Predmeti Marine Milanović

Marina Milanović je ilustratorka i grafička dizajnerka iz Novog Sada koja nam je, na svom lepom i inspirativnom radnom mestu, pokazala omiljene predmete; neke od njih blisko uz sebe čuva još od detinjstva. Upoznale smo se sa njenim umetničkim opusom koji je vrlo širokog spektra – pored skečbuka koji ispunjava na gotovo dnevnoj bazi, Marina je ilustrovala i dečije knjige (“Izokrenuta priča”, “Planina tri pećine”, “Gospođica špageta”…), što samo svedoči o tome koliko je ova novosađanka u stilskom smislu fleksibilna i radoznala. 

Iz tvoje palete radova vidimo da ilustruješ i dečije knjige, ali i da imaš nešto “mračnijih” ilustracija. Da li imaš poteškoće da se prešaltaš iz jednog stila u drugi?

Kada su me prvi put zvali iz Kreativnog centra da ilustrujem za njih, morala sam da napravim neku vrstu ustupka i da zamislim kako to izgleda, da od svojih pisanih formi ja sada treba nekom detetu da približim naraciju koja je u knjizi. Zapravo sam morala da se prešaltam na dečiji sistem i da mislim o tom dečijem sistemu – kako da ilustrujem devojčicu, a da ona izgleda živo i kao dete. U takvim situacijama moraš da se stilizuješ i redukuješ.

Na nekim od ilustracija iz sveščice imaš i tekstualne delove (npr. “Razbole se sinusi”, “Tri ljudske glave + bicikli = ne daj bože da sretneš”, “Keromaz + nešto bicikli = bicimaz”). Šta nam poručuješ ovim rečenicama?

(Smeh) To su moji crteži sa treće godine Akademije. Toliko mi je bilo smešno da samo lupetam. Jako mi je smešna igra reči i koliko ljude možeš da ubediš u nešto, a da to ništa ne znači. Bicimaz – to je ništa, ali meni je u tom momentu to bilo presmešno. To je ker koji se mazi na biciklu, bicimaz. Dala sam mu značenje. A “ne daj bože da sretneš”, to je to – ne daj bože da sretneš tri glave na biciklu! To je činjenica.

Da li bicikl zauzima važno mesto u tvom životu?

Apsolutno! Kod mene u porodici svi voze bicikl oduvek. Otkako smo bili i mali svi smo imali svoj bicikl. To je uvek bilo najbolje prevozno sredstvo. Ja sam jedno vreme mislila da je bicikli najsavršeniji predmet koji je čovek smislio, da je to nautilitarnija i najpametnija stvar koju je čovečanstvo izumelo.

Da li imaš periode “napada” prokrastinacije?

Moji skečbukovi su zapravo moja prokrastinacija. To će zvučati čudno, ali tako je. Kada ukapiraš šta je prokrastinacija – to je pritisak da imaš odgovornost nešto da uradiš ili si prosto lenština. Kada mi se to dešavalo, događalo se samo zbog izuzetno velike odgovornosti  prema nekom projektu, ali sam prokrastinaciju uvek rešavala tako što uzmem taj svoj skečbuk – koji je nešto što je uvek tu i nešto što ću uvek raditi – i time je (prokrastinaciju) razbijem. Moram da napomenem da je internet jedna izuzetna stvar, ali i stvar koja je meni lično donela rasutost pažnje. Dok sam studirala imala sam dajl-ap intenet koji je služio samo da primiš mejl i to je to. Danas imam tu situaciju da imam prokrastinaciju Instagramom. Internet mi je dao iluziju izbora, da ću ja sada kao naći neki toliko zanimljiv sadržaj da neću morati da radim. U stvari, to je sve iluzija. Stalno čačkaš svoj mozak nečim što ga kao zanima. Moraš da znaš kada da kažeš “kraj”.

Da li ti se desi da probijaš rokove?

Apsolutno! Rokovi postoje da bi se rušili. Kraj priče. Ipak, jasno je da moraju da postoje zbog urednica i njihovog posla.

Znači misliš na neku određenu urednicu?

Ne, nego sam do sada radila samo sa urednicama. Uvek su žene, ređe muškarci. Urednice imaju taj autoritet i mogu da drže 40 stvari u glavi. Ali kako god da okreneš – kada radiš neki projekat, nešto u nekom roku stvarno moraš da završiš. Ako je recimo Sajam knjiga ili neki jubilej.

Da li postoji nešto što posebno voliš da ilustruješ?

Tematika koja mi je najvoljenija, to su slučajnosti koje negde čujem, najnenormalniji spojevi reči koje čuješ od ljudi dok prolaziš pored njih na ulici ili u gradskom busu. Možeš da čuješ najneverovatnije stvari. Najdraži su mi slučajni spojevi reči koje čujem od prijatelja, u filmu, predstavi, u muzici… Ta neka igra reči koja toliko bude fenomenalna da prosto mora da bude crtež.

Moj skečbuk je nešto što mi je vrlo važno, jer je to moja rutina i moj kontinuitet, vrsta kondicije koju održavam svakog dana. Ona je vrsta lepila za sve čime se bavim i ne postoji trenutak u kojem sam ja odlučila da se bavim ilustracijom, jer su me oduvek interesovale reči i šta iz tih reči mogu da izvučem i nacrtam.

Da li postoji nešto što ne voliš da crtaš a ponekad moraš?

Seno, plast, njive… Postoje stvari koje nikada neću nacrtati. Na primer, rekla sam da Petrovaradinsku tvrđavu nikada neću nacrtati, pošto sam iz Novog Sada i to je neki automatizam – šta se crta o Novom Sadu. Postoje stvari koje su kliše, nešto od čega bi mi pre otpala ruka nego da ih nacrtam. Pošto se sada već ovim profesionalno bavim, ljudi mi stvarno svašta traže da radim. Ako mi je neko jako dobar prijatelj, sešću i za pola sata ću uraditi šta mi traži. Znate kada postanete profesionalac? Kada vam je toliko muka od toga, a vi ga i dalje volite. Ti da bi ovim uopšte mogao da se baviš, moraš to ludački da voliš. Ali, postoje stvari koje mene vređaju kao profesionalca i na koje ne pristajem.

Da li si bila u takvoj situaciji?

O, pa naravno! Bila sam i u situaciji da uradim jako velik posao i da mi je taj neko došao i samo rekao 10 puta manju cifru od one za koju smo se dogovorili, jer tebe kao frilensera u Srbiji niko ne štiti. Ali to sve moraš da prođeš da bi naučio koji su tvoji prostori kretanja. Ovo je posao kao i svaki drugi, samo ima više ličnog i zato te i mnogo više boli kada se dogodi neki peh, zato što to osećaš kao ličnu povredu.

Da li su na tvoj rad, osim drugih ilustratora, uticali i drugi mediji (film, strip i sl)? Koji?

Mislim da je na mene zapravo najmanje uticalo ono likovno. Moje mišljenje je da ti moraš da filtriraš sadržaj i da kroz svoju likovnu formu pokažeš šta misliš o tome. Ja ne mogu da procesuiram drugu likovnu formu jer je ona gotova. Mogu da imam uzor u smislu kako nešto treba da se uradi, ali me to ne radi. Najveći uticaj na mene su imali književnici – Ljubomir Micić, Slobodan Tišma. Omiljeni bend i muzika – Luna i La Strada, oba su Tišmina benda. Ne postoji nešto što je više uticalo na mene od Tišme i ta dva njegova benda.

Pretpostavljam da za svoj portfolio koristiš više različitih platformi (ili društvenih mreža). Koja ti je najdraža i koja ti je bila najkorisnija do sada?

To je jako važno. Ja sam na Akademiji napravila Behance profil i prvi put, od radova koje sam tada imala, napravila ozbiljniji portfolio. Behance je dosta profesionalan i njega preporučujem svima. Tamblr je isto strava, a Instagram mi je genijalan. Na njega mogu neviđeno brzo i lepo da prenesem ono što nacrtam u skečbuku.

#1 Zbirka pesama našeg pesnika Ljubomira Micića koji je stvarao početkom 20. veka. Ovu zbirku sam našla u Gradskoj biblioteci, a pošto to nema nigde da se kupi ja sam uzela i napravila svoj primerak. Skenirala i ištampala u štampariji. Profesorka Rada sa Akademije mi je govorila “Platićeš ti za ovo krivotvorenje!” U pitanju je naša prva avangarda koja je bila u skladu sa evropskim i ruskim standardima, pratila je tokove svetskih i evropskih avangardi, što je veoma važno za našu kulturu.

#2 U pitanju je predstava “Galeb” (reditelj Tomi Janežić, po Čehovu), koja je rađena pre oko 5 godina.  Predstavu je radila moja generacija glumaca na Akademiji i klasa sa kojom sam ja studirala, samo što sam ja bila na likovnom departmanu. To je predstava koja mi je pokazala značaj prevazilaženja materijalnog, jer kad prevaziđeš svoje materijalno telo ukapiraš da si potpuno beskonačan. Iako traje 6-7 sati dva puta sam je pogledala i mogla bih još 10 puta, jer je ona meni pokazala proces stvaranja i nastajanja, demistifikovanje procesa rada u pozorištu, demistifikovanje umetničkog dela kao takvog. To je predstava u kojoj i sama publika do kraja krene da učestvuje, sa svim svojim umorom i bolom u leđima.

#3 U osnovnoj školi sam imala veliku potrebu da skupljam stvari. I dan danas to radim, ali su se stvari promenile i postale veće, pa sada skupljam knjige i razne druge sitnice koje sebi mogu da priuštim. U to vreme, sa 12, 13 godina, toliko sam bila fascinirana da na toliko maloj površini to može fenomenalno da izgleda. Ljudi su znali da sakupljam markice i onda su mi ih poklanjali, iz Amerike, Švedske, Italije… Ne mogu ni da se setim odakle mi markica iz Indije.

#4 Ovi kamenčići su sa mog prvog puta u Francusku, iz Kana ili Nice. Posebno mi je bilo fenomenalno kamenje na Azurnoj obali. Kamenje, kao kamenje, ali meni je bilo fenomenalno koliko su obli, kao neka čežnja za morem i par ekselans životom. To kamenje dobija svoj oblik od konstantnog trenja u vodi i bude prelepo samo po sebi. Svaki kamen na toj plaži je bio savršen u svojoj nesavršenosti.

#5 Lupu mi je poklonila tetka i toliko mi je drag ovaj predmet zato što stalno nešto sa njim gledam i uveličavam stvari. Doživljavam je kao nešto magijsko, jer staklo može da uveća stvari. Sam ovaj predmet mi je divan po sebi.

#6 To sam dobila od rođaka iz Titela koji se amaterski bavi arheološkim iskopinama. U tom predelu se svašta pronalazi, rimski novčići i sl. Sve te stvari stoje na mom stolu i predstavljaju kao neki oltar u kojem ja radim, imaju auru scenografije mog radnog mesta.

#7 Mislim da ovaj blokčić imam oko 15 godina. Nikad ga neću iskoristiti, ali taj sklop boja… On mi sa ostalim stvarima stoji na stolu i ne znam ni sama zašto, ali predivan mi je sa tim svojim pogrešnim bojama.

#8 Ta konzerva je stajala kod moje babe. Oduvek se ložim na Olimpijske igre i ona me asocira na predivni sportski duh. To je konzerva sa Olimpijade iz Sarajeva ‘84 i u sebi nosi važne istorijske činjenice. Taj dizajn je predivan i prema tome imam odnos kao prema nekoj relikviji koja je ostala zamrznuta u vremenu. Ona je kao relikt prošlih dana, kada se živelo opuštenije, i podseća me na moju porodicu koja je tada živela opuštenije, jer su to ipak godine kada su ljudi imali neku nadu. ‘84 godina kao takva je meni važna, iz te godine je i Lunin album “Nestvarne stvari”.

#9 To je fotografija mog tate. To mi je njegova najlepša fotografija koju imam i stoji mi lepo uramljena pored kreveta. Znam da je tu kada se probudim i kada legnem. Dobra mi je zbog neobične kompozicije koju ima pošto je to u nekoj zgradi na Novom Naselju i ima neku dijagonalu, izgleda mi kao plakat Ruske avangarde.

#10 Ovo mi je iz Valensije doneo drug, u pitanju je Španska novela. Često je listam iako ni reč ne razumem, jer mi je predivna.

#11 Svaki poslednji skečbuk mi je i najvažniji. On je skupljač iskustva. Bez ovog seta ne napuštam kuću, grad, državu. Rapidografom crtam od svoje 15 godine i njegova magija me je potpuno opametila jer, kao da imaš neki beskrajan tok linije u njemu, pošto možeš da ga puniš i ne troši se brzo. Oduvek me je fasciniralo i koliko je ta njegova linija crna.

#12 Ulaznica za trajekt za Brione (ili Brijune). Za moj rođendan sam sa prijateljicom išla na Brione. Jako mi je bilo važno da odem tamo, jer mi je to kao neki rajski vrt. Htela sam da idem u Istru i mislim da mi je to najbolji rođendan ikada. Dan pre toga sam gledala Massive Attack u Puli i sutradan išla na Brione.

#13 Ovo je ogledalo koje je pripadalo mojoj mami, a predivno mi je jer ima zlatnu strukturu. Tu je možda ranije bio i neki puder. Ima nešto starinski i drago mi je jer je i to nešto što pripada porodici i pripadalo je nekome od koga si ti nastao.

#14 Nosim i naočare za vid i sunčane naočare. Ovu maramicu mi je iz Londona donela prijateljica i nikada ne izlazim iz kuće bez nje.