Predmeti Svetlane Ždrnje

Svetlana Žrdnja je mlada slikarka poreklom iz Subotice, a koja trenutno živi, radi i stvara u jednom malom planinskom austrijskom gradu. Budući da se bavi fotografijom, a nalazi se prilično daleko od Beograda, zamolili smo je da sama zabeležli predmete koji joj znače, a uz to nam je ispričala šta je inspiriše, kako je gradila svoj likovni izraz i na koji način se nosi sa trenutnim – istovremeno uzbudljivim i strašnim – periodom promene. 

Predstavi nam se u jednoj rečenici.

Zovem se Svetlana Ždrnja, rođena sam u Subotici i po zanimanju sam slikarka.

Čime se baviš i kuda se krećeš?

Nakon završetka osnovne škole napustila sam Suboticu da bih pohađala srednju školu za dizajn u Novom Sadu. Potom sam živela u Beogradu gde sam završila studije slikarstva. Trenutno sam u jednom malom mestašcu ušuškanom među austrijskim Alpima. Došla sam ovde sa dečkom, iako je prvobitni plan bio da živimo u Beču gde sam ja najpre sama provela jedan kraći period, međutim, okolnosti koje su me tada zadesile odredile su da taj “početak” premestimo ovde. Jedan od faktora za ovaj korak bio je i taj što smo jedan period živeli odvojeno, on u Budimpešti, a ja u Subotici, a kako smo oboje želeli da okončamo tu poteškoću, ali i da promenimo svoje sopstvene životne okolnosti, odlučili smo da se upustimo u ovaj izazov, tj da se oprobamo u životu na “ničijoj teritoriji”, i tako smo se odlučili za Austriju.U ovom trenutku se još uvek suočavamo sa raznim izazovima života u novoj sredini, a to je usavršavanje jezika, zatim sa konstantnom potragom za boljim životnim uslovima i jednostavno uklapanjem u novi sistem i način života, drugačiji od onog na koji smo navikli. Ovo nije finalno rešenje koje smo zamislilii, nego više kao nekakva tranzicija, još dosta toga je pred nama. No, kako se nijedna velika promena ne ostvaruje preko noći, idemo korak po korak.

Šta ti trenutno najviše budi radoznalost?

Jedan određeni period bila sam dosta zbunjena i pomalo izgubljena, jer se po dolasku ovde sve odvijalo po nekakvoj ubrzanoj i nekontrolisanoj inerciji. Verovatno je to osećanje poznato svakome ko se nekada našao izvan svoje zone komfora. To su pomešana osećanja: strah zbog neizvesnosti, uzbuđenje kada se prevaziđe i najmanja prepreka ili poteškoća, povremeni naleti nostalgije, ali i zbrkane misli o sopstvenom identitetu. Iako verujem da se sa ovim stvarima svako nosi na svoj način, verovatno postoji dosta toga zajedničkog. Uvek sam nekako spajala u sebi te suprotnosti -prevazilaženje straha tako da se on doživi kao izazov. Teško je govoriti o promeni dok se još uvek odvija.

Koje te teme okupiraju kada stvaraš, ili su to ipak boje i oblici?

Za mene crtanje predstavlja najbolji vid meditacije. Najveću satisfakciju osećam kada izgubim pojam o vremenu i stišam misli dok se udubljujem u neki crtež. U poslednje vreme crtam vrlo uprošćene forme ili samo bojene površine, obuzeta sam idejom svedenosti i pročišćenosti. Kada ne znam kako to da postignem ja napre napravim haos koji docnije sređujem. U početku sam mnogo više razmišljala o konkretnoj temi, slikala sam portrete, radila sam intervencije na fotografijama, ali sam kroz taj rad otkrila da najviše uživam u samom procesu, odnosno nastajanju, dok je još sve nejasno i promenljivo, bez opterećenja kakav će biti ishod. Zato sam svoje prvobitne motive, recimo grančica i drveća, spontano zamenila samo linijama i repetativnim apstraktnim potezima. Pokušavam da svedem svoj izraz na osnovne likovne elemente – boju, liniju, teksturu. Mislim da sam se postepeno spontano vratila načinu rada koji smo primenjivali u srednjoj školi iz dizajna tekstila, gde je uvek dominantan taj princip repeticije i kolorita. Kroz taj čin ostvarila sam mnogo veću slobodu u svom radu.

Da li reference i inspiraciju tražiš u vizuelnim umetnostima, ili u drugim medijima?

Inspiracija se uvek ušunja iz neočekivanog pravca. Često tragajući za jednim dospem negde drugde. Ta sloboda i neograničenost u traganju je ono zbog čega smatram da je stvaralački proces privilegovano stanje. Vremenom sam spoznala i kako je to meni sve važnije, jer kada sam predugo van tog procesa ne osećam se dobro. Mnogo inspiracije pronalazim istražujući druge vizuelne umetnike, ali i u muziku. Već jedan duži period zanesena sam veoma minimalističnim zvukom koji vrlo dobro korespondira sa time kako se osećam dok radim. Mnogo volim muziku Briana Ena i celu filozofiju koja stoji iza nje. Gotovo da više i ne razdvajam crtanje i slušanje ove muzike. Pored toga inspirišu me i filmovi, naročito oni francuskog novog talasa koje obožavam.

Oslim slikanjem i crtanjem, dugo se baviš i analognom fotografijom, čija je nežna pastelna estetika prepoznatljiva i dosledna tvojim slikarskim radovima. Kakvi te prizori privlače kada fotografišeš?

Početni razlog mog interesovanja za fotografiju bio je da ona bude deo mog slikarskog procesa. U to vreme slikala sam uglavnom prema fotografskom predlošku, ali sam za to koristila pozajmljene fotografije mojih prijatelja. Međutim, ono što mi se jako dopalo kod analognih fotografija je upravo kolorit, mekani tonovi i eterična atmosfera. Tako sam vremenom i sama počela da fotografišem nevezano za slikanje i navukla sam se na to. Obožavam prirodu analogne fotografije: limitarani broj fotografija na filmu i neizvesnost ishoda tj iznenađenje. Cela svrha fotografije leži u tome da sačuvamo određeni trenutak u vremenu, zato mislim da su one kao dokument svakome dragocene. Kao i kod crtanja, i ovde sam u početku dosta lutala i tragala za onim što bih volela da zabeležim, ali sada se mnogo više prepuštam ličnom doživljaju određene situcije u kojoj se nalazim. Uglavnom su to trenuci iz mog svakodnevnog života.

Je li presudno pokazivati istinu ili svoju viziju sveta?

Nisam sigurna da li je uopšte moguće prikazati bilo koju drugu istinu osim naše sopstvene vizije. Jedna od prvih stvari koja me je privukla kod fotografije je upravo slika sveta iz perspektive neke druge osobe. Ma koliko želeli da budemo objektivni mislim da u se u svakom izrazu otkriva subjektivni doživljaj. Prolazeći kroz nečiji fotografski opus uvek bih dobila informaciju o osobi koja je te fotografije napravila – o senzibilitetu, interesima itd. Ja ne mogu da vidim samu sebe iz te perspektive, ali dobijam ideju o tome kada čujem povratnu informaciju. Mislim da to tako ide u krug i dok drugi otkrivaju stvari o meni, ja ih istovremeno otkrivam i sama.

Śta te oduševljava, a šta ti teśko pada u životu van grada?

U trenutku kada sam dolazila ovde bila mi je potrebna izolacija. Inače sam tip osobe koji voli da provodi dosta vremena u samoći i tišini, tako da to nisam doživela kao naročiti šok u odnosu na ono na šta sam navikla. Ono što je pozitivno je mogućnost uživanja u prirodi koja je ovde zaista čarobna. Svaki kutak podseća na neki motiv iz Grimovih bajki. Druga, ne tako dobra strana je suženi izbor raznovrsnijeg sadržaja koji pruža gradska sredina. I naravno odsustvo mojih prijatelja. Ali kako boravak ovde nije permanentnog karaktera trudim se da fokusiram misli na ono dobro što mogu da izvučem dok sam ovde. Teško bih mogla da odlučim šta mi je draže jer volim život u gradu, ali i boravak u manje napetoj sredini s vremena na vreme.

Je li ti bilo teško da poneseš samo određeni broj stvari sa sobom?

Dugo pre samog odlaska počela sam da razmišljam o tome. Onda u jednom razgovoru sa prijateljicom dotakli smo se teme šta bismo prvo poneli iz kuće u slučaju požara ili neke katastrofe. Kada si prinuđen da razmišljaš tako mnogo je lakše izdvojiti važno od nevažnog. Mada i bez tako drastičnog razloga znala sam koje će to stvari biti. Važno je naravno poneti osnovne potrepštine, ali meni su se one druge činile kao mnogo važnije, naizgled nepotrebne sitnice, ali koje su nezamenjive. Jedan mali predmet može da nosi u sebi milion asocijacija.

Bez čega ne bi mogla ni nekoliko dana?

To bi definitvno bila domaća kafa! Bez toga ne putujem gotovo nigde i prilično sam srećna što je dostupna i ovde.

Šta si poslednje izgubila?

Priliku da provodim više vremena sa dragim ljudima.

Reci nam nešto o predmetima koje si odabrala. 

1. Kutija koju sam dobila od jedne devojke iz Krakova. Poznanstvo sa njom otpočelo je na Flickru gde sam pratila njen rad, kao i ona moj. Jednom prilikom je predložila da joj budem pen-pal. U početku mi je to zvučalo neobično uzeći u obzir da se ne poznajemo lično, ali istovremeno i zanimljivo upravo zbog toga. Vremenom sam otkrila da postoji niz devojaka – fotografa koje komuniciraju na ovaj način, razmenjuju pisma i gomilu divnih sitnica koje mogu da stanu u koverat. Jedne zime sam dobila ovu kutiju od Ane i zaljubila se u sve u njoj. Prepuna je malih brižljivo upakovanih šumskih detalja, uključujući kutijice sa čajevima, borove iglice, drveni pečat s cvetnim motivom i još mnogo toga zanimljivog.

2. Fotografija obale na Islandu i citat na papiru, takođe od Ane. Kada god bih razmišljala o neobičnim lokacijama koje bih volela da posetim, Island bi bio na prvom mestu. Ova fotografija je podsetnik za to.

3. Print bambija na papiru. Mnogo volim ove životinje i uvek pronađem ponešto s ovim motivom.

4. Citat koji sam negde pronašla i koji mi je po svemu veoma inspirativan i koji nekako može da zaokruži i celu priču ovih predmeta: “ It’s more interesting to have just a picture of a small detail -then you can dream all the rest around it. Because when you see the whole thing, what is there to imagine?” (V.N.Dries)

5. Knjiga “ Okean” Maše Seničić i dve fotografije – razglednice koje sam dobila uz nju. Mašu takođe nisam poznavala pre pojavljivanja ove knjige. Do tada mi je bila poznata opet po svojim fotografijama čiji mi se senzibilitet jako dopadao. Kada sam videla da je izdala knjigu bila sam jako radoznala da saznam o čemu se radi i tako smo stupile u kontakt, a ubrzo igrom slučaja i upoznale lično.

6. Fotografija sa dečkom u Budimpešti i prijateljicom Vanjom u Beču. Mnogo volim fotografije ovog tipa jer iziskuju potpunu nespremnost i spontanost, a rezultat uvek dovodi do smeha.

7. Blokče i olovka. Ova dva predmeta uvek nosim sa sobom u torbi.

8. Mala sova koju sam dobila od mame. Dopada mi se zbog svoje jednostavnosti.

9. Album “Friend or Foe” Duke Bluebeard je ujedno i debi album mog dečka, a nalazi se među ovim predmetima iz više razloga. Jedan od njih je i taj što smo se zahvaljujući istom i upoznali. Naime, koliko god čudno zvučalo, zapravo sam otišla na tu svirku jer me je privukao dizajn albuma. Na njemu su prikazani samo lični predmeti na način koji mi se učinio estetski bliskim. Sve što je usledilo potom bilo je krajnje neobično i neočekivano, stoga nosim ovaj predmet sa sobom kao podsetnik na taj zanimljivi trenutak u mom životu.

10. Crtež koji sam dobila od Vanje. Vanjin rad mi se mnogo dopadao i pre nego što smo postale bliske prijateljice, a potom i saradnice. Ovo me uvek podseti na to kako me je većina ovih predmeta zapravo povezala sa određenim ljudima. Otud još više dobijaju na značaju.

11. Polaroid koji sam napravila pre nekoliko godina upravo na ovom mestu gde sada živim.