Da li imate preko 18 godina?

Priča o nastanku i nestanku Stomaklije

Priča o ovoj rakiji nas podseća da se u Srbiji svakih nekoliko decenija počinje ispočetka u svim oblastima društvenog života.

Upoređujući razlike u ukusu kod tri boce legendarne prokupačke Stomaklije iz različitih godina, razmišljao sam o nekoliko pitanja koja izlaze iz granica razgovora o piću, ali opet imaju duboke veze sa njim. Prvo je pitanje nedostatka jednostavne, ali kvalitetne rakije na alkoholnom tržištu Srbije.

Širok je prostor ostao nepopunjen nestankom Manastirke, Stomaklije, Bardaklije. Konzument rakije ponekad želi da uđe u bistro, popije poznatu rakiju, pristojne cene, poznatog ukusa. Sa ovim rakijama imali smo upravo takvu ponudu koju još uvek nisu u mogućnosti da ispune mali rakijski podrumi.

Za ovu priču interesantan je podatak da na viski tržištu, i pored izuzetne ekspanzije i popularnosti single malt viskija, udeo maltova ne prelazi 30% od ukupnog prometa. U fri šopovima, na policama trgovinskih lanaca, u barovima i kafanama, i dalje se mnogo više prodaje blendirani viski poznatih proizvođača, na koje su ljudi kroz decenijsku konzumaciju navikli. Svako tržište alkohola mora da ima pristupačno ali kvalitetno „masovno piće“. Stomaklija je bila jednostavan i kvalitetan proizvodi koji je nažalost u jednom trenutku dobio podrugljiv naziv industrijska rakija. Međutim, ova travarica je dokaz da je indusrija Srbije i te kako umela da napravi dobru rakiju, da odabere bocu, da kreira imidž.

Druga stvar na koju nas podseća Stomaklija je tužna činjenica da se u Srbiji svakih nekoliko decenija počinje ispočetka u svim oblastima društvenog života. Ovo počinjanje od nule obično prati otvoren prezir prema stanju koje je bilo pre. Svako malo krećemo sa novom industrijom, privrednom granom, ili tradicijom. Stalna promena ideološke orijentacije i ekonomske logike dovodi to toga da se jako teško stvara tradicija u bilo kojoj oblasti. Kada se ovom doda da se lako odričemo dostignuća i rezultata prethodnih generacija dolazimo do situacije gde ne postoji kontinuitet.

Posle Drugog svetskog rata likvidirana je klasa najvećih proizvođača i farmera, a sa njom je nestala i tradicija i praksa krupnog srpskog seljaka. Nacionalizovane su fabrike i od njih su stvoreni industrijski giganti socijalističke proizvodnje. Baš kada su ovi počeli da proizvode kvalitet, kada su stekli praksu i razvili tehnologiju, došle su vulgarne liberalne reforme. Kroz proces „burazerske privatizacije“ nestali su plodovi višegeneracijskog rada velikih kombinata. Sada smo u situaciji da se proizvoda kao što je Stomaklija sećamo sa nostalgijom.

Skoro da je nemoguće shvatiti kako su propali veliki kombinati i preduzeća za proizvodnju alkoholnih pića u Srbiji. Kako je moguće da budu uništeni Prokupac, Rubin, Vino Župa, Navip?

To je pitanje pre svega za tehnokrate koje su preuzeli vođenje ovih industrija posle još jedne političke prekretnice i još jednog diskontinuiteta sa istorijom. Potrebno je bilo uložiti ogroman napor da se dovedu do ekonomske propasti firme čiji su proizvodi imali konstantnu visoku tražnju, siguran izvoz, stabilnu potrošačku bazu, jaku sirovinsku bazu i solidnu tehnologiju. Čovek ne može, a da se ne zapita kakva se to ekonomska nauka izučava na MBA fakultetima za biznis i raznim poslovnim školama sa kojih su došli tehnokratski reformatori? Takođe, propast ovih giganata govori i o poslovnom talentu vlasnika privatnog kapitala koji je preuzeo ove firme posle svojinske transformacije.

Inače, Stomaklija, rakija koja nam je inspiracija za ova pitanja, trenutno može da se nađe jedino na internet aukcijama gde košta pet puta skuplje od svoje nekada redovne cene. Moguće je naleteti na bocu kada čistite podrum ili ako nasledite dedin bar. Rakija se proizvodila od 1978. do 2012. godine. Piće koje se plasira i nosi ovaj naziv posle ove godine nije originalna Stomaklija već franšiza koju svake godine otkupljuje druga firma. Ne znamo ko danas puni boce pod ovim imenom.

Stomaklija je nastala kao produkt stručnosti, strasti i znanja tehnologa Veroljuba Ljube Uroševića, dugogodišnjeg tehnološkog direktora Prokupca. Posle kreiranja recepture pristupilo se kreiranju brenda koji se odlikovao odličnim odnosom cene i kvaliteta, prijatnim ukusom, nepromenjivim aromatskim kompleksom. Rakija je spadala u mešane rakije sa dominantnim udelom šljivovice. Da bi se dobila ova travarica rađena je hladna maceracija 12 lekovitih trava. Receptura je bila i ostala tajna, ali znamo da je korišćena nana, vranilova trava, lincura, pelin, hajdučka trava. Macerat se posle sipao u prepečenicu, a tehnolozi su se trudili da rakija nikada ne bude sirova, neodležala, već se na tržište iznosila rakija koja je mirovala najmanje tri meseca, a često i mnogo duže.

Svaka serija lekovitih trava koje su išle za macerat bila je proveravana od strane tehnologa Prokupca i stručnjaka za lekovito bilje Instituta Josif Pančić iz Beograda.

Rakiju bi pre odlaska na rafove probala ekipa tehnologa među kojima je godinama bio i odličan stručnjak i doktor za šljivovicu Ivan Urošević. Međutim, postojala je i jedna tajna zašto je Stomaklija imala toliko ujednačen i stalan kvalitet. Naime, radnicima iz neposrednje proizvodnje je bilo dozvoljeno da konzumiraju proizvode koje su pravili. U šali se govorilo da je poneko odstupanje  moglo i da prođe strogi sud mladih tehnologa, ali bi ga odmah otkrili radnici koji su bili redovni konzumenti Stomaklije.

Rakija je bila ukusna, suptilno aromatična i izbalansirana. Nijedna biljka nije odskakala svojim mirisom ili ukusom, bila je bezbedna i važila je za „najčistiju“ rakiju od koje niste imamli mamurluk. Na mirisu smo imali impresije tek pokošene trave, sirupa za kašalj koji smo voleli da pijemo kao deca i prodavnice začina. U ukusu je bilo meda, pečenih lešnika, crnog čaja. Stomaklija je jednostavno i nepretenciozno prijala. Najčešće je bila prva rakija koju bismo probali u životu, srknuli bismo iz čepa sa dedom ili iz buklije kada bi nas nas neko zvao na slavlje.

Izvozila se svuda po svetu, u fabrici je u svakom trenutku bilo 300 000 litara rakije koja je čekala svoju destinaciju. Na kraju proizvodnje u bocu se ubacivala parafinisana grančica pelina koja nije bila u punom cvatu. Dugo su kružili mitovi o ovoj grančici, neki su mislili da je to barski ruzmarin, neki su pominjali druge biljke. Ipak, pouzdana informacija od tehnologa koji su godinama radili na ovom plemenitom piću je da je u originalnom pakovanju Stomaklije, kao znak originalnosti proizvoda, stavljana parafinisana grančica pelina.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: