Pisma od kuće #11: Foto-izolacija Marije Pavlović

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin. A u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

Kako koji. Uglavnom su odlični s obzirom na okolnosti, ali kao da su obloženi nekakvom čudnom veštačkom pauzom, koliko god posla ili aktivnosti da imam. A ta pauza ima Karverovsku težinu, stvara atmosferu koja govori nekim svojim metajezikom.

2. Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće? 

Moj karantin je mnogo lakši jer ga provodim u Berlinu. Iako i ovde postoje naravno dosledno sprovedene mere kojih se pridržavam, nisu tako drastične kao u Srbiji. I dalje radim svoj posao od kuće, pored toga radim i na doktoratu, prelomila sam da krenem da ga pišem što smatram velikom ličnom pobedom protiv demona prokrastinacije i bindžovanja serija. Negujem sobne biljke, učim nemački jezik i kuvam malo češće nego inače, sporije, i sa više strasti i začina. Napisala sam i jednu kratku priču, na inicijativu Ane Marije Grbić, (čitaj: hvala onima koji mi nešto traže, u suprotnom bi pisanje stalo).

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Prvi put sam se posvetila jogi, koju sam otvoreno prezirala i gnušala je se zbog svoje nestrpljive prirode. Ali nije loše ponekad revidirati svoje stavove (pojesti svoje govno), naročito ako to pomaže i stavu tela i duha. Jedina ozbiljnija fizička aktivnost koja me je ikada ispunjavala je plivanje, koje je trenutno nedostupno, tako da se besramno podavanje jogi može tumačiti kao očajnička mera ili kao isprobavanje novih stvari i rutina. Svejedno, radi.

4. Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Obrni-okreni, odgovor je čitanje. To obično podrazumeva i da imam vremena za to i da je ono slobodno i usporeno. Trenutno pored knjige o hladnom ratu čitam Tajnu istoriju Done Tart, seriju stripova Fables, kao i kolekciju priča Ursule K. Le Gvin, koje su čekale priliku da ih s teškom mukom podignem sa police (glomazno izdanje). Sve po malo. A da, tu je i monografija umetnice Sindi Šerman, to mi je kao dezert, da ne kažem Nachtisch (ovo je dokaz da učim nemački, prim. aut.).

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Imam, da očuvam optimizam i završim prvi deo doktorata. I da se ofarbam, to je trenutno ubedljivo najambiciozniji projekat od svih navedenih.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

Kako živim u Berlinu, posmatram ih i proživljavam sa daljine. Osećam se nemoćno i besno, zato što su odraz dugogodišnje političke dekadencije koja kulminira u vreme krize poput ove. Naročito sa distance, kada je još ređe i teže viđanje porodice i prijatelja, brinem se o tome koje ćemo dalje dno dotaći kad se kriza završi. I kako se i da li možemo izboriti sa tim, sa neuspelim revolucijama iza sebe. Opet, kad pomislim da je trenutni stan u kome živim ne tako davno bio okružen Berlinskim zidom sa tri strane bloka, i gledajući koliko je drugačiji taj grad danas u odnosu na decenije pre, tokom i posle drugog svetskog rata, opet pomislim, svako zlo ima svoj kraj i početak, pa kraj i početak, to su ciklusi s kojima se iznova nosimo, i to nam je najveći usud kao vrsti.

7. Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne) 

Red ljubavi, red nauke. Ateista sam, ali se često pitam koliko je to stanovište arogantno. Ipak, ateizam je oduvek bio sastavni deo mojih najdubljih uverenja, pa bih onda mogla reći da verujem u nauku i neobjašnjivi ljudski altruizam i solidarnost i u najluđim okolnostima.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

Slažem se odlično sa partnerom i njegovim psom, iako nemam iskaz psa kojim to mogu da dokažem. Sa njima se čitava situacija nepodnošljivo lako podnosi i čini mi se da nam je ona potvrdila da smo dobri jedni za druge. Slažem se i sa porodicom i prijateljima u Srbiji, na daljinu, a i nilski konj moje mlađe bratanice i moj nilski konj se odlično slažu. Nedostaju mi zagrljaji sa njima, kao i izvesnost momenta kada ću moći da ih vidim, nakon odloženog puta zbog krize. Sve u svemu, čini mi se da smo svi održali neki dobar duh, uprkos neudobnosti još češćih video viđanja. Tvrda smo sorta.