Da li imate preko 18 godina?

Pisma od kuće #8: Foto-izolacija Ognjenke Lakićević

Fotografijama i mislima kroz enterijere pojedinačnih samoizolacija. Sa Vračara nam stižu digitalne i muzikalne razglednice od pesnikinje Ognjenke Lakićević.

Autor:

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin. A u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

Nemam pojma, i dalje ne umem da odredim već nedeljama. Sve vreme se osećam kao u nekom eksperimentu, promenljivo, nadrealno, kao da su me mama i tata ostavili samu kod kuće i otputovali negde, na more, u rat, a ja sam, nakon početne zbunjenosti, počela da pravim žurke, ali sama sa sobom. Ipak, da se vratimo na bazično, zdrava sam, imam šta da jedem, imam alkohol, probudila sam se u svom krevetu, znači, pripadam privilegovanijem delu planete, samim tim, bilo bi glupo da se žalim.

Foto: Ognjenka Lakićević

2. Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće? 

Ovako se nisam osećala od srednje škole – osim posla koji je, doduše, malo smanjenog obima trenutno i radim ga od kuće, radim bukvalno šta hoću. Trudim se da i inače radim šta hoću, ali ipak nemoguće je izbeći obaveze koje te vode do nečega šta u suštini želiš da radiš. Otkad je počela izolacija, isprva sam, po navici, htela neku strukturu dana, pisala spisak obaveza, i u jednom trenutku sam shvatila, pošto sam prolazila kroz sve faze griže savesti, kako ne mogu mnogo da pomognem (osim što se pridržavam mera i idem u nabavku za neke ljude), da zapravo ovo vreme može da ima smisao tako što konačno neću da radim ništa i da naučim da ne osećam krivicu zbog toga ovih nedelja.

Već dvadeset godina živim život sa obavezama odraslog čoveka, tako je život hteo, da ne budem blejač, i to jeste nekakvo opterećenje. I odjednom, dobijam ovaj psihodelični raspust. Odlučila sam svesno da se osvetim životu punom obaveza, pustila sam nedisciplinu koju teškim mukama savladavam godinama da mi konačno preuzme život. Kao nešto što sam mnogo želela, ali se distorziralo kroz filter noćne more. Kao, mama i tata se još uvek nisu vratili, nešto nije u redu, ali navikavam se na haos, živim bleju.

Radim nešto, ostavim to na pola i tako leži na podu. Mogu da sklonim ako hoću da prođem, mogu i da preskočim. Shvatiš kako je život posledica samo tvojih odluka. Sve zavisi od mene. Legnem da spavam kad svane, radim sve naopako.

Posmatram kako izgleda kad nemam nikakve odbrane, kad imam samo sebe, ko sam ja bez obaveza, kako izgleda ta osoba. Mnogo je zanimljivo kako je to kad NE MORAŠ NIŠTA. Ne pišem pesme, samo posmatram sve, zapišem samo po reč kao podsetnik. Sve što se dešava u ovom periodu prvo mora da se izgradi u meni, od ove traume da se uhvati krasta, da bih uopšte znala kako sam. Ne osećam nikakvu klaustrofobiju, ionako inače volim da sam kod kuće, naravno, ne pod ovim uslovima spolja, ali nemam nikakav problem da ne izlazim iz stana, trenutno imam suprotan problem.

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Ne. Inače me smaraju bilo kakve vežbe, ali u mirnodopsko vreme moram zbog kičme da sam aktivna i tada idem na boks jer mi to jedino nije dosadno. Trenutno prezirem sve aktivnosti i disciplinovan život kakav se preporučuje. To mi je kao oni ljudi koji su spremali ispite za vreme bombardovanja ili studenskih protesta. Kao, svet pati, što bih ja bila pošteđena. Okej, otišla sam daleko, ali ništa što liči na obavezu ne prihvatam. Ne radim ništa, mrzi me.

Foto: Ognjenka Lakićević

4. Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Sve šta je proizvoljno. Čitav dan samo za mene, samo za razmišljanje, čitanje, hranu i alkohol. I dan nekako uvek ispadne prekratak. Neodrživ je taj koncept, znam, ali važno ga je nekad podsetiti se i iz te perspektive učiti o životu i sebi. Shvatila sam koliko me zapravo troši što mi već dvadeset godina dan počinje mikrotraumom, nasilnim buđenjem alarmom, i odmah jurcanjem, koliko me socijalna anksioznost troši, a sve to imam na dnevnom nivou. Da su okolnosti napolju okej, ovo je, uz par korekcija, smislen, lep život. Naravno, ne prestajem da razmišljam ni kad spavam. Ponekad uzmem da vežbam gitaru. Sviram ono šta mi u glavi zvuči dobro i gledam kako se pretvara u odvratno kako uzmem trzalicu u ruku, nešto kao kako to biva i sa životom, večna razlika između zamisli i izvedbe. A i lepo je kad te bole jagodice, time varam čežnju za dodirom.

Koliko ima slobode u dokolici, ona je neophodna, to je stvarna sloboda. Borim se da i u najzauzetijoj sezoni i dalje negujem kult slobodnog vremena, jer u tome je ključ kontakta sa sobom, u tome je sloboda.

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Ne. Sviđa mi se odsustvo bilo kakve ambicije. Gledala sam seriju Afterlajf, drugu sezonu, postala sam bolja osoba, to me još uvek aktivno zanima da postajem, a i volim Riki Džervejza. Sve što pročitam, desi se slučajno.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

U ovom trenutku me uznemirava po meni prerano ublažavanje mera, udovoljavanje pritisku javnosti i ekonomije da se popusti, kao i nedosledna primena mera. Komfor i ekonomija ipak postaju važniji od života, kapitalizam ne pita. A i virus je nevidljiv pa se neozbiljno shvata. Naravno, pošto je virus nov, svakog dana se prilagođavamo novim saznanjima i ne očekujem od nauke nemoguće stvari. Kad je bila frka, na početku pandemije, izvukli smo struku iz đubrišta, kao odjednom je bitna, da bismo je slušali neko vreme, a onda je opet odjebali, kad nam više nije u interesu jer vreme je za udovoljavanje narodu koji je nervozan – sve vreme mi deluje kao da ljudi shvataju da čine neku neviđenu uslugu lekarima, a ne kao da je u pitanju kolektivno više dobro.

Kada su isprva donete rigorozne mere, nisam imala problem s njima, osim sa nekoliko koje nisu delovale baš logično, ali to je za mene bila svakako bolja reakcija od one prvobitne neozbiljne. Jasno je kakvu ulogu igra izolacija. Nisam baš bila zadovoljna implementacijom mera, smatram da postoji premalo solidarnosti sa najslabijima i najugroženijima, kolektivna odgovornost i države i građana bi trebalo da je iznad ličnog komfora. S druge strane, u najopasnijem trenutku, kada bi morala da se ostvari saradnja država i građana jer imamo na sve muke sada i spoljnog neprijatelja, pomešale su se stvari, opasnost od virusa, smislena upozorenja od strane lekara i naučnika, sa hronično zasluživanim nepoverenjem u državu i njene kapacitete i infrastrukturne sisteme koje gomila nezadovoljstvo godinama, a vodi u sebične interese sa obe strane, što slabi odbranu protiv virusa.

Kada se sve završi, otvoriće se važna pitanja, da li i koliko su se ugrozile slobode građana, da li je moralo vanredno stanje, ko je zloupotrebljen, ko je politički zloupotrebljavao, da li se slušala struka koju smo odjednom izvukli kao bitnu, i do kog momenta je kome odgovaralo da je sluša, ali i o tome koliko je života sačuvano merama i da li smo imali luksuza za opuštenije mere. A imala bih i štošta da kažem o onima koji jedva čekaju da pljuju sve.

Planeta bi se verovatno promenila kada bi svi ljudi ovo vreme koristili za neke samouvide, neki bi shvatili i kakvi su moroni, ali nema ništa od toga.

Vrlo sam glasna kad treba da uputi argumentovana kritika, ali ne iz mesta mog ličnog komfora već šire slike, ali kad se sve završi i kada se prebrojimo, kad bojazan od virusa prođe pa budemo jasnije mislili i sagledavali tačno stvari koje nam sada možda promiču, imaćemo prilike da se detaljno bavimo svakom stavkom van afekta. Naravno, ako se završi kako se planira, ne bi valjalo ne opustimo prerano. Ne baš direktno u vezi sa pitanjem, ali važno je – dubok naklon onima koji su na prvoj liniji borbe.

7. Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne) 

Verujem u nauku. I još uvek imam vere u dobrotu, integritet i muziku kao neophodnodni saundtrek za život. Kontam da bi bilo lakše da sam verujuća osoba, ali ne verujem u te vrste utehe i iskupljenja, ne verujem u prečice. Ili, da citiram The Stranglers, ‘’I wish I was a believer, I’d spend less time in being sad’’.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

Srećom, nemam ukućane. Ko bi mene trpeo ovih dana, a i obratno, mislim, kako bih organizovala ove svoje neprekidne žurke da mi je neko tu, odnosno imala luksuz da ležim na podu i gledam u plafon uz jednu pesmu koja satima ide na ripit. Mnogo volim ljude koje volim i luda sam za njima, ali sam istovremeno i neko ko se obraduje kad neko otkaže izlazak u mirnodopsko vreme.

Davno sam morala da sklopim pakt sa samoćom, zbog stvari koje radim i svog načina života, kao i onoga kakva sam, i treba da se desi neko čudo da mi se to poremeti. Sada me traumira pomisao na izlazak iz kuće i vraćanje u ‘normalnost’, trebaće mi neko vreme da se naviknem, a onda i da sumiramo posledice, zdravstvene, psihološke i ekonomske, na ovaj ionako teturav svet. Jedino šta mi fali zaista je zagrljaj, da osetim ramena, leđa i lopatice ljudi koje volim pod prstima.

‘Mama i tata’ se još uvek nisu vratili, deluje da sam posrnula i da ću da ponavljam razred, najebala sam kad se vrate, ali brinem se koliko se i ne brinem, živim bleju, znam da će morati da se vrate jednom i da će se ovaj bolni, bahati, zbunjujući, uzbudljivi, lepi i užasni raspust završiti tako što ću opet morati sebi da postanem roditelj, što je podjednako lepo i užasno.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Zdravko says:

    Ognjenka,
    jebote,
    kakvo ime.

    pozdrav
    zdravko

Ostavite komentar:

Slični članci: