Pisma od kuće #5: Foto-izolacija Luke Tripkovića

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin. A u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

Barokno efemeran. Svakodnevlje, u ovakvim vremenima, funkcioniše po principu radikalnog kontrasta., amplitudalno. Tokom šetnje posmatram razbarušeno drveće u mojoj ulici i mislim o heraklitovskoj prirodi njegovog rasta, kako je svako za sebe pronašlo put, nadvladalo asfalt i natkrovilo ga. Podseća me  na Beograd, njegovu sposobnost da se vernikularno prostre po brežuljkastom terenu, i – uprkos svim nepočinstvima koje ga neprestano guše – opstane. Ne znam da li je Kun, kada je dizajnirao grb ovog grada, video neku vezu između Heraklita i dijalektičkog materijalizma, ali volim da mislim kako je ta bujica istovremeno simbol i opomena – opet barokna – večitih promena, i neizbežne prolaznosti.

2. Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće?

Trudim se da se disciplinujem o obavim sve ono što sam zacrtao, ali ko me poznaje zna da je to nemoguće. No, sizifovski sam prigrlio tu stenčugu neorganizovanosti i spoznao da je samo moja, pa je valjam uprkos svemu. Poistovećujem se sa balegarom, i planiram da u pomenuti kamen utkam i obavezu da se posle čitave jedne decenije vratim Kamiju.

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Dnevna rutina dvokratnog ispijanja kafe u jednoj divnoj bašti u Kneginje Zorke je nasilno prekinuta, tako da sam višak novca u džepovima iskoristio da konačno pokupujem opremu za vežbanje jer mi ekipa u teretani ne prija. Prijatelj me ubeđuje da je to zato što sam autističan i da je sada pravi trenutak da tužim državu i tako sebi obezbedim nekoliko godina usredsređenosti isključivo na umetnost. Ali, da, vežbam, treniranje košarke je još uvek nešto čime sam se do sada najduže u životu bavio, tako da mi fizička aktivnost prija.

4. Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Kao i uvek – radoznalost. Čitam, istražujem, pitam se. Spremam doktorsku izložbu, ali me ta neprestana potreba da se rasplinjujem usporava. Neki to zovu prokrastinacijom. Juče sam, recimo, slušao o parenju pilića, pre neki dan sam po preporuci prijateljice gledao dokumentarac Les vies d’Albert Camus, pa zatim pokušavao da dođem do literature o životu u Alžiru u vreme Treće republike. Tu se, u to vreme, rodio i Iv sen Loran. Voleo bih da posetim Alžir. Kako ono beše – Mediteran hoću peške da pređem. Eto, opet ja i moje digresije.

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Rešio sam da napišem roman na engleskom i objavim ga na Instagramu. Iznova otkrivam taj pragmatični jezik, njegovu slojevitost i fine, suptilne nijanse. Prijateljica Katarina mi pomaže u tome, i voleo bih da stvorim dva izotopa: srpski, klasičan, i taj engleski, uslovno govoreći hibridni, roman. Završiću Knausgora do kraja vanrednog stanja.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

Isto. I to je ono što je poražavajuće. Vidite da kredibilitet uživaju gotovo isključivo ljudi na zalasku, ili života, ili karijere. U svakoj situaciji, a prethodnih godina bilo je ih mnogo, obraćamo se, verujemo i nešto očekujemo od ljudi koji su na pragu starosti. Tu na videlo izlazi istinska priroda ovakve uprave – njena opsesija da amputira mladost, i to vidim kao krovnu odluku teritorijalne celine koju nazivamo Srbijom. Ne bih se usudio da to nazovem državom.

7. Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne) 

Verujem samo da nije sve uzalud.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

Samoća je pola zdravlja. Tu mi je pas, mali je, tek sada otkriva svet, pa se trudim da ga ne razočaram, i za sada se dosta dobro slažemo. Sa porodicom komuniciram Cukerbergovim kanalima, ćale mi je lekar, nije uputno da se viđamo, kevu je pandemija zadesila dok je radila projekat na moru, a brat koristi work from home da ordinira po planinama. Računam da ćemo se sresti do kraja maja.