Pisma od kuće #6: Foto-izolacija Sumeje Tulić

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin. A u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

Kiša je padala cijelo poslijepodne. Prije pandemije, zaboravila bih kišobran i krenula za obavezama mrzovoljna s kafom u plastičnoj čaši. Danas, kiša je bila usputna pojava samotne izoliranosti. “Kad prestane, boje će biti intenzivne,” vrtilo mi se u glavi dok sam prevrtala povrće u šerpi. Poslije pet sati izašla sam vani i istrčala svoju dionicu. Ništa od boja i proljeća i obećanja — sivilo i lagana kiša. Sve u svemu, današnji dan mi je bio, što bi rekli u Sarajevu, Onako.

2. Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće? 

Uglavnom pisanje, što mi je posao, i kuhanje, sto je nužno zlo koje sam izbjegavala čitav zivot iz razloga koje je sociologija (a, i psihologija) davno identificirala: Žene ne žele da budu kao svoje majke. (Volim te mama.)

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Bilo je neslavnih pokušaja. Jednostavno, ne ide mi ni od ruke, a ni od noge, da pratim trenera na ekranu.

4. Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Najmanje me opterećuje kuhanje jer (a) pojma nemam šta radim i (b) imam tako niske standarde za tu aktivnost: da ne bude preslano i prijesno, amen!

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Voljela bih da pogledam sve filmove Chantal Akreman.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

Na nivou grada i države New York, sve je ok. Na nivou SAD, pogledajte press konferencije predsjednika i donesite sopstvene zaključke.

7. Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne) 

Da, ja sam Muslimanka. Upravo je počeo mjesec posta, Ramazan. Volim Ramazane u New Yorku jer ih provodim u sopstvenom aranžmanu, bez pritiska društvenih obrazaca koji se vežu za ovaj mjesec.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

Moja cimerica živi na Zoom-u, tako da nam cvjetaju ruže.