Posle žurke: Utisci iz zaustavljenog Njujorka

Njujork je stao, a dok se Tramp nada da će epidemija u najbudnijem gradu Sjedinjenih Država biti gotova do Uskrsa, Američki Senat i Bela kuća odobrili su pre nekoliko dana paket pomoći američkoj ekonomiji u vrednosti od 2.000 milijardi dolara.

Za to vreme, škole se gase na neodređeno, pod zemljom vozovi jure prazni, a radnici njujorških bolnica padaju s nogu. U Njujorku je u trenutku objavljivanja ovog teksta potvrđeno 67.000 zaraženih.

Ili se bar tako čini jutros na ulicama Menhetna. “Nemoj nikako da ideš metroom, Uber uzmi!” Ipak se odlučujem za metro i saznajem da vozovi voze prazni, sa najviše dve do tri osobe po vagonu. Izgleda da je napolju samo onaj ko baš mora, ko nema kuću da se u njoj društveno distancira ili ko nema mogućnost da napusti posao dostavljača ili Uber vozača i zaštiti se od zaraze. Jedan Uber vozač je baš pre nekoliko dana preminuo, jer se zarazio radeći. Do juče uski kanjoni, ulice se sada se otvaraju za bicikliste, kao prostranstva, i oni ih osvajaju široko, van staza. Nije iznenđujujuće da su to mahom crne i latino osobe sa kutijama na zadnjem točku. (O trenutnoj situaciji dostavljača i vozača na našim prostorima videti tekst Dunje Kučinac).

“Pitanje ko može a ko ne može da radi od kuće pravi ogromnu razliku. Napori da se izađe na kraj sa situacijom prijatno su zaodenuti u retoriku ‘Mi smo svi u ovome zajedno’, ali praksa pokazuje nešto drugo… Savremena američka radnička klasa sačinjena većinom od afro-amerikanaca i latino-amerikanaca suočava se sa izborom: zaraziti se u ime brige i održanja esencijalnih snabdevanja (kao što su supermaketi) ili nezaposlenosti bez adekvatne zdravstvene zaštite. Većina nas koja može da radi online i dalje će primati svoje plate dok će se direktori kao i pre voziti privatnim helikopterima”, napisao je Dejvid Harvi pre neki dan.

Izranjam na 8. aveniji kod Pen stanice. Gigantski bilbordi, agresivni kao i uvek, nastavljaju svoj šou, ali bez publike šou je mnogo mnogo tužniji nego inače. Desila se oseka, voda se povukla i na suvom su ostale staklene flaše, smeće i beskućnici. Pratim u miru nežni let jedne kese. Na uglu 8. avenije i 34. ulice kesa skreće zapadno ka Hadsonu. Tamo se čuje čukanje čekića i hučanje mašina. Od 17. marta sva poslovanja, sva mesta okupljanja, zatvorena su na neodređeno. Sva, osim esencijalnih; supermarketi, apoteke, i kako se ispostavilo – gradilišta. Nadležni su odlučili da je izgradnja ultra mega luksuznih stanova od suštinskog značaja za živote ljudi i da ne sme stati. Tako je ovde, na gradilištu projekta Hudson Yards – najvećeg, najskupljeg i najskandaloznijeg privatnog građevinskog poduhvata u američkoj istoriji – uobičajeno živahno. Kao i bilo kog drugog dana, radnici nose teške alate, vise na gredama, stiskaju se u teretnim liftovima kao sardine, dele toalete. Izuzet i iz raznih drugih pravila grada, Hudson Yards je epitom kontraverznih razvojnih projekata koji se na isti način sprovode po celom svetu i čija je Beograd na vodi primitivna verzija.

Istovremeno, prekoputa, u dotrajalom kongresnom centru Jacob Javits takođe je vrlo živahno: vojničke uniforme, kamioni, kutije, kamere. Popularni guverner Kuomo došao je da se slika dok se po njegovoj inicijativi centar pretvara u privremenu bolnicu. Vojnici ulaze i izlaze odlučno, uigrano: bolnica će biti tu za samo nedelju dana. Odmah pored ulaza u Jacob Javits svetli jedan bilbord (okrenut je ka zidarima Hudson Yards-a). Bilbord veli:

“We’re all in this together.”

Za činjenicu da je Njujork trenutno žarište pandemije s ove strane Atlantika mnogi krive njegovu gustinu naseljnosti. “Menhetn predstavlja slavljenje ideala gustine kao takve, zbijenosti ljudi i infrastrukture; njegova arhitektura promoviše stanje zagušenja na svim mogućim nivoima, i time inspiriše i podržava specifične forme društvene razmene koje zajedno čine jedinstvenu Kulturu Zagušenja,” piše arhitekta Rem Kolhas u kultnoj knjizi “Delirični Njujork”.

I baš ta, neverovatna blizina miliona ljudi na jednom mestu, ono je što čini grad osetljivim na pandemije, a pomenuta nova pravila pokušaj su da se razmontira, razlabavi ta tesna mreža i da se otpuste zakrčenja. Ovde živi 10.194 ljudi na jednom kvadratnom kilometru, što je najviše u zemlji (sledeći je San Francisko sa 7.272).

Istorija evropskih i američkih gradova puna je horor priča o krizama javnog zdravlja. U 19. veku u užasnim prenatrpanim blokovima ranih industrijskih gradova ljudi su živeli bez kanalizacije, vodovoda, grejanja, po 5 i više njih u trošnim sobicama. (O ovome Tenement Museum priča potresne priče). U tim uslovima kolera se komotno širila, baš kao i današnji virus, prevazilazeći klasne barijere. Činjenica da su i bogati industrijalci bili podjednako ugroženi bila je dovoljno dramatična da podstakne uvođenje javne, univerzalno dostupne, sanitarne infrastrukure – kanalizaciju, vodovod, a potom i osvetljenost, provetrenost, pritup zelenilu… I pokrene modernizam, potpuno nov način planiranja gradova i razmišljanja o gradovima. Da li je ovaj pokret bio osmišljen da zaštiti sve ili samo višu klasu, to do danas nije razjašnjeno.

Pitam se kako će ovaj mikroorganizam promeniti naš način razmišljanja o gradu i naš suživot u gradu. Istorija dobacuje: uvesti univerzalno blagostanje, jer ako svi zidari i dostavljači Londona nisu zdravi, ni Princ Čarls ne može biti zdrav… To je nešto. Stigla sam do reke Hadson. Menhetn je jutros gluv i prljav kao posle neke divlje masovne žurke. Dobro će mu doći masovno otrežnjenje.

Madelon Vriesendorp, ‘Freud Unlimited’, 1975.