Peške do kraja sveta, III deo

Dobrim delom, popularnost Puta za Santjago proističe iz toga što predstavlja odličnu metaforu života. Čini mi se da se malo gde čovek tako očigledno suočava sa istinom o sebi samom, svojoj prolaznosti i svrsi kao kada se iz dana u dan kreće ka istom cilju, kada hoda napred i samo napred, ka zacrtanom kraju. I to radi i kad je vreme lepo i kad je hladno ili pada kiša, i kad je pun snage i kad se jedva vuče zbog umora, i kad ga ništa ne boli i kad ga muče žuljevi, bol u stopalima ili upaljeni mišići. Taj napor, odricanje, upornost – simbolizuju našu borbu da istrajemo i opstanemo bez obzira na nedaće i sopstvene slabosti.

Međutim, za razliku od stvarnog života, ovo putovanje se odvija daleko izvan zone komfora. Svi koji krenu na njega, unapred su spremni na mnoge neugodnosti sa kojima nikada ne bi živeli u svakodnevici: da budu prljavi i bez tuša ceo dan, da se hrane ispred prodavnica ili u jeftinim restoranima, da dele sobu sa desetinom stranaca, da čekaju u redu za vece ili kupatilo, da kisnu i da im bude hladno ili pretoplo, da hodaju rame uz rame sa ljudima na koje verovatno nikad inače ne bi obratili pažnju, da dele sa nepoznatima i poslednji zalogaj… i još na mnogo toga drugog. I začudo, to nikome ne predstavlja problem.

Bukvalno preko noći, ljudi iz svoje zone udobnosti uskaču u ulogu koja nam je zapisana u genima: opstati i u najtežim okolnostima. Preživeti ne samo kao pojedinac, već pre svega kao vrsta. A ta dalekosežna svrha diktira i naše ponašanje. Za opstanak zajednice i uspešno stizanje na cilj mora se biti tolerantan i istrajan, upućen na druge, ali i samostalan. Kad se stvari postave u takav kontekst, postaje sasvim očigledno koji profil ljudi uspešno završi hodočašće i zbog čega je ovo pešačenje toliko posebno. Povratak samima sebi, osnovnim ljudskim vrednostima i upornost – sve to je objedinjeno u Putu za Santjago.

Većina hodočasnika voli da mistifikuje to svoje iskustvo. Počev od veoma raširene tvrdnje da su se na pešačenje odlučili zato što ih je Put sam pozvao kada su bili spremni za njega, preko fatalističkog odnosa prema svemu što dožive obično izraženog u lakonskom stavu: „To je Put“, do tvrdnji da im je Camino de Santiago promenio život i večite žudnje da mu se jednom opet vrate.

Lično, verujem da isto možemo naći na bilo kom putu, gde god da krenemo na ovaj ili sličan način. Što smo više spremni da se odreknemo civilizacijskih ugodnosti, što smo bliži prirodi i sebi samima, to ćemo dublje, otvorenije i obuhvatnije doživeti neko putovanje.

Jer do sebe se ne stiže ušuškan u sigurnosti hotelske sobe, ni prespavavši put od tačke A do tačke B u sedištu aviona, putničkog autobusa ili voza, niti se o svetu može naučiti bilo šta novo osim pukih činjenica dok se ne izmesti u taj isti svet, što direktnije i neposrednije, to bolje.

Ali iako sam pre sklona da osporim posebnost Camina nego da ga mistifikujem, primećujem da ipak postoji značajna razlika u odnosu na sve što sam iskusila otkako živim kao nomad. Drugačije je kada putujete sami po svetu, jer brzo otkrijete da ste u mnogim njegovim delovima privilegovani samo zbog toga što ste belac i turista. Uz to, koliko god da putujete jeftino, već sama ta činjenica da negde imate krov nad glavom, da ne gladujete, te da imate pasoš čini vas u očima lokalnog stanovništva bogatim i srećnim. Veći deo sveta još uvek nema sve te privilegije. Zbog toga ste tamo neprestano posmatrani sa punom pažnjom, kao atrakcija, kao čudo, bezmalo kao otelotvorenje nekog božanstva. Što ovde nije slučaj. Na ovom Putu zaista sam samo jedna od hiljada koji njime hodaju. To sam za lokalce, za druge hodočasnike, za volontere u hostelima. Biti jedan od mnogih, predstavlja odličnu terapiju za ego.

Puno razmišljam o svemu tome. Čini mi se da se menjam sa svakim danom i svakim novim kilometrom, možda čak i korakom.

Na momente se iskreno iznenadim zbog svoje nove tolerantnosti – ne pamtim sebe kao takvu. Osim hrkanja, smetalo mi je još koješta kod drugih ljudi, koliko god se uvek trudila da nešto prihvatim. Sada, sva moja osuda ostane na pukoj konstataciji za sebe, ponekad za pratioce mojih objava na društvenim mrežama, a zatim jasno osetim kako neka bolja Snežana u meni slegne ramenima pomirljivo, a ova druga, ranije spremna na kritiku, naprosto iščezne. Iznenadjujem sebe isto onoliko koliko me iznenadjuju i drugi svojom pažnjom i brigom. Kao da su svi izvukli na površinu najbolje i najpozitivnije iz svojih srca i duša, i samo čekaju priliku da učine nešto lepo i dobro jedni za druge. Dok je na mojim putovanjima usamljena biciklistkinja bila atrakcija, te sam shodno tome i privlačila svačiju pažnju, ovde niko nije poseban, a opet je svako drugačiji i jedinstven. Nisam to očekivala, ali sada, ako bi me neko pitao gde da krene zarad nalaženja svoje prave mere, uvek bih mu najpre predložila Put za Santjago. Pre nego bilo koje drugo putovanje.

Kako se bliži kraj Puta, tako se menja i odnos prema njemu. Na nedelju dana od Santjaga, primećujem kako gotovo svi hodočasnici menjaju planove. Najuočljivije mi je da mnogi usporavaju. Kao da su išli prebrzo, pa su sad shvatili da samo što nisu stigli do cilja, a ostalo im je još dovoljno dana odmora.

I jasnije nego ikad pre, u tome vidim preslikan životni put svakog ljudskog bića:
Svi idemo ka istom kraju, usput se boreći sa problemima, slabostima, uživajući, družeći se, srećući i ovakve i onakve ljude. Grabimo ka tom cilju, usredsredjeni na njega, misleći prvenstveno na sigurnost koja nas čeka na tom i tom mestu, na obed koji će nas zasititi i ugoditi našem ukusu, a uz njega i na druženje sa starim ili slučajnim saputnicima. Retko ko ume – ili može – da uspori, da se prepusti ne brinući se dokle će stići i da li će ga tamo nešto sačekati. Čak je i meni to bilo teško, iako se već skoro punu deceniju odupirem življenju u zoni sigurnosti.

I sada, pred kraj Puta, kao pred kraj života, skoro svako zastane i zapita se – a što ne bih malo usporio? Zašto ne bih ove preostale dane utrošio u lagano hodanje, bez ikakvih briga o tome dokle ću stići?

A čudnovatom slučajnošću, upravo duž poslednjih kilometara svih puteva za Santjago, na gotovo svakom koraku mogu se naći hosteli. Krov, krevet, večera – kao metafora za materijalnu bezbrižnost koju većina ljudi ostvari do pred kraj svog životnog puta. Tu je, napokon obezbedjena, i sad možemo da nastavimo sasvim lagano. Osim što nam je ponestalo vremena.

Duboko me prožima ta simbolika i veza. Ne znam koliko su drugi toga svesni, ali u razgovorima sa hodočasnicima naslućujem zanimljivu mešavinu sreće i tuge: radost dolazi zbog ostvarenja cilja, a žal zbog pređenog puta koji nepovratno ostaje za nama. Lepota i prokletstvo ljudskog bitisanja. A smisao u svemu tome predstavlja sam Put, sam život u svakom njegovom proživljenom času.

Boris iz Madjarske je dan nakon Lugoa hodao samo deset kilometara. Ana-Mari ga je videla u mestu pre Fereirre, što znači da je smanjio dnevne kilometraže na svega petnaestak kilometara.
Erika je pauzirala dva dana u Lugou pre nego što je nastavila dalje, načinjući poslednju sedmicu pešačenja.
Ana-Mari je planirala da se zaustavi nekoliko dana u Aruzou.
Ja sam se vratila u Lugo na festival, a zatim ću hodati do Kraja sveta, dodatnih pet dana

Brojimo sitno. I kao da se svi pitamo da li je moralo tako brzo.

Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti,
Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,
Više bih se opustio,
Bio bih gluplji nego što jesam,
Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao, na više planina se popeo
Više reka preplivao, na još više mesta išao,
Na koja nikada nisam otišao,
Manje boba jeo a više sladoleda,
Imao više stvarnih a manje umišljenih problema.
Bio sam od onih koji
Razumno i plodno prožive,
Svaki minut svog života imao jasan uz trenutke radosti,
Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
Težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, znajte, život je od toga sačinjen,
Od trenutaka samo, koje ne propuštajte sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde
Išli nisu bez toplomera,
Termofora, kišobrana, padobrana.
Kada bih opet mogao živeti lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao živeti
S proleća bih počeo bosonog hodati
I tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
Više sutona posmatrao i sa više dece se igrao,
Kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem!

(TRENUCI – Horhe Luis Borhes)

Nulti kilometar na kraju sveta

Ovde možete pročitati prvi i drugi deo putopisa.