Da li imate preko 18 godina?

Priče sa Floride

Autor:
0
0

Knjiga “Točak, topla voda i rupa na saksiji” Nevene Paunović predstavlja svojevrsni eksperiment prebacivanja sadržaja sa društvenih mreža u književnu formu. Knjiga se sastoji od autorkinih objava na Fejsbuku nastalih u periodu od 2014. do 2021. godine, koje prate život jedne obrazovane, kreativne, sposobne žene u tridesetim godinama u Srbiji, koja u ovom društvu sama sebi izgleda neprilagođena, namrgođena i smotana. Ona na duhovit način dokumentuje svoj put od prekarne (ili kako sama tvrdi “lečene”) radnice u kulturi do rada u onlajn okruženju u okviru rastuće armade frilensera. O svemu što doživljava na tom putu Nevena glasno razmišlja, u formi kraćeg proznog teksta za lajkovanje, komentarisanje i deljenje. 

Pisanje na društvenim mrežama specifičan je izraz savremene kulture i postepeno osvaja mesto kao poseban žanr u pisanom izrazu. Fejsbuk kao interaktivni medij, gde publika/čitaoci imaju mogućnost da reaguju, komentarišu, dele i na taj način dopunjuju objavljene postove, tako služi kao legitimna i autentična platforma za stvaranje i promovisanje jedne nove, savremene vrste pisane reči. BeforeAfter vam donosi dva teksta iz knjige “Točak, topla voda i rupa na saksiji”. Knjiga je dostupna u Delfi knjižarama i na sajtu izdavačke kuće RACIO.


17. septembar 2017.

Treće spuštanje među Sjedinjene Države – Deo prvi: Bivše kulturne delatnice susreću američku mornaricu

Nakon što je uragan Irma izduvao, mogu i ja da odahnem i podelim sa zajednicom poslednje avanture yours truly i drugarice joj Majorice T sa močvarne Floride.

Prvi put sam se spustila među stanovnike Sjedinjenih Država kad sam imala šest godina. Išli smo u Njujork da po setimo tetku i teču. Imam sliku ispod Kipa slobode a čips je koštao 25 centi. Na odlasku sam pomislila, doći ću opet kada budete spremni. Dvanaest godina kasnije, po drugi put sam se spustila i to u kolorađanska brda, bliže Teslinoj laboratoriji. U tom periodu sam dolazila i odlazila nekoliko puta dok misija nije bila ispunjena. Rekoh tada Kolorađanima – vratiću se ja opet kad me najmanje budete očekivali.

Za treće spuštanje, četrnaest godina kasnije, odabrala sam Floridu, gde me je već čekala Majorica T iz izvidnice i rekla – na jug, na jug trebamo ići, svi putevi bivših kulturnih delatnica vode na jug. Sele smo u auto sa automatskim menjačem i zaputile se na pet dana na Ki Vest, najjužniji jug do koga smo mogle da stignemo. Kako je Majorica oduvek dobro opštila sa strukturama, smestile smo se u luksuzni kontejner mornaričke baze.

Dan prvi. Bezumni pilići izjutra su jurcali ka nama i pijukali, bele čaplje su idilično kljucale po travnjaku i ništa nije moglo da krene naopako.

Dan drugi. Dobila sam vest da se firma koja je rešila da me angažuje, posle dva meseca testiranja i maltretiranja među stotinu prijavljenih, ipak predomislila i neće da angažuje nikoga na toj poziciji. A ja taman otpustila ručnu i pare su po čele da ispadaju iz mene kako sam kročila na američko tle.

To je bio dan pomračenja sunca. Dočekale smo ga na plaži. Kad se pomračilo, svetlost je postala metalik narandžasta. Zombiji su počeli da izlaze iz mora, iguane su menjale boje kao u diskoteci. Majorici je prvo crkla navigacija, pa joj se rasturio novčanik sa svim karticama i na kraju joj je neki gelipter izleteo pravo pred auto, jedva smo preživele.

No, kulturne delatnice nikada se ne predaju, jer kako bi kultura preživela svih tih godina bez neosnovanog entuzijazma kulturnih pregalaca? Uveče tog dana smo se NALORFALE i pešice krenule u provod na Ki Vestu. Nismo ga našle i rešile smo da se vratimo u bazu, takođe pešice. Kad ulazite kolima u bazu, traže samo dokumenta vozača, a on može da uveze gomilu terorista jer se vodi kao njihov sponzor. Kad ulazite pešice, traže sva dokumenta. Iako je Majorica bila moja sponzorka a ja njena sponzoruša, vojska se uzbudila zato što sam strana državljanka i zadržala nas na ulazu. Ponoć je uveliko bila prošla. Kažu, da smo ko lima, mogle bismo da uđemo samo na njen vojni ausvajs, ali pošto ulazimo pešice, onda moraju da me provere, a to može da traje do 72 sata. Nas dve balkanske prepičke na štiklama, usred noći stojimo pored mladunaca mornaričkih foka i ne možemo da idemo na spavanje. Kažu, u sedam ujutru otvara se kancelarija gde mogu da mi izdaju privremeni ausvajs, a do sedam ujutru da se snađemo. Krenula sam smireno da popunjavam formular, jer šta je jedan formular američke vojne administracije prema formularima za trebovanje kulturnih ustanova?

Dok je Majorica otišla do sobe da uzme auto i naše stvari za spavanje da bismo našle neki motel, uključila sam međunarodni smisao za humor koji čak i američka vojska može da razume i zabavljala sam mladunče mornaričke foke. Ono je gugutalo i veselo se udaralo perajima jer se ovako uzbudljiv slučaj pod okriljem noći dešava samo veoma srećnim mornaričkim fokama. Pita me – kakva je kultura u Srbiji?

KAKVA JE KULTURA U SRBIJI?! Kako jedna bivša kulturna delatnica da odgovori na ovako kompleksno pitanje? Sa koje strane da pristupim – sociološke, ekonomske, istorijske? Bila sam potpuno zatečena dubinom pitanja, i na kraju sam mu odgovorila šta jedemo. Delovao je zadovoljno.

Sa strepnjom u srcu zbog mogućih zlodela koje će tajna služba pronaći u mojoj biografiji, krenule smo u potragu za motelom. Bilo je blizu tri ujutru a nas dve i dalje kao izašle iz diskoteke. Noćni čuvari hotela gledaju nas sažaljivo i odmahuju glavom. Iz trećeg puta smo našle motel sa slobodnom sobom, pravi kurvinski i silovateljski, sa sobama u kojima skoro da nema signala za mobilni niti interneta.

Čim smo se spremile za spavanje, stigao je SMS od mornaričke girice da sam prošla proveru i da možemo da se vratimo u bazu, a ujutru da odemo u kancelariju po ausvajs. Doqurca rekosmo, sad nećemo, ima da prespavamo u kurvinskom motelu.

Dan treći. Uzele smo ausvajs na koji, ispostavlja se, nisam ni imala pravo, ali kad se pa dogodilo da neko sa Balkana, naročito bivša radnica u kulturi, ne prođe mimo sistema, makar to bila i američka vojska? Sa ausvajsom sa kojim sam od tada išla i u vodu, otišle smo popodne na plažu da se opustimo, kad Majorica primeti da nema NJENOG vojnog ausvajsa. Fakšit! Zašto, o zašto nam se ne da da se tuđim zaslugama baškarimo na Ki Vestu?

Ovog puta, otišle smo kolima do baze i pokušale da uđemo na moj ausvajs, ali jok. Zaustavila nas je druga ekipa mornaričkih girica, kojima sam uredno dala ćiriličnu vozačku dozvolu kao lični dokument. Ostala sam u kolima, a Majorica je otišla pešice do sobe da potraži vojnu legitimaciju. Od sinoć do danas već smo postale popularne u bazi i pomalo sam počela da uživam u burlesknosti naših avantura. Čekala sam u kolima i nešto čačkala po kontrolnoj tabli, kad sam spazila Majoričin ausvajs prilepljen uspravno za zadnju stranu udubljenja za čaše, tako se sakrio da ga je bilo nemoguće primetiti.

Izlazim iz auta i pobedonosno vičem, “SIR, SIR, I GOT IT” i on me pusti. Ostatak dana protekao je bez incidenata.

Dan četvrti. Uveče sam konačno postigla ono zbog čega sam došla, upoznala sam sedamdesetogodišnjeg kapetana Pola, vlasnika nekretnina i jahti na području Majamija. Sumnjivo vitalan. Dao mi je svoju vizit kartu, pozvao me je na jahtu, obećao da će me odvesti na sva najbolja mesta na svetu. Rekoh ne mogu, imam čas joge a i nema ko da mi čuva mačke. Tipična kulturna delatnica, nikada naročito praktična.

Dan peti. Odjahale smo veselo na sever kao prethodnica uragana.

Epilog. Šarene uličice i tropski barovi Ki Vesta preživeli su Irmu i do danas čekaju moje četvrto spuštanje među Sjedinjene države.


11. novembar 2017.

Treće spuštanje među Sjedinjene Države deo drugi: bivše radnice u kulturi upoznaju floriđansku faunu

Odlika radnica u kulturi je da od prirode i društva više vole društvo, a u prirodi se snalaze ako moraju. Vole da se popnu na vrh planine ako ih čeka pivo kada siđu. Vole da opšte sa životinjama, ali samo sa domaćim. Nije da nisu sklone avanturama, već su pre navikle na avanture administrativnog tipa, na primer kako napraviti festival bez ljudstva i budžeta ili kako podneti finansijski izveštaj za evropski projekat sa većinom falsifikovanih dokumenata.

Ta vrsta avantura daje im beskrajno samopouzdanje, te hladnokrvno odlučuju da iznajme kanu i proveslaju po floriđanskoj močvari. Majorica je nekoliko puta vožena u kanuu i posmatrala je kako to drugi rade, dok sam ja iz svog prošlog života planinarke i pećinarke prenela kurčevitost dostojnu svake Srpkinje sa slovenačkim pasošem na američkom tlu. Uostalom, šta je veslanje kroz jednu omanju floriđansku močvaru naspram veslanja kroz beskrajne zavoje Stiksova i Leta srpske kulture? Kako upravljanje drvenom kantom kao što je kanu može biti teže od navigacije ljudskih odnosa u jednoj ustanovi kulture?

Isplovile smo hrabro kao Ahajci prema Troji i prvih pola sata smo se vrtele u krug, ne mogavši da uskladimo pokrete i usmerimo kanu u jednom pravcu. Oko nas su opušteno plovili zaljubljeni parovi i debele porodice sa ružičastim bebama. Napokon smo vektorskim računom uspele da savladamo kretanje unapred i pune poleta ušle u uzani tok močvarne reke. Spokoj je potrajao samo dok nismo morale prvi put da skrenemo i propustimo nekoga iz suprotnog pravca. Ponovo smo počele da se zabijamo u grmlje sa leve i desne strane i nastavile smo da veslamo u cik-cak, kao u fliperu. Majorica je sedela pozadi i izdavala uputstva za pravac, dok sam ja radila sve suprotno i tek na sredini reke joj saopštila da ne razlikujem levo i desno.

Nije bilo vremena za kajanje i raspravu, jer se u jednom ciku, odnosno caku, naš pramac usmerio tačno prema deblu na kome je ležao ALIGATOR DUŽINE OSMOGODIŠNJEG DETETA, sa rukama i nogama kao u GOJAZNE TETKE, i kad smo mu se približile počeo je da ŠIŠTI I SIKĆE kao zmija, spreman da uskoči u kanu i poručka nas naživo.

Na stranu grčka mitologija i slovenački pasoš, shvatila sam u sekundi da mi preostaje samo srpska kurčevitost. Prizvala sam duhove Čučuk Stane, Vile Ravijojle i svih 91 he roina NOB-a, te sam iskočila na deblo i zgrabila aligatora za šiju. On je počeo da se uvija, otima i škljoca zubima, ali sam ga ja veštim džudo zahvatom neutralisala, a Majorica ga vezala lijanama sa obližnjeg drveta. I šta sad da radimo, ako zovemo rendžere privešće nas, tužiti društvu za zaštitu životinja i smesta deportovati. Utom je naišao duh Crocodile Huntera koji nam je rekao da ne brinemo i da se samo udaljimo, a on će osloboditi aligatora jer mu ne može ništa, ionako je već deset godina mrtav.

U stvarnosti, odjednom smo naučile da upravljamo kanuom, ukopale se veslima u mulj i počele sinhronizovano da veslamo unazad od ljutitog gmizavca. Namah sam naučila da razlikujem levo i desno, brže bolje smo se vratile na obalu, sakati su prohodali a slepa pesnikinja Živana progledala. Tako smo preživele napad (na) aligatora i sad možemo da se kurčimo dok smo žive.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: