Predmeti: Dunja Mihalački

Dunja Mihalački je inženjerka dizajna tekstila koja stoji iza brenda DUM i jedinstvenih torbi karakterističnog dizajna. Dunju smo upoznali iz jednog novog, netipičnog ugla, u razgovoru tokom kojeg smo saznali nešto više o njoj samoj, a ne (samo) o njenom poslu. Otkrila nam je zašto su joj takvi razgovori draži od onih šematskih o inspiracijama i procesu proizvodnje. Tokom manje od decenije bavljenja ovim poslom, postigla je uspeh i van granica naše zamlje, gde je konkurencija mnogo veća, što svedoči o njenom kvalitetu i inovativnosti. Prvi put je izlagala 2011. godine u Kulturnom centru Beograda, a za ovu zložbu je pripremila pismo tašne koje je do danas usavršila u tehnikom smislu. Iako će zvučati paradoksalno, ovime ne voli da se hvali, što, između ostalih stvari, govori u prilog tome da je Dunja jedna samosvesna i nadasve inspirativna žena.  

Imajući u vidu to da si tašne počela da dizajniraš iz hobija, koliko sve ovo danas doživljavaš kao posao?

Kažem da mi je ovo posao, ali zapravo sve doživljavam kao neku igru. Jako je lepo kada radiš ono što voliš i onda ti nije bitno koliko truda i vremena ti to iziskuje. Ovo je dinamična aktivnost koja me izmešta iz mojih komfornih granica. To je ono što najviše i volim, u suprotnosti sa nekom mirnijom zonom, jer me ova vrsta posla gura da sve više radim. Zato mislim da je zdrava konkurencija super, ali nažalost ovde ima i druge vrste konkurencije, ide se iz krajnosti u krajnost.

Koliko se tvoj dizajn menjao tokom godina?

U početku sam pravila više kolažne printove, a u poslednje dve godine dominantni su likovni oblici, poigravam se sa bojama, formama i sve su pročišćeniji – i što se tiče printa i što se tiče dizajna.

Šta na tebe najviše utiče tokom stvaranja i osmišljavanja novog dizajna?

Trudim se da se osamim kada pravim nešto novo. Društvene mreže, sve što čitam, svakodnevne aktivnosti imaju tendenciju da utiču na ceo proces i to ne volim. Volim da se izmestim, otputujem negde ili da odem u prirodu, jer onda mogu da budem ono što jesam, bez obzira na trendove i na ono što ljudi očekuju da napravim. Često dobijam upite zašto ne napravim ovo ili ono, oni jesu dobronamerni, ali ostajem dosledna sebi i uvek pravim ono što se pre svega meni lično sviđa. Mislim da su moje tašne ipak malo specifične i smele za naše tržište i svesna sam da bi se neke stvari bolje prodavale od ovoga što trenutno pravim. Recimo neke kolažne stvari koje sam u početku pravila i koje mi ljudi i dan danas traže. Konkretno, ono što je pročišćenije i svedenije je daleko teže napraviti, nego da se polepe kolaži.

U vezi sa tim, koje je tvoje mišljenje o današnjoj modi?

Mislim da naši ljudi nemaju slobodu da se oblače smelije i da se poigravaju stilovima.

Za mene je moda igra, a ne robovanje.

Današnji trendovi mi se uopšte ne sviđaju i prestala sam i da ih pratim, jer me zamara brzina kojom se sve menja. Time se gubi kvalitet. Lično sam za to da se kupuje manje, a kvalitetno, da se reciklira, da se napravi nešto od starih predmeta. Stil se ne kupuje i volela bih da na našim ulicama vidim više eksperimentisanja i igre u odevanju. To bi bilo pravo osveženje.

Crtež – Nacrtao ga je moj sin Relja, koji sada ima 11 godina. Obožava da crta i da piše. Često mi poklanja svoje crteže koje čuvam u radionici, volim da ih držim na svom radnom stolu.

Topla čokolada – Donela sam je sa medenog meseca koji smo suprug i ja proveli u Parizu, pre 15 godina. Pošto sam je stalno pila tokom boravka tamo, želela sam da sačuvam jednu kesicu.

Makaze – Kupila sam ih u Amsterdamu. Više ih ne koristim, a u početku sam ih koristila za krojenje. Nisu stare i nemaju neku vrednost, ali su mi dizajnerski i dalje jako lepe.

Prsten – Pripadao je mom dedi koji je preminuo kada sam imala dve godine. Iako ga se ne sećam, uvek su mi govorili da me je jako voleo, jer sam mu ja bila prva unuka i to mi je ostalo kao lepa uspomena, jer sam tokom odrastanja imala utisak da me on štiti i čuva. Tako da prsten ima simboličnu vrednost za mene.

Pesma na papiru – Pesma “Nađi me” od Tanje Jovičević, iz 1995. godine, kada sam prvi put otišla na letovanje sa svojom drugaricom iz detinjstva. Tada smo je prvi put čuli i zamolili da nam ispiše tekst pesme. To je moja najbolja drugarica i dan danas, sa kojom sarađujem i na tašnama.

Pasoš – Izdvojila sam ga zato što su mi putovanja izuzetno važna. Novac koji zaradim najviše odvajam za to. Svaka destinacija koju sam posetila mi je omiljena na svoj način. Volim i urbane delove i sela. Svako putovanje mi donese neko novo saznanje.

Školjka – Volim ronjenje, koje sam otkrila pre nekoliko godina. Dobila sam je od prijatelja sa ronjenja i koristim je kao pepeljaru. Završila sam neophodne kurseve i svake godine ronim sa grupom sa kojom sam i startovala, što nam dođe kao neka ekskurzija.

Merač žita – Nasledila sam ga od prabake. Detinjstvo, odnosno raspuste, sam provodila ili na moru ili na brdu u Nadinićima – selu kod Gacka. Tamo nije bilo ni struje, ni vode, i vodio se život u potpunosti u skladu sa prirodom. Mislim da je to kasnije umnogome uticalo na sve što radim.

Fotografija roditelja sa medenog meseca – Napravljena je u Dubrovniku i ceo njihov album sa medenog meseca mi je jako dragocen. Volim stare fotografije.

Kuca – igračka koju smo davno kupili za ćerkinu rođendansku tortu. Vremenom je to postala tradicija, tako da je i dan danas stavljamo na njene torte. Svi u porodici jako volimo životinje i pre nekoliko godina smo usvojili jedno kuče, pa cela tradicija ima i određenu simboličnu vrednost.