Predmeti Andrije Spičanovića
Arhitekta Andrija Spičanović podelio je sa nama nekoliko predmeta, pre svega onih ključnih za bend VVhile, u kom on predstavlja jednu zvučnu polovinu.
VVhile je beogradski bend koji postoji od 2011. godine, a čine ga Andrija Spičanović (gitara i vokal) i Stevan Ćirović (bubnjevi i vokal). Ovaj dvojac, čiji su članovi poznati i pojedinačno – iz bendova 36 Daggers, Cut Self Not, Jaibo!, Tough Guys of America – intervjuisali smo prvi put na jesen 2014. godine, kada im je izašao digitalni EP i spot u režiji Marije Radosavljević. Iste godine pojavio se njihov prvi album pod nazivom “More”, a dok trenutno rade na novim stvarima, spremaju se za nastup na Resonate festivalu, u petak 21. aprila, sa početkom u 20:45h (Dom omladine Beograda).
Prešavši granice panka, od kog su počeli, VVhile se prelio u sirovu ekperimentalnu buku i atmosferske pejzaže u kojima dominiraju zavodljivi bubnjevi i pop zvuk. Posetili smo studio ovog benda, a Andrija je za nas izdvojio predmete od važnosti, nedovoljno sitne da stanu u jedan kvadratni metar.
Ko si ti kada nisi u ulozi člana benda VVhile?
Inženjer arhitekture u jednom arhitektonskom birou.
Ti ne živiš od muzike, već od arhitekture. Koliko to menja tvoj odnos prema bendu i stvaranju uopšte?
Moj posao je striktno inženjerski i zapravo vrlo zanatski. To znači da uglavnom radim na organizaciji i realizaciji projekata realnih objekata, a da se jako retko bavim osmišljavanjem i produciranjem prostora. To je neka vrsta posla koja ti najčešće oduzima energiju, a vrlo malo toga vrati. Ne mislim da utiče na sam proces stvaranja jer je moj muzički svet prilično autonoman. Ali, utiče tako što ostavlja manje vremena i energije da se više posvetim muzici, koja sa vremena na vreme postane drugi posao, iako je pre svega velika strast. Da se bavim samo muzikom, verujem da bih 6 meseci u godini bio na turneji, a ostalih 6 meseci bih pravio i snimao nove albume. Ipak, činjenica da račune plaćaš od nekog drugog posla ti daje slobodu da čak i u ovom jako skučenom dometu odlučuješ šta, kako, kada i koliko želiš sa muzikom.
Prošlo je više od dve godine od vašeg prošlog albuma. Spremate li novi? Na čemu sada radite?
Da, prošlo je dosta vremena za jedan aktivni bend. Volimo album kao format i trenutno radimo na novom. Imali smo želju da novi album napišemo “u jednom dahu”, u zanosu, u roku od 3 meseca. Ali to, bez previše uspeha, pokušavamo da uradimo još od 2015. godine. Dosta eksperimentišemo sa novim formama i instrumentima jer želimo da se pomerimo od koncepta loop-a i repeticije, koja je postala karakteristika našeg zvuka. Za sada je jako uzbudljivo i istovremeno jako čudno, jer su nove pesme, rekao bih, dosta različite od toga što smo do sada radili. Neke od tih pesama sviramo i uživo jer volimo da vidimo kako one rade i van našeg studija.
Jedna od vaših zanimljivijih svirki bila je u Studiju 6 prošle godine. Koliko je važno da se bend menja i nastupa u različitim prostorima?
Nama je jako bitno. Mislim da je to jedan od glavnih stvari koja izgradi bend. Mi smo svirali u najrazličitijim prostorima, od kafea za 10 ljudi do festivala za hiljadu i više ljudi. Na svakom mestu zvučiš drugačije, imaš drugačiji odnos sa publikom, imaš drugačiju energiju u samom bendu. Samopouzdanje dobiješ kada sviraš najbolji koncert u životu benda pred troje ljudi, a ne kada sviraš pred hiljadu ljudi. Studio 6 je stvarno jedan poseban prostor i predivno iskustvo i verovatno jedan od najuspešnijih koncerata koji smo odsvirali. Što se tiče toga da li bi bend trebalo da se menja, mislim da je to na samom bendu da odluči. Verujem da bi svako, beskompromisno, trebalo da radi ono što ga ispunjava i u čemu se oseća komforno, bilo da se radi o promeni ili ne.
Je li ovo prvi put da nastupate na Resonate festivalu? Misliš li da vaša muzika prirodno pripada jednom takvom interdisciplinarnom okruženju?
Da, ovo je prvi put da nastupamo na Resonate-u. Svakako mi je drago da je to neko prepoznao na taj način, ako je prepoznao. Sa druge strane, da se vratim na prethodno pitanje, svirali smo puno koncerata u najrazličitijim okruženjima, tako da me to iskustvo više navodi na misao da naša muzika pripada svakom okruženju. Mi lično doživljavamo VVhile kao rock and roll bend i vrlo često je mnogo izazovnije predstavljati se u okruženju koje nije tvoje prirodno okruženje, jer prvo moraš da skloniš gard kod tih ljudi, a tek onda da ih osvojiš. Ako to uspeš, postigao si neviđen uspeh.
Nedavno (u februaru, ako se ne varam) ste imali jednu turneju, a pre toga još jednu kraću, prošle jeseni. Kako to kretanje i interakcija sa drugim ljudima/bendovima utiče na vas?
Jako je inspirativno i svaki put te totalni promeni. Za mene lično je to jedna od najvredniijih stvari koju mogu da dobijem kroz bavljenje muzikom. Svaki dan si u drugom mestu. Sve ti je novo, ljudi, lica, mirisi, ukusi, muzika i bendovi. Čak i svoju muziku drugačije doživiš na neki način.
Kada putujete kao bend, šta nikako ne smete da zaboravite? Bez čega možete da se snađete?
Mislim da bismo preživeli bez synth-ova jer pesme funkcionišu i bez njih. Paradoksalno je kako mi kao duo imamo više opreme nego neki četvoročlani bend. I onda, da bismo zvučali dobro mora sve da funkcioniše perfektno, a to znači da svi kablovi, i strujni i oni za instrumente, moraju da rade besprekorno. Postoji ipak jedan kabl koji sinhronizuje moj i Stevin looper i bez koga koncert mislim da ne bi bio moguć. Administrativno postoji jedan dokument koji služi za privremeni izvoz opreme, ATA Karnet, bez kojeg ne bismo mogli da predjemo granicu sa ovoliko opreme, a desilo se jednom da smo ga zaboravili pa smo morali da se vratimo.
Koja je najvažnija stvar u vašem studiju?
Prozor i isučivač vlage R2D2. Studio je u podrumu i jako je bitno da je vazduh unutra ok kako bi mogao da provedeš po 5-6 sati unutra.
Šta si poslednje izgubio? A kupio ili dobio na poklon?
Ne mogu da se setim sta sam izgubio, a i da jesam onda je sigurno nešto nebitno. Poslednje što sam kupio je vinil Morgan Delt – Phase Zero, a od gospodina Svena Sorića dobio na poklon knjigu, “Arhitekt – Ivo Bartolić” o modernističkoj arhitekturi Siska, koju je on uredio.
Koja je najdraža stvar koju poseduješ? A najbeskorisnija?
Najdraže stvari su mi VVhile vinili koje smo izdali do sada. Kada ih vidim, uvek pomislim: ovo je realno, ovaj bend se desio. Najbeskorisnija je DROOG sticky lampa koja nema sijalicu, a i kada je ima mora da bude od 6W što je skoro kao sveća. Stoji na polici a nije čak ni zalepljena. Podseća.
Misliš li da su materijalne stvari nužnost ili privilegija?
Na prvom mestu mislim da je egzistencija vrlo materijalna. Mislim da je nužnost postojanja prostora materijalna. Onda mislim da su ljudi taktilna bića koja su u konstatnoj relaciji sa materijalnim svetom i da osvajaju fizički, emotivni i svaki drugi prostor kroz materijalne stvari. Bez obzira na dinamiku klasnih struktura, mislim da svi ljudi imaju nekakvu emotivnu relaciju sa materijalnim stvarima koje ih okružuju i da ih, na kraju, one određuju. Privilegija je možda više, iako ne nužno, kategorija kvantitativnog i odraz nekakve akumulacije kapitala.
Gde možemo da te sretnemo u Beogradu i šta ćeš tada imati po džepovima?
Tu i tamo, a u džepovima imam (uvek ovim redom, inače se uspaničim da sam nešto izgubio ili zaboravio): levo ključevi, desno telefon i čepovi za uši, novčanik u unutrašnjem i naočare za sunce u prednjem džepu.
Reci nam nešto o predmetima koje vidimo ovde.
Ovo je prva pedala koju sam kupio i u nekom smislu je dosta odredila to kako i zašto VVhile danas zvuči. To je prvi looper koji sam koristio, a koristim ga i danas.
Ovo je takođe looper i sempler koji nam je znatno olakšao koncerte i snalaženje u toj šumi efekata i papučica koje Steva i ja moramo da pritisnemo da bismo proizvelu svu tu buku. Trebalo nam je dosta vremena i eksperimentisanja da dođemo do stabilnog tehničkog rešenja i ovo je bio totalni game changer, kao u ostalom i sledeća pedala.
ABC sam od Steve, Irene i Suzane(Halftones) dobio 2013. godine za rođendan. Osim što za mene ima veliku sentimentalnu vrednost, takođe je pomogla u tome da bitno pročistimo zvuk i frekvencisjki sredimo zvuk uživo.
Jako zanimljiva fuzz pedala koji sam dobio preko nagradne igre na netu. Okačio sam neki naš YouTube video i tagovao čoveka koji pravi pedale, i nisam mogao da verujem kada mi je prijatelj Elvis iz Zagreba javio da sam dobio pedalu. Kleissonic je brend iza koga stoji jedan Grk iz Berlina. Kasnije smo imali priliku da ga upoznamo na našem koncertu u Berlinu. Inače pravi jako dobre efekte.
Mnogo mi je drago da posedujem ovo parče istorije koje, osim toga što je jako glasno, ima vrlo vrlo osoben zvuk.
Kažu da je gitara za gitariste kao ekstenzija tela. Ne smatram sebe za dobrog gitaristu i nekako nikada nisam verovao u to dok nisam počeo da sviram ovu gitaru. Ponekad je jako teška za sviranje, ali volim što mora dobro da se zajaše da bi imala lep ton.
Posteri su nešto što jako volim, i kao format i kao vid komunikacije. Svi promoteri, a i poneki dizajneri, pričaju kako je Facebook ubio poster. Ja u to ne verujem. Mislim da su ljudi, kao i u svemu, sa Facebook-om postali lenji. Konkretno, iza ovih postera stoji jedan kolektiv iz Zagreba pod nazivom This Town Needs Posters, koji čine Sven Sorić i Hrvoje Spudić. Upoznali smo se 2012. godine nakon jednog našeg koncerta u Zagrebu i od tada traje naše prijateljstvo i saradnja. Sve postore štampaju ručno u jako malim serijama. Ovaj veliki je za naš zajednički koncert sa Svenovim bendom “# # #” u zagrebačkom klubu Klub. Ovo nije boja nego metalni opiljci. Ovaj drugi je poster za prošlogodišnji tour sa beogradskim bendom Mnjenje.
Riso print je za koncert koji smo 2015. godine svirali u Bredi u Holandiji. Osim što je poster jako lep, draga mi je uspomena na naše domaćine-promotere. To su neki jako dragi ljudi koji su sada u kasnim 50tim rešili da krenu da organizuju koncerte i nastave svoj post-punk život tamo gde su sredinom 80tih stali kada su osnovali porodice. Neverovatno iskustvo!
Naše prvo izdanje na vinilu, VVhile is Vanity. Dosta truda ulažemo u to da nosač zvuka naše muzike napravimo tako da korespondira sa sadržajem. To je onaj deo materijalnog prostora koji svako počinje da doživljava lično i kroz emociju koju dobija kroz muziku se povezuje sa predmetom. Odatle nema nazad. Tema ovog EP-ja je bila samo-refleksija. Želeli smo da omot albuma bude ogledalo. Mislim da smo uspeli.
Pomalo imam problem sa tinitusom, pa su čepovi za uši uvek u mom desnom džepu. Nosim ih u bučnom kafeu, na svadbi ili na koncertima. Trudim se da štedim uši za naše koncerte koji su neretko nesnosno glasni i frekvencijski neprijatni.
Slični članci:
- Predmeti: Dunja Mihalački
Predmeti: Dunja Mihalački
Inženjerka dizajna tekstila koja stoji iza novosadskog brenda DUM podelila je sa nama mišljenje o trendovima i svom dizajnu, ali i tople lične predmete.
- Predmeti Zulfikara Filandre
Predmeti Zulfikara Filandre
Mladi sarajevski filmadžija Zulfikar Filandra razgovarao je sa nama o filmu, prijateljstvu sa Ruzbehom Rašidijem i Instagram revoluciji.
- Predmeti: Sanja Radić
Predmeti: Sanja Radić
Sa Sanjom Radić, novosadskom ilustratorkom koja stoji iza Sanjar Illustrations i Heart Shaped Dolls, o menjanju života iz korena, šivaćoj mašini, kutijici za nakit i porcelanskim slonićima.
- Predmeti: Mladen Stojsavljević
Predmeti: Mladen Stojsavljević
Momak koji stoji iza novog sladoleda u gradu podelio je sa nama sitnice iz ovog i prošlog (poslovnog) života.
- Predmeti: Jovana Čajović
Predmeti: Jovana Čajović
Sa Jovanom Čajović, grafičkom dizajnerkom iz Novog Sada, o omiljenim predmetima, ekološkoj svesti, slobodi i neodgovornosti.
- Predmeti: Milana Nikić
Predmeti: Milana Nikić
Sa mladom novosadskom rediteljkom o omiljenim predmetima, muzici, optimizmu i tarot kartama Bebi Dol.
Lajkuj: