Da li imate preko 18 godina?

Pisma od kuće #3: Foto-izolacija Marije Mandić

Fotografjama i mislima kroz enterijere pojedinačnih samoizolacija: digitalne razglednice iz Praga šalje nam Marija Mandić.

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin – a u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

I ovaj kao i ostali karantinski, prilično miran sa povremenim naletima lošeg raspoloženja (najčešće) uzrokovanog čitanjem vesti.

2. Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće? 

Na moje (ne)iznenađenje, vreme u izolaciji provodim slično kao inače: u poslu, studiranju, čitanju i gledanju filmova. Karantin je svakako doprineo ideji da bih mogla da se pozabavim stvarima koje mi nisu bile prioritet, pa su kao takve uvek gurane u drugi plan. Trenutno me zabavlja pregledanje video materijala koji ima potencijal da preraste u kratak dokumentarni film – ko zna možda ga i završim do kraja izolacije?

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Par godina unazad trudim se da redovno vežbam u kućnim uslovima koliko je to moguće. Ako se desi da se malo ulenjim, jedan jutarnji Pozdrav Suncu je i više nego dovoljan da probudim telo i pozdravim novi dan.

4. Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Aktivnost gledanja kroz prozor na prazne ulice i tuđe prozore ili predivnu baštu u dvorištu zgrade.

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Nije toliko reč o ambiciji koliko o potrebi (želji) i navikama da se nešto pročita ili pogleda. Sa druge strane mislim da je sugerisanje koje dolazi sa raznih strana da se u ovakvim danima nešto mora postići/pogledati/pročitati samo dodatni pritisak nametnut kao još jedan u nizu stvari koje se moraju.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

Svoje dane izolacije (na moju sreću) provodim u Pragu gde ne postoji potpuna zabrana kretanja kao u Srbiji. Mere koje su tamo uvedene su još jedan od brojnih pokazatelja nesposobnosti i bahatosti kojima aktuelna vlada jedino i barata.

 

7. Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne) 

U ova kobna vremena hoću da verujem da ljudska glupost ipak neće pobediti.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

Imam sreću da živim sa svoje dve omiljene osobe (zapravo se misli na jednog čoveka i jednog psa) i dovoljno velik stan da se svako skloni u svoj ćošak kada se oseti potreba za osamom. Karantin me je pre podstakao na razmišljanja o svima onima koji nemaju gde da se sklone kada im je potrebno i onima koji provode dane izolacije u nezdravim odnosima sa ukućanima – dom se u ovom kriznom vremenu potvrdio kao apsolutna privilegija i luksuz.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: