu. Na ovo sam jako ponosna, jer su se po prvi put povezale američke i srpske institucije na ovom novou. Priča sada dobija i širi, značajniji kontekst, jer sam se nedavno vratila iz Njujorka, gde sam sa koleginicom iz tima posetila Institut za socijalnu terapiju na edukaciji iz ove osetljive oblasti. Tamo smo imale priliku da promovišemo svoj rad sa represiranim grupama, a za mesec dana putujemo u San Dijego na konferenciju, gde ću, pored filma “Zapisi iz ćelije broj 12”, predstavljati i knjigu o rehabilitaciji srpskih osuđenika kroz umetnost. Knjiga će se tamo i prodavati sa dvdijem filma, a posle San Dijega ću knjigu predstaviti i našoj publici.

Da li si primetila neke razlike ili sličnosti između njihovih i naših zatvorskih sistema?

Mi ne nazadujemo za američkim zatvorima u poštovanju ljudskih prava. Oni imaju bolje materijalne uslove, strožu hijerarhiju kazni i odlične programe, ali mi imamo humaniji pristup. Recimo, američki osuđenici nemaju pravo glasa, imaju doživotne robije, u nekim zemljama SAD i smrtnu kaznu. Tako da su Amerikanci bili pozitivno iznenađeni uslovima i tretmanom osuđenika koji se sprovodi u Srbiji. Bilo je zanimljivo gledati ih i slušati komentare, jer je za njih bilo nepojmljivo da se u jednom zatvoru kao što je CZ-e, koga prate mnoge legende o “teškom“ zatvoru”, osuđenici tretiraju sa poštovanjem ljudskih prava. Takođe, njima je bilo neverovatno da osuđenici iz jednogog strogo zatvorenog odeljenja, osuđeni za teška krivična dela, izlaze u grad da izvode predstavu za javnost. Naš kazneno-popravni sistem je to omogućio. A osuđenici u Sen Kventinu, kada su gledali film, čak su i simpatično negodovali zbog svega toga. Na kraju su rekli da bi voleli da vide u njihovom zatvoru ovaj program koji sprovodim u Srbiji.

Kad pominjemo zatvor Sen Kventin, pomenimo i da si tamo otkrila projekat udomljavanja pasa lutalica u zatvorima koji prati obuka osueđnika za dresuru i rad sa ovim životinjama. Zašto misliš da će rad, trening i vreme koje osuđenici provedu sa psima pozitivno uticati na njih i njihovu reintregraciju?

Apsolutno sam sigurna da su psi u zatvoru odličan metod za razvijanje empatije, saosećanja i veze sa drugim bićem, jer ti ljudi često napolju nemaju nikoga, a mi želimo da se oni u društvo vrate bolji. Psi udomljeni zahvaljujući osuđenicima dovode do mirnije sredine, jer se smanjuje broj nesocijalizovanih pasa. Dakle, rešavamo dva problema: zbrinjavamo pse lutalice, a osuđenici dobijaju prijatelja, kao i zanat u rukama, kad izađu iz zatvora, koji će im pomoći da se bolje reintegrišu u društvo. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde ima razumevanja za ovakve inovativne ideje, u projekat je u Mitrovici počeo da se realizuje u saradnji sa misijom OEBS-a i HELP-a u Srbiji.

Zapisi iz celije broj 12 – Niš

Posle pozorišnih predstava i dokumentarnog filma, na čemu sada radite?

Planova je mnogo. Sada koleginica iz tima Dubravka Radusinović i ja radimo zanimljiv projekat u ženskom zatvoru, gde osuđenicama držimo kurs kreativnog pisanja, a organizovani su im i časovi joge i meditacije. U planu je rad sa maloletnim prestupnicima, i implementiranje novih modela rehabilitacije preuzetih sa instituta koji smo posetile kada smo bile u Njujorku. Takođe, u planu je promocija dokumentarnog filma na festivalima u Evropi, kao i u evropskim zatvorima, kao primer uspešne rehabilitacije kroz umetnost.

Kao nekoga ko se bavi književnošću, zanima me šta je u tim tekstovima osuđenica u sklopu kursa kreativnog pisanja na tebe ostavilo najjači utisak?

Ima toliko toga, najpre to koliko su talentovane i koliko kada ljudima pruziš prostor da stvaraju, mogu da rastu i da se razvijaju. I da se kroz to menjaju u tom činu kolektivne kreativnosti. Ideja ovog rada je pomažemo ljudima da neprestano stvaraju svoje živote, od onoga čime raspolažu. Učimo ih da grade život kao nov događaj. Dopunjavanje, a ne takmičenje, pravi je način da se to uradi. Osuđenice imaju priliku da pišu o sebi, umetnički oživljavaju te priče na sceni i nekome pomognu svojom pričom, da ne počini isto. Ovim programom se one emotivno osnažuju i neminovno menjaju na bolje, a to opet doprinosi razvoju zajednice.

Reci mi za kraj, ako nije previše intimno, na koji način je sve ovo izmenilo tebe? Da li ti je ovaj rad razbio neke predrasude, proširio vidike, naterao da se suočiš sa nekim stvarima?

Sve ovo me je inspirisalo da se i ja konstantno menjam na bolje. Ako oni mogu, što ne bih mogla i ja! U sredini punoj prinuda, nametnutih uloga, često zaboravimo na jedinstveni ljudski kapacitet za igru. Što je jača prisila društvenog okruženja, ljudi se više ponašaju, a manje stvaraju. Oni, kao i ja sa njima, davali su sebe u svakoj igri, u svakom novom izvođenju i stvarali smo neki bolji svet predstave, a i naše realnosti. Jer, u ovoj kulturi uzimanja, samo davanjem možemo da dobijemo. To nije pitanje morala, to je pitanje razvoja. Čvrsto verujem da najveće poštovanje i ljubav prema ljudima možete iskazati tako što ćete ih motivisati da nastave da rastu i razvijaju se.

Sve fotografije: Igor Čoko (preuzeto sa sajta Centra za rehabilitaciju imaginacijom)