Da li imate preko 18 godina?

Predmeti Milorada Mladenovića: arhiviranje umetničke kilometraže

U kabinetu Milorada Mladenovića suočili smo se sa kvadratnim metrom njegovih esencijalnih materijalnih pratilaca, a podelio je sa nama i svoje opservacije o radu i Beogradu.

Arhitekta i umetnik Milorad Mladenović pokazao nam je ključne svakodnevne predmete; ne one koje najviše voli, već one koji ga prate kroz život. Slažući ove pragmatične sitnice, otkrio nam je i koje putanje redovno prelazi, kako i u kojim sve medijima stvara, te čemu posvećuje previše pažnje.  

IMG_1096

Koje je tvoje formalno zvanje, a šta te najviše okupira?

Formalno i suštinski sam umetnik, jer me to najviše okupira kao vrsta rada. Sećam se vremena kada su umetnici odbijali da se tako deklarišu smatrajući da je umetnik neka nadljudska, božanska vrsta i neskromno su izbegavali da se identifikuju. A sećam se i vremena kada je većina umetnika bila siromašna, pa su mnogi više voleli da govore da su nešto drugo, preduzetnici, profesori umetnosti, teoretičari ili politički aktivisti, na primer, iako su bili umetnici.

U skladu sa tim da sam umetnik, mislim da se u različitim stvarima kojima se bavim ponašam kao umetnik, čak i kada vršim dužnost profesora, jer sam profesor zato što sam umetnik, a ne obrnuto.

Malo je komplikovanije pitanje šta me najviše okupira, to svakako nije opsednutost time da budem umetnik. Okupiraju me stvari od značaja za većinu ljudi: egzistencija, muškarci i žene, deca, gradovi, društvo, umetnost, nauka, istorija, budućnost, religija i još mnogo toga. Prema svemu tome pokušavam da se odnosim kao umetnik i da kao umetnik govorim o tim stvarima. Mislim da me najviše okupira život.

Gde radiš i šta radiš?

Radim na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a poslednjih nekoliko godina i na GAF u Nišu. Ostalo radno vreme provodim uz svoj laptop, najčešće u kuhinji, pošto mi je u njoj najudobnije; dovoljno je da pružim ruku i napravim kafu ili jedem, a i zato jer pušim, a izbegavam da pušim u prostoru gde su ostali ukućani. Atelje nemam niti mi je potreban, sve što stvaram stvaram u kompjuteru, a kada izvodim stvari prema onome što kreiram ili projektujem u kompjuteru, radim to na Fakultetu, kod prijatelja, u galerijama ili na ulici. Napravio sam tako veoma udobnu situaciju za sebe. Ako nešto ne moram da gradim ili pravim ili ne umem to da iskažem na taj način, napišem tekst ili pesmu. Često izlažem umetničke radove. Često sam i na društvenim mrežama, pokušavam da stvaram i u virtuelnom prostoru koji je vrlo komunikatibilan i interaktivan.

Kuda hodaš po Beogradu? Ili trčiš?

Moje kretanje po Beogradu je veoma svedeno, uglavnom sam na putu ka poslu na Bulevaru, na putu do gradskih galerija, jer se trudim da pratim umetnost, i do kafea koje volim. Često sam na Voždovcu. Živim na Mirijevu poslednjih godina i tu osećam da sam kod kuće, imam svoj lokalni kafić i neizbežni Maxi. Kada sam čitao Valjarevićeve dnevnike, ja sam doslovno znao svaki ugao koji je opisivao jer smo se godinama kretali istim trotoarima, a da se nikada nismo sreli. Zato nema razloga da opisujem svoju ljubav prema Bulevaru i njegovoj okolini, reference su u Srđanovim dnevnicima.

Voleo sam da hodam na stazi sa mekom podlogom od tartana na Olimpu, staza je duga 250 metra i mene je jako privlačila besmislenost hodanja u krug, jer sam tako mogao da mislim o stvarima a da mi okruženje ne okupira pažnju. Nažalost, poslednjih pet godina se ne bavim brzim hodanjem ali ću to morati opet da zavolim, sada zbog sve češćih bolova koje prouzrokuje previše sedenja.

Gde možemo da te sretnemo van takozvane prestonice?

Obrnuto proporcionalno svedenosti mog kretanja po Beogradu je prelaženje neverovatne kilometraže po Srbiji. Mislim da je ta svedenost posledica osećanja blage anksioznost u Knez Mihajlovoj ili u velikim tržnim centrima iako je, na primer, mnogo manja u okolini Kalenića ili dok se krećem kroz arhitekturu i urbanizam Dorćola. U Smederevu sam veoma često zbog familije Mladenović, zbog posla sam svake nedelje u Nišu, a onda je tu i stalno prisutan trud da bar dva puta mesečno budem u nekom drugom gradu, selu ili mestu. Srbija je prelepa, mnogo zanimljivija i veća nego što se čini na prvi pogled. Volim Dunavsku magistralu sve do Rajačkih pimnica, volim Ibarsku do Čačka, pa dalje put do Užica, obožavam Zlatibor i Zlatar, Perućac i Bajinu Baštu, Soko banju i okolinu. Često sam i na Kosovu. Srbiju bih preporučio svima koji je ne poznaju. Često mislim kako mi, ljudi iz Srbije, premalo znamo o tome gde živimo.

Čemu pridaješ premalo, a čemu previše važnosti?

Ako je u pitanju posao, mislim da premalo pažnje posvećujem producentskom radu u oblasti likovnih umetnosti. Time sam zadovoljan jer mi se taj trud čini potpuno besmislenim, naročito u lokalnim okolnostima. Pomislim kako i društvene mreže mogu ponekad da budu sasvim dovoljne da ponudim ljudima nešto kao misao u oblasti umetnosti. Na sreću, ljudi me veoma često zovu da radim sa njima. Sa druge strane, mislim da previše pažnje posvećujem opsesivnoj potrebi da bekapujem i arhiviram stvari, dokumente i slike. U životu, previše pažnje posvećujem projektima, projekcijama i velikim idejama, a često premalo neposrednim stvarima i ljudima koji me okružuju.

01

Gde se u tom sistemu vrednosti nalaze materijalni predmeti koje ovde vidimo?

Trudio sam se da ovde pokažem predmete koji me zaista neposredno okružuju. Nisam birao stvari koje najviše volim nego stvari koje me kao duhovi prate kroz život. Ovo bi moglo biti u skladu sa mojim stejtmentom da ne bih voleo da glorifikujem neku visoku kulturu ili sebe predstavljam na način koji ne odgovara mom duhu, koji može da bude poželjan, ali zapravo nije ni neposredan ni istinit. Doneo sam stvari svoje svakodnevice. Ne mislim pri tome da se njihova važnost time manja, naprotiv. Mislim da one govore o mojoj realnosti. Samim tim su te stvari veoma vredne.

IMG_1088

Šta si poslednje kupio? A bacio ili izgubio?

Poslednje što sam kupio je relativno jeftini Gigatech Bluetooth zvučnik. Kupio sam ga u nameri da imam bolji zvuk sa interneta. Pokloniću ga sinu kome se dopada jer mi se čini da mi je potreban kvalitetniji i jači. Retko bacam i gubim stvari za koje verujem da vrede. Čuvam ih i pazim na njih. Bacam ono što mislim da ne vredi, a to i nije vredno pomena.

Opiši nam predmete koje vidimo na slici. 

01 / Libela (vaservaga)

Koristio sam libele i kao alate i kao elemente umetničkih instalacija. Alat funkcioniše po principu prirodnih zakonitosti. Libele koristim da crtam horizontalne i vertikalne linije u prostoru ili određujem pozicije budućih prostornih elemenata. U nekim mojim umetničkim instalacijama libele čine analitičku mrežu ili membranu na osnovu koje se uočava (prepoznaje) fizička konstitucija prostora u kome su postavljene. Imam ambiciju da izvedem rad u kojem bi libele u kilometarskom nizanju pokazivale fizička odstupanja prouzrokovana ljudskim radom nasuprot neupitnim prirodnim zakonima.

IMG_1064

02 / Fascikle sa kancelrijskim papirom A4 formata

Svaki pojedinačni rad ili arhitektonski projekat započinjem fasciklom u koju stavljam jedan broj kancelrijskih papira. Dalje na tim papirima beležim postojeća stanja galerijskog prostora ili prostora za arhitektonsku ili umetničku intervenciju, dopunjavam je eventualnim beleškama i skicama, telefonima saradnika, dokumentacijom i slično. Fasciklu čuvam na jednak način kao i dokumentaciju na digitalnim bekapovima, ona je kao neka vrsta obezbeđenja moje materijalne realnosti.

IMG_1068

03 / Laptop

Laptop je moj neposredni prostor za rad i projektovanje poput ateljea, jedan od važnih medija komunikacije i sredstvo u koje upisujem sve bitne elemente egzistencije koji mi se čine vredni upisivanja. Vremenom sam izgradio sopstveni program produkcije, upisivanja i arhiviranja koji podražava moj način života i rada. Taj model odgovara strukturama bekapova, tako da za mene laptop predstavlja medijum neposrednog upisivanja i ujedno vidljivo i upotrebljivo stanje privremenosti.

04 / Raznovrsni punjači

Ovi predmeti u uobičajnim okolnostima stoje na određenim i najpraktičnijim mestima za korišćenje. To mi omogućava da ih pred česta putovanja lako sakupljam i prenosim, a po povratku ih brzo raspoređujem na predviđena mesta.

IMG_1066

05 / Tabla kafetina

Kafetin je lek od koji uvek imam pri sebi.

IMG_1067

06 / Metar

Posedujem merač od 7,5  metara dužine, dovoljno široke i čvrste trake koju mogu da ga uspravim vertikalno do visine od oko 5 metara, gurajući je uz zid. U pauzama između merenja on stoji okačen o kuku iznad šporeta u kuhinji. Time sam tom predmetu dao posebnu i gotovo ikoničku vrednost koja odgovara važnosti koju taj predmet ima u mom radu.

07 / Skalpel

Ovaj veoma koristan alat je jedini koji sam stavio u izabranu grupu predmeta a da za mene nema neku specifičnu simboličku vrednost. Taj izbor je bio proizvod lepote i funkcionalnosti tog predmeta koji naravno koristim veoma često ali i manje nego mnogo drugih predmeta poput torbe za fotoaparat, fotoaparata, nesesera, naočara sa kutijom i jelenskom kožom, ručnog sata, flomastera za školsku tablu, selotejpa ili olovaka (ne bih umeo da izaberem omiljenu knjigu ili omiljeni cd, ima ih previše). Privukla me je žuta boja ovog predmeta, dok me je zbujivala pomisao na opasnost predmeta kao moguće vrste oružja, kao pomisli od koje sam se usput branio.

IMG_1065

08 / Muštikla

Muštiklu sam počeo da koristim kako bih smanjio količinu nikotina koji unosim u sebe. Vremenom sam počeo da pušim više pa sam, da bih to sprečio, počeo da iz muštikli vadim pročišćivače za nikotin. Na kraju, muštikla više kod mene nije imala nikakvu zaštitnu ulogu ali sam se tako snažno navikao na pušenje sa muštiklom da mi cigareta bez muštikle uopšte više ne prija. Tako sam od jedne došao do dve zavisnosti: od cigarete i od muštikle.

09 / Veze sa ključevima

Ogromna količina ključeva od koje se ne razdvajam sada predstavlja neku vrstu istorije mojih posedovanja prostora. Od svih ključeva koje imam svega je desetak u funkciji, ostalima sam zaboravio namenu ne sećajući se više čemu su služili. Nisam se usuđivao da bacim one koje ne koristim verujući kako oni još uvek otvraju neka vrata nekih prostora koji su moji, u kojima su moje stvari i u koje ja mogu da uđem. Nesumnjivo je da ću uskoro pokušati da smanjim ovaj broj ali će arhiva ključeva svakako nastaviti da postoji u nekoj od fijoka. Ne znam hoću li nekada biti u stanju da tu istoriju posedovanja bacim u đubre.

IMG_1069

10 / Velika kesa iz Maxija

Ove čvrste kese, koje inače koštaju 15 dinara i koje redovno kupujem kako bih iz Maxija preko puta mog stana doneo hranu posle velikih vikend nabavki, pokazale su se kao izuzetno dobre za razna pakovanja pred putovanja i idealne da se u njih baca đubre. Podsećaju me na puki život, lišen svih snova i utopija u kojima često boravim. Ali, moram da priznam da me njihova banalnost uopšte ne uznemirava, čini mi se kako su značajno korisnije od običnih tankih crvenih i žutih kesa koje me podsećaju na privremenost i ubeđuju u besmislenost svakodnevice.

IMG_1070

11 / Mobilni telefoni

Dva mobilna telefona isprva sam nabavio iz ambicije da pokrijem dve mreže i tako smanjim račune, besan što oni drastično rastu kada se iz jedne mobilne mreže prečesto zove druga. U međuvremenu, ova moja aktivnost nije donela željeni rezultat i nije mi smanjila troškove, ali mi je obezbedila izvestan konfor tako što sam počeo da razdvajam lični i poslovni život. Takođe, neuništiv, prelep i jeftin aparat Motorole W156 počeo sam da koristim samo za pozive i buđenje, a veliku i preglednu Nokiu Lumia za internet i čitanje novina u autobusu.

Bez naziva ( stogodišnje vode, vodostaj 02 ), crtež u cadu, Luka Beograd, 2011.

Bez naziva ( stogodišnje vode, vodostaj 02 ), crtež u cadu, Luka Beograd, 2011.

Na slici u zaglavlju:
Bez naziva ( kamuflažna školska tabla ), projekat na fotografiji, GAF Niš, 2017.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: