Peške do kraja sveta, II deo

Iako nemam toliko dodira sa domaćim stanovništvom kao kad putujem biciklom, ipak uspevam da upoznam neke odlike Španaca koje su tipične za celokupnu populaciju. Jedno od mojih prvih i najvećih otkrića vezano je za to što Španci večeraju tek oko deset. Cela nacija seda za sto u to vreme i ako kao turista želite ranije da obedujete u nekom restoranu, najčešće ćete morati da dugo čekate, jer ništa još nije pripremljeno. Posledično, u Španiji se kasno odlazi na spavanje – tek oko ponoći. Ujutru, prodavnice se kasno otvaraju, između devet i deset. Radi se do dva a zatim nastupa siesta do četiri. Nedeljom skoro ništa ne radi, a subotom je samo ponešto otvoreno. U unutrašnjosti, po selima, prodavnice su retke. Njihovu ulogu preuzeli su barovi u kojima se može kupiti pecivo, hleb, slatkiši, grickalice, testenine, gotova jela. Za hodočasnika na Putu za Santjago to znači da mora da nosi zalihe hrane za ceo jedan dan.

Opušteno popodne u nekom malom mestu na severu Španije

Moja ruta vodi me kroz Baskiju, Kantabriju, Asturiju i Galiciju. Reč je o severnim delovima Iberijskog poluostrva, koji su tokom celog srednjeg veka ostali izvan Kordopskog kalifata i islamskog uticaja, razvijajući se kao nezavisna kraljevstva. Zbog toga, današnji Španci na severu nemaju mnogo dodirnih tačaka sa Špancima na jugu. To ćete čuti u skoro svakom komentaru o ovdašnjim žiteljima, bilo da ga daje Španac ili strani turista. Ta poređenja uglavnom idu u prilog južnjacima, jer naglašavaju njihovu otvorenost, srdačnost, vatrenost, dok ljude sa severa proglašavaju hladnima i neprijatnima. Što je stereotip, a nijedan stereotip nije dobar i, najčešće, ni tačan. Potrebno je samo malo dobre volje i širine, da se ispod te naizgled nedopadljive površine sagleda pravi karakter – kako pojedinačne osobe, tako i ovdašnjih etničkih grupa. Zanimljivo je što mi na to ukazuje upravo jedan Španac iz Valensije, od koga bi se očekivalo uzdizanje južnjaka, a ne odbrana Asturijaca – pošto se srećemo u toj provinciji.

Sedim u malom baru, prvom i jedinom u regiji do koja sam stigla nakon nekoliko sati hodanja preko planina. Bar je prepun hodočasnika, koji dolaze u talasima: grupa od desetak ili više njih hrupi unutra i zaposedne tri stola sa po dve-tri stolice i sva mesta za šankom. Jedno od mojih najvećih iznenađenja u ovoj zemlji je to što konobari nikad ne donose porudžbine gostima za sto, nego morate da dođete do šanka, da naručite šta želite i onda da sami ponesete svoju narudžbinu. Namrštenog krupnog Španca koji vodi ovo mesto mrzi čak i to, jer se pretvara da ne vidi goste koji prilaze šanku. Kanađanka koju sam nedavno upoznala i koja za mnom stiže u bar, čeka skoro deset minuta da bude uslužena iako nema nikog ispred nje. Na kraju seda za moj sto, gunđajući zbog loše usluge i barmenove neljubaznosti, a ja joj se pridružujem sa negativnim primerima iz španskih barova.

„Možete to reći sa pravom“, uključi se u razgovor Španac, kog vidimo prvi put. Seo je za naš sto, ali smo pogrešno pretpostavile da ne zna engleski i da nas neće razumeti. „Možete reći da vlasnik nije srdačan, čak i da je neljubazan, ali pogledajte to u malo širem kontekstu. Osvrnite se oko sebe i recite mi šta vidite.“ Svi zidovi oblepljeni su fotografijama hodočasnika, a na mnogima od njih je i mrzovoljni barmen. Tu su i brojni suveniri u vezi sa Putem za Santjago, poruke podrške da se istraje na Putu, školjke, ukrasni krstovi, kamenčići… sve je u znaku hodočašća. „Vi vidite da je vlasnik ovog objekta veoma ponosan na svoje goste, neko kome je samo do zarade i prometa ne bi se slikao sa stotinama njih, zar ne“, poentira mladić.

I zaista, toj severnjačkoj uzdržanoj pojavnosti i hladnom nastupu može se suprotstaviti činjenica da su mi barmeni uvek odobravali korišćenje toaleta čak i kada ništa ne bih naručila, da su svuda bili spremni da mi natoče pijaću vodu kad ih zamolim, da sam bez problema koristila stolove u baštama barova da spremim svoju hranu i pojedem je za njima, a postoji i veoma lep običaj da vam uz naručeno pivo daju činijicu besplatnih grickalica, dok se uz kafu dobija kolač ili mini-kroasan.

I uopšte, ti ’hladni’ severnjaci spremni su na svakom koraku da pomognu hodočasnicima. Svako od nas se više puta gubio u gradovima, ne mogući da nađe onu žutu strelicu koja pokazuje trasiranu rutu. Najčešće, ne bismo stigli ni da upitamo za pravi smer, a prolaznici, koji bi nas nepogrešivo prepoznali po našim ruksacima, uputili bi nas kuda da krenemo. Jednom prilikom, zaneseno kuckajući neku poruku na mobilnom, trgnulo me je nečije „ks-ks!“ Čovek koji mi je nailazio u susret video je da ću promašiti skretanje, pa me je pozvao da se na vreme vratim. Drugi put, opazili su me iz nekih kola kako hodam pogrešnim putem, te su se zaustavili da me opomenu. Ili su se zaustavili da bi mi, nepitani, preporučili koji od dva puta preda mnom je lepši za hodanje. Ni sa divljim kampovanjem na privatnim imanjima nisam imala probleme: primetivši moj šator, vlasnici bi samo klimnuli glavom i produžili za svojim poslom. U mnogim selima, stanovnici su me sami zaustavljali nudeći mi hladnu vodu. A ja sam samo jedna od više od četvrt miliona hodočasnika koliko ih tuda prođe godišnje, te bi se pre moglo očekivati da smo tim ljudima duž Puta za Santjago više dojadili.

Ali nismo i, na svoj način, i dalje su nam naklonjeni i pomažu nam. Jednu od najlepših priča o ovdašnjim ljudima zabeležila sam u maloj alebrgueu mestu Fereria. Njen vlasnik po imenu Serhio pre pet godina hodao je na Putu za Santjago sa svojim starijim sinom, tada dvanaestogodišnjakom. U ovom delu Puta, na udaljenosti od pedesetak kilometara, nije bilo nikakvog smeštaja, a njegov prvenac se mučio zbog gadnih žuljeva. Kada su završili hodočašće, Serhio je napustio svoj posao privatnog distributera aluminijumskih prozora i kupio kućicu u ovom selu. Opremio ju je i otvorio za hodočasnike. Radi po principu dobrovoljnih donacija, ali za razliku od mnogih sličnih, nije čak ni predložen poželjni iznos. Platili ili ne, hodočasnici ovde dobijaju večeru – tradicionalnu špansku paelju sa pirinčem i povrćem, desert i dobro crno vino, a ujutru i doručak. Ne sećam se da je na nekom drugom mestu sve to bilo uključeno u cenu. Očarana sam Serhiovom energijom i dobrotom.

Upoznala sam i jednu špansku porodicu, koju čine majka, vitalna starica od osamdeset tri, i njen sin, pedesetogodišnjak. Imaju trospratnu kuću u selu pored mondenskog mesta Kue, na obali Kantabrijskog mora, u kojoj izdaju sobe. Paulina, kako je ženino francusko ime, hoda uz pomoć štaka otkako je operisala kukove. Ne znam da li je bolesna ili se trese zbog starosti. Čistog je uma i vreme provodi u rešavanju osmosmerki na francuskom. Ima svoje male i velike bubice čak i prema gostima. Nikako, ni pod tačkom razno, nije mi dopustila da stavim svoj veš da se suši kako sam zamislila i navikla. A ne! Gaće moraju da se zakače dvema štipaljkama za lastiš – samo tako ili će se La Mama naljutiti. Pantalone moraju da vise zakačene vrhovima nogavica. I tako dalje, za svaki komad odeće postoji pravilo. U la maminom svetu to je toliko bitno da je ustala od ručka, gurnula me od prozora ispod kojeg su razpeti kanapi za sušenje i onako se sva tresući dovela je moje stvari u red. Zalud ju je sin pozivao da me pusti da sama kačim kako mi odgovara. Nije bilo boga! Uz to, zasula me je i prekorima što nisu dobro isceđene. Em se neće brzo osušiti, em će ovlažiti njene skoro suve peškire ukoliko vetar bude dunuo. Taman kada sam pomislila kako je to malo previše gunđanja, a njen sin mi je objasnio da la mama svaki dan sama pere, prostire, presvlači posteljinu za deset soba u kući. To je njeno i u to joj ne diraj – otprilike tako mi je rekao.

Kasnije, kad se malo smirila i kada su nekako završili ručak, posedela sam sa njima. La mama je radila u Francuskoj četrdeset godina. Bila je asistent doktora u nekoj pariskoj dečijoj bolnici. I odgajala troje svoje dece. U priči, svaki čas bi protrljala palac i kažiprst objašnjavajući mi da je to bilo zbog novca. Njime su sagradili ovu kuću. Sin koji se brine o njoj je njeno srednje dete, a stariji sin i mlađa ćerka žive i dalje u Parizu sa svojim porodicama. Ispostavilo se da je la mama zapravo veoma vickasta kada joj se ne dira u sistem vešanja i u osmosmerke. U pokušajima da se razume sa mnom, zamahnula bi rukama a i štakama, pa bi kao slučajno potkačila sina, što bi bio povod za još jači smeh… Sigurna sam da uprkos tom veselom duhu često nije lako sa njom, ali Hose ima neograničeno puno strpljenja. Gleda je sa puno ljubavi i čini se da ne može da joj se usprotivi u bilo čemu. Najveća kritika koju bi joj upućutio je molećivo: “Ali, mama!”

Najneobičniji susret ipak je bio onaj sa Pablom iz Santjaga. Upoznala sam ga stopirajući od Arzua do Lugoa. U ovom potonjem svake godine se održava Svetski festival starih Rimljana, budući da je to jedini grad na svetu u kome su kompletno očuvane zidine iz rimskog vremena, i to u dužini od oko dva kilometara. Neko od hodočasnika preporučio mi je da to nikako ne propustim, pošto moja ruta ionako prolazi tuda. Pokušala sam da podesim vreme mog dolaska sa datumom održavanja festivala, ali morala bih da čekam četiri-pet dana. Umesto toga, nastavila sam dalje, a na dan festivala odlučila sam da se vratim autobusom u Lugo, da prisustvujem dešavanjima i uveče se vratim. Dobar plan, osim što je podrazumevao da zavisim od autobusa. Pošto sam prvi propustila, a drugi je po redu vožnje trebalo da naiđe tek za nekoliko sati, te sam podigla palac.

Moje stopersko iskustvo je zanemarljivo i pre bi se moglo nazvati neuspešnim, nego uspešnim, jer od četiri-pet pokušaja da zaustavim vozila u pojedinim delovima sveta, u tome sam uspela samo u dva navrata. No sada, kako izbacim palac, tako se jedna kola zaustave. U njima, sredovečni Španac simpatičnog izgleda. Naravno, ne govori engleski. Ali razume gde idem, kao što i ja razumem njega da će me ostaviti na pola puta. Sa Špancima je lako sporazumeti se i pored nepoznavanja jezika – ili to samo meni tako deluje nakon godina koje sam provela na istoku, gde su drugačije i asocijacije i govor tela, a jezici koji se govore nemaju nikakvog dodira sa bilo kojim meni znanim indoevropskim korenom. Kako god, Pablo i ja pričamo. Saznajem da ima privatnu prodavnicu građevinskog materijala, koja se nalazi u blizini grada u kom sam ga ustopirala. Inače je iz Santjaga. I ako nemam smeštaj, mogu da ostanem kod njega, potpuno besplatno. Taj poziv oteo mu se slučajno, čas pre nego što sam izašla iz kola. Spontano i brižno, na način koji sam mnogo puta doživela od nepoznatih ljudi u zemljama kroz koje sam putovala.

I nekoliko dana kasnije, kad sam se približila mom cilju, poslala sam Pablu mejl. Ne toliko zbog uštede novca za smeštaj, koliko zbog prilike da upoznam stvarni život ovdašnjih ljudi. Potvrdio mi je poziv, uz napomenu da nema pravljenja žurki i galame. Bez brige, Pablo – teško da bi našao nekog osetljivijeg na buku od mene. Godinama biram male sporedne puteve kroz slabo naseljene predele i prirodu, u kojoj najčešće i spavam, te mi buka gradova smeta. Iznenađenje je bilo veliko kada me je Pablo uveo u potpuno nov, moderno opremljen stan u kome očigledno nikad niko nije živeo. Namenjen je njegovom sinu kome je sada trinaest, a kupili su ga nedavno i opremili. Biću prva koja će tu prespavati. I da, mogu da ostanem koliko god dana želim.

Već sam mnogo puta doživela neobjašnjivu gostoljubivost ljudi koje sam slučajno sretala, ali nikad se neću navići na ta čuda dobrote. Zašto i kako je moguće da neko tek tako ponudi potpunoj strankinji apartman u centru turističkog Santjaga, ne tražeći ništa zauzvrat? Kako objasniti tu ljudsku potrebu da se pomogne putniku, koga nikad više nećemo videti? Svaki put kada su mi se takve stvari dešavale, ostala bih zatečena, zapitana o tome koliko je svet zapravo lepše i bolje mesto nego što obično verujemo i nego što nam mediji prikazuju.  Ni ljudi na severu Španije u tome nisu drugačiji od svojih južnih sunarodnika, ili bilo kog drugog naroda.

Ovde možete pročitati i prvi deo putopisa.