Da li imate preko 18 godina?

Susret sa umetnošću

Saša Tkačenko, predstavnik mlađe generacije umetnika, sa nama je podelio priču o predmetima koji su mu bitni.

4
0

Zapažena figura srpske likovne scene, Saša Tkačenko, umetnik i osnivač festivala Sound and Visions, jedan od osnivača web platforme za savremenu umetnost Supervizuelna i dobitnik nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2013. dečko je koji obećava. Njegovi radovi Perfect ride i Higijena nalaze se u kolekcijama Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Telenor kolekciji savremene srpske umetnosti. Saša se izražava kroz različite medije: skulpturu, video instalacije, performans, fotografju i audio instalaciju na specifičan način baveći se prostorom i zvukom. U podtekstu priče o predmetima stoji muzika.

NKRS4600

Koliko ti je muzika bitna u radu? 

Meni je muzika bitna generalno. Odrastao sam na muzici, formalno sam se likovno obrazovao, ali muzika i film su me oblikovali. Kada me pitaju ko su umetnici koji su uticali na mene, uvek kažem Džim Džarmuš. Susret sa tim scenama, naročito u prvim filmovima kao što su Čudnije od raja (Stranger Than Paradise) i Stalno gluvarenje (Permanent Vacation), cela ta crno-bela faza- tada se kod mene stvarno nešto otvorilo. Na prvom mestu je muzika, i to ona koju sam otkrivaš, naročito tada devedesetih, kada odrastaš u provinciji. Stvari smo otkrivali i upijali na neki kontra način, nismo imali Palmu, Pink i slično, ali smo iz nekog razloga imali kablovsku i MTV koji je bio potpuna suprotnost ovom danas i ono najbitnije- na tom kanalu je nedeljom u devet išla kultna emisija 120 minuta!!! Sve ostalo je došlo kasnije, iz neke moje ludačke želje da učim i prihvatam stvari.

Neformalno obrazovanje uvek dođe nekako ključno?

Rekao bih za sebe da sam autodidaktičan, osim diplome na Akademiji i nisam dobio neko formalno obrazovanje. Mislim da naš sistem ne razvija na pravi način stvari koje su neophodne za bavljenje nekim kreativnim poslom, tako da na početku i pre svega- muzika i filmovi.

NKRS4540

Mala fotografija: Možda najbitnija stvar među ovim stvarima je ova mala fotografija, pre svega zato što je toliko mala, nestvarno mala. Nastala je ‘45. na Bledu, na njoj je moj deda, inače partizan neposredno po završetku rata. Svi imamo svoje lične heroje, a on je neka vrsta mog heroja, neko ko je u stvari najviše uticao na to što sam ja sada. Na fotografiji je deda koji pali motor, a u pozadini su krave, jedna potpuno nadrealna atmosfera (smeh). On je bio partizan, prošao je Sutjesku, i sve te velike stvari i na kraju je završio na Bledu. Tu je upoznao i svoju ženu. Odatle kreće klasična jugoslovenska priča vojne porodice: moja majka je rođena u Ljubljani, njen brat, moj ujak u Somboru, potom su živeli u Nišu pa u Skoplju. Ta fotografija je neka odrednica porodične istorije koja je odatle, sa Bleda i krenula.

Šolja: Nju je moja mama kupila ’72. u Londonu, dok je živela tamo. Tu šolju nosim svuda sa sobom, gde god se selim. To mi je veoma bitna lična stvar, a interesantno je da ja nisam nikada bio u Londonu, tako da šolja stoji tu u išćekivanju Londona.

Knjiga Lidije Merenik “Beograd osamdesete”: Opet lična stvar, sticajem čudnih okolnosti. Knjiga je nastala ‘96, a ja sam došao u Beograd ’97. i ono što je važno je da ja u tom periodu nisam znao čime želim da se bavim. Bio sam tinejdžer, slušao sam pank, ništa mi nije bilo bitno osim da se dobro provedem, da se borim protiv sistema, idem na demonstracije (smeh). U tom periodu sam dosta vremena provodio u Beopolisu, u Domu omladine koji je dosta toga odredio u to vreme. Tamo smo odlazili i razmenjivali fanzine, upoznavali se sa raznim interesantnim ljudima. Među svim tim fanzinima, ne znam kako, ugledao sam ovu knjigu koja mi je privukla pažnju zbog korica, a naslov mi je zvučao kao nešto o panku, otvorio sam i video Ok, SKC, ali nisu muzičari već umetnici, i tu sam opet video bunt, ludačku energiju… Tako sam krenuo da istražujem u tom pravcu, zapravo okuražio sam se da poželim da se bavim umetnošću. Oduvek me je zanimala umetnost, ali sam odbijao to da priznam, čak sam i Akademiju upisao vrlo kasno. Ova knjiga je jako uticala na to da počnem da razmišljam i da probam sve ovo što sada radim. Kuriozitet je posveta. Posle nekoliko godina, tj. sada već dvadeset, sam upoznao Lidiju, u međuvremenu sam nekome nekada ne znajući da je Lidija pisac, spomenuo tu knjigu, i taj neko je spomenuo tu moju fascinaciju njoj. Kada je Lidija saznala da je nekoga ta njena knjiga doslovno promenila, napisala je kratku, ali meni jako bitnu posvetu: Dvadeset godina kasnije, Lidija Merenik, tako da se krug zatvorio. Drago mi je da sada nakon svega mogu da kažem da mnoge protagoniste knjige i lično poznajem što smatram velikom privilegijom.

Kaseta: Tu je kaseta jer ostale stvari VVHILEa nisu mogle da stanu, inače ih imam sve (smeh). Ploče koje imam su ili neki umetnički radovi ili VVHILE. Na početku njihove karijere, bio sam njihov najveći fan, kasnije se to promenilo, postali smo bliski, dosta smo sarađivali, Andrija je čak učestvovao na jednom mom radu… Tako sam od fana postao blizak prijatelj i dosta toga sada zajedno radimo.

Karta sa Primavere: Tu sam video, pa, skoro sve što je trebalo da se vidi (smeh). Samo ću reći: Džim Džarmuš uživo na bini. Nestvarno iskustvo!

Ragnar Kjartansson The visitors: Umetnici koje sam ovde postavio kao neku vrstu repera, u svojim radovima na interesantan način tretiraju popularnu kulturu i muzku. Ragnarova ploča The visitors je najsvežiji od svih ovih predmeta. Prvi put sam video njegov rad 2009. na Bijenalu u Veneciji. On kreira sve ono što bih možda ja želeo da kreiram, ne bukvalno, ali to je nešto u čemu se jednostavno prepoznaš. Taj rad u Veneciji je u tom trenutku dosta uticao na mene. Znam da sam bukvalno svaki dan za vreme boravka tamo iznova odlazio da ga pogledam. The End je bio smešten jednu kuću, vilu blizu Rialta i on je tamo svakodnevno slikao svog kolegu, vrlo klasično, uz dosta ploča, alkohola u jednoj klišeiziranoj atmosferi, predstave o umetniku kako ga zamišlja devedeset posto ljudi. U drugoj sobi je bila postavljena petokanalna instalacija, u kojoj Ragnar izvodi kantri numeru, sa još jednim muzičarem, na nekoliko različitih lokacija u Kanadi na palniskom masivu Rocky Mountains. Cela ta konstrukcija u bespuću kanadskih planina neodoljivo je podsećala na scene slika Caspar Friedrich Davida, nestvarno romanitično ali opet jako komično ako se fokusirate na dvojicu aktera. Zapravo clash ova dva pristupa, tog boemskog klišea koji je dominirao prostorom i video instalacije koja je postavljena u klasičnom galerijskom maniru, taj trenutak, bio je značajan da shvatim kako je sve dozvoljeno i da jednostavno treba da se oslobodim nametnutih normi koje su karakteristične za podneblje u kome sam sticao svoje umetničko obrazovanje. Zapravo tada sam shvatio koliko je važno da pratiš svoj instinkt u radu, koji na privi pogled možda ne izgleda baš najracionalnije i često zna da uplaši.

NKRS4573

Da kažem i nešto o ploči (smeh). Ovaj rad je genijalan, ne znam ni kako to da opišem, ali recimo hajde da iskoristim frazu koju je potvrdilo nekoliko kritičara i teoretičra umetnosti, a sa kojom se u potpunosti slažem, da je zapravo ovo remek delo jedne generacije.

Plakat: Kad bolje pogledam, veliki deo stvari ovde prožima Venecija. Mislim da svako ima svoj grad, i nakon toliko godina osećam da je Venecija moj grad. Prvi put sam u inostranstvo išao sa roditeljima u Veneciju, prvo ozbiljnije samostalno putovanje bilo je za Veneciju. Mnogima je dosadna, mračna, prljava, ali ja volim da se vraćam tamo. Taj grad ima energiju koja me privlači, i zapravo je to čudno odsustvo realnosti tamo genijalno. Ti se krećeš u veoma redukovanom okruženju, ne postoji saobraćaj, ne postoje stvari na koje si navikao. Ono što mi jako nedostaje je voz koji više ne putuje na relaciji Beograd – Venecija. U Veneciju se dolzilo u vreme svitanja i prelazak preko nasipa je bilo divno iskustvo. A onda izlazak iz železničke stanice i trenutak koji otvara priču, susret sa ovim divnim gradom.

The Venetian Blinds je bila serija koncerata koja je trajala tokom nedelje otvaranja Venecijanskog bijelnala 2015. Nisam precizno znao ko sve nastupa, ali sam znao da poslednje večeri nastupa Martin Creed, a on je sve ono što ja verovatno nikada neću biti (smeh). Njegovi radovi su takvi da predstavljaju sve ono što te nervira, ali tu su i govore upravo ono što treba da govore. Taj koncert je bio neverovatan, i to je bilo divno veče sa divnim ljudima u gradu koji je najlepši na celom svetu. Te večeri je na koncertu bilo mnogo umetnika među kojima je bio i Douglas Gordon, prema kome osećam veliko poštovanje i divljenje. On je zapravo autentični predstavnik škotske scene koja je nenametljivo nastajala u Glazgovu. A Glasgow School of Art je mesto koje je iznedrilo neverovatan broj umetnika koji su uneli određeni tvist u ono što svi znamo kao Young British Artist pokret, evo sada već trideset godina unazad.

Knjiga Douglas Gordon: Jedna od umetničkih knjiga koje posedujem. Nemam ih mnogo, ali ih volim. Bitno je da su uvek signirane, numerisane i da su u određenoj seriji. Ova knjiga je vrlo lep rad, i odlično reprezentuje Douglasa Gordona i jezik kojim on govori. Veoma je jednostavna i to je ono što me uvek fascinira, kada jednostavnim jezikom dolaziš do veoma monumentalnih stvari.

Blokčići: Uvek odlazim u Muji, i nikad ne kupim ništa osim blokčića i olovaka. U ove blokčiće beležim sve genijalne i glupave ideje koje mi padaju na pamet, i kada bi ih neko uzeo u ruke mislim da ne bi mogao da ih dešifruje. Zapisi su vrlo rudimentarni i naivni i definišu moj rad u poslednjih 5-6 godina.

Sat: Tu je jer se uklopio u kompoziciju (smeh). Sat sam kupovao dve godine i uvek je nešto škripalo, od Njujorka do Evrope. Na kraju sam ga dobio, ludom energijom jedne osobe. Izgledao je malo drugačije, imao je braon kaiš, koji je veoma brzo propao i ja sam u jednom trenutku odustao od tog sata. Tu na scenu stupa moj otac koji kada god čuje da nešto ne može da se reparira ili popravi uvek nađe rešenje. Ovog puta je napravio skoro identičan, ako ne i bolji kaiš. Sat zapravo najbolje reprezentuje naš odnos: ja stalno donosim neke nove ideje i u svojim radovima pokušavam da izvedem nesto što nije toliko realno, a on to onda tehnički spušta na zemlju. Puno stvari u radu rešavam sa njim, on je zadužen za inženjerski deo, on rešava statičke probleme… Sat nije star, ali je upisao u sebe neke događaje i odnose dvoje ljudi.

Baloni: Braća Chapman i opet Young British Artist scena. Baloni su bili dodatak na pošiljku. Ja sam poručio prišivač za garderobu sa tim smajlijem, koji je vrlo ironičan i u ovom slučaji podseća na zastavu Trećeg Rajha. Taj crno beli patch koliko god bio smajli, zapravo je turoban i dobro oslikava vreme u kojem živimo: sve je tako kao lepo, ali zapravo uopšte nije tako, turobno je.

Rad Ivana Šuletića: Ovo je rad koji sam dobio 2013. godine za rođendan od Ivana Šuletića beogradskog umetnika i mog prijatelja. Ovaj rad nije njegov najbolji, ali je isečak, skica rada koji je on radio po mom pozivu za festival Sound and Visions. Ovaj crtež me vraća u vreme kada sam u Majdanpek uspeo da dovedem većinu ljudi sa kojima sarađujem i koje cenim. Tih pet dana su svi došli kod mene u goste i taj rad me uvek vrati u to lepo vreme.

Loud song, Richard Prince: To je rad umetnika, koga ili obožavate ili mrzite, a ja još uvek nisam siguran šta od ta dva (smeh), ali ga jako cenim. Ovo je jedan vrlo jednostavan zvučni rad, blizak klasičnom izrazu njujorške scene 80ih i 90tih, na liniji Sonic Youth… Kupio sam ga u Njujorku u vreme mog rezidencijalnog boravka povodom nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za najboljeg mladog umetnika za 2013. godinu. Njujork je jedan divan grad, divan simulakrum gde mislite da živite svoj san, i da ste u dodiru sa svim tim lepim stvarima oko vas, a u stvari ste samo protagonista te magične scenografije. Kada sam tada kupio disk Richard Princa planirao sam da ga čim dođem u stan i preslušam. Naravno potpuno sam zaboravio da moj lap top nema cd rom, i ne samo moj, i to već neko duže vreme (smeh). Bilo je komično, vi shvatate da se pred vašim očima deslila tranzicija u kojoj su diskovi postali ono što su 90tih bile ploče, daleka prošlost. Rad sam čuo tek posle dva meseca.

Na čemu sada radiš?

Radim intenzivno. Produciram novi rad povodom 15 godina Mangelos nagrade. Jako se radujem toj izložbi, sa tih 14 ljudi, jer mislim da će se posle dugo vremena desiti izložba kakvu intimno priželjkujem u Beogradu. Pokušavam da konstruišem novi rad, koji je tehnički zahtevan, ideja je da bukvalno fizički pokrenem određene stihove koji na ironičan ali i otrežnjujući način mapiraju moj pogled na trenutak u kome se nalazim. Putujem uskoro u Pariz, gde sa grupom internacionalnih umetnika i Sinišom Ilićem izlažem na izložbi Museum On/Off, a povodom otvaranja novog prostora u Pompidu centru. I naravno, uvek su tu neki “mali” projekti (smeh).

https://www.instagram.com/lazytshirt/

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: