Da li imate preko 18 godina?

Pisma od kuće #10: Foto-izolacija Katarine Šoškić

Fotografijama i mislima kroz enterijere i eksterijere pojedinačnih samoizolacija. Iz Beča, iz sela na obodu grada i iz okolnih kamenoloma nam svoje impresije šalje Katarina Šoškić.

1
0

Izdvojenost u kojoj pokušavamo da budemo dosledni – radi sopstvene i tuđe bezbednosti – saterala nas je ovih dana u jednu ili nekoliko soba, u unutrašnjost sopstvenog ili tuđeg prostora, a tu bi trebalo i da ostanemo: na neodređeno. Ukoliko pretpostavimo da imamo dovoljno hrane, posla i samodiscpline, sve će naizgled biti u redu: samo treba mirovati.

Kao pokušaj potvrđivanja života digitalne zajednice, koja opstaje intenzivno u svojevrsnoj internet izolaciji – ovi tekstovi su doprinos osećaju da je i kuća, osim što je dom, mesto nemira i preispitivanja – ukoliko se transformiše u karantin. A u tome smo svi zajedno.

U shvatanju da nijedan niz pitanja ne bi mogao da bude dovoljno adekvatan za ovu rubriku – budući da su preporuke svih vrsta odavno preplavile mreže – preuzeli smo i neznatno modifikovali informativni upitnik koji su 1937. godine izvesni američki psiholozi postavljali insitucionalnim zatvorenicima. Jasno je da nemamo nameru da se upuštamo u duboku psihologizaciju situacije, niti bismo je poredili sa zatvorskom, ali rešeni da ostanemo kod kuće i zaštitimo se od virusa upražnjavanjem drugačijeg ritma života, makar možemo da se duhovito poigramo sa kontekstom. Jer, možemo da se složimo – kontekst nas je preplavio.

1. Kakav ti je bio dan? 

Uh, nije loš, al’ jučerašnji je bio bolji. Recimo da se dobro držim većinu vremena, a onda se makar jednom nedeljno sroljam.

2. Kako provodiš vreme između soba; posao, hobi, nešto treće? 

Zapravo, krećem se između svog stana koji mi u ovo vreme služi uglavnom kao radni prostor, i kuće na selu na obodu bečke šume, u kojoj živi moj momak. Tamo odmaramo, ili se bavimo baštovanskim poslovima i ostalim majstorisanjima, na suncu. Sreća je da su mere tokom vanrednog stanja u Austriji dovoljno humane makar u tom smislu da smem da se prilično slobodno krećem, uz oprez, naravno. Moj posao fotografa je trenutno nemoguć, uglavnom je hobi postao glavna preokupacija, a to me pomalo odvlači od namere da najzad zavšim svoj doktorski rad. I da, kuvam po prvi put u životu k’o carica.

3. Upražnjavaš li neki sport ili vežbe dok si kod kuće? 

Vozim bicikl, do prodavnice, i do sela. Izađe na 50ak km nedeljno.

4. Koja te aktivnost trenutno najviše ispunjava? (Ili najmanje opterećuje) 

Počela sam da obilazim austrijske kamenolome. Tako moja kolekcija kamenja koje skupljam od 2016, umesto da raste svakog leta posle letovanja, raste svaka tri-četiri dana. Trudim se da uspostavim nekakvu meru između ovog ‘ispunjava’ i ‘opterećuje’, što je ponekad teško jer sam preplavljena informacijama iz oblasti koju sam se trudila da ostavim netaknutom. Kamenje sam vezivala za intuiciju, i ne-znanje, a sad se polako pretvara u konkretnost, misiju i studiju. Moram da vidim šta ću s tim.

5. Da li imaš ambiciju da nešto postigneš/pogledaš/pročitaš ovih dana?

Glavna mi je ambicija da napišem doktorski rad. Sve ostalo za divno čudo postižem.

6. Kako se osećaš povodom državnih odluka koje se svakodnevno donose? 

Meni stomak od početka šalje signal da je nešto jako nelogično u vezi sa ovom situacijom. Trudim se da budem oprezna, da ne doprinosim širenju virusa, za svaki slučaj, jer se malo zna o njegovoj prirodi. Mimo toga mi je glavni cilj da moji bližnji i ja ostanemo čitavi i ne dođemo u kontkat sa lekarima, ni iz jednog mogućeg razloga, dok ovo traje. Informišem se o merama i to je to. Ovde ih pratim i ne dramim previše, ali mi se duša cepa kad čujem kako se mere sprovode u Srbiji. Jako mi je teško što je borba protiv nediscipline važnija od borbe protiv bolesti… U malo široj slici jeziva mi je pomisao da čitava ova ujdurma služi upravo tome – da se donesu odluke i zakoni koji se inače ne bi lako doneli, a posle kojih više ništa neće biti isto. Tako, često osećam revolucionarni potencijal situacije, u smislu, da je ovo poslednji voz da se svi zapitamo kakav je svet bio pre i u kakav svet hoćemo da se vratimo.

Pošto svet svakako neće biti to što smo poželeli, tren je da radikalno promenimo sebe. U odnosu na taj svet.

Ovo je mogao biti odgovor na sledeće pitanje, moj problem je što, koliko god želela da verujem da je to moguće, osećam i da je mašina opet jača, nema sveta pre i posle, već je sve to isti svet, ista mašina koja kroz taj privid prekida jača.

7. Da li praktikuješ bilo kakav oblik verovanja? (Institucionalni ili ne) 

Pročitala sam iracionalni umesto institucionalni. Ne znam dal sam krenula ka odgovoru, ali sam primetila da meni, koja inače kuburim sa smislom i besmislom, prija ovaj ‘prekid’. Kao da je sve ono ‘ništa’ koje dobro znam, a koje sam patila da osmislim, najzad postalo ‘sve’ što imam i sa čim mogu da se bez brige zamajam. Izgleda da verujem u dve oprečne stvari u isto vreme. Paradoks nihilizma.

8. Koliko se trenutno dobro slažeš sa porodicom/ukućanima?

Bilo je teško na početku, sad smo se uritmili pa je čak na neki način i bolje nego pre.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: