Peške do kraja sveta, I deo

Za Camino de Santiago, ili Put Svetog Jakova, znala sam kao za hodočašće koje vernici iz celog sveta preduzimaju odlazeći na poklonjenje moštima svetog apostola u Santjagu. To je bilo više nego dovoljno da me nikada ne zainteresuje da tim putem hodam. Niti sam religiozna, niti me je privlačila ideja da se tiskam u masi koja se kreće na kolenima – kako sam otprilike zamišljala da to tamo izgleda. Ali kada sam krajem prošle godine odlučila da ću napraviti neku dugačku hajking turu, hodajući više stotina kilometara, Camino je počeo da se pojavljuje u gotovo svim mojim internet pretraživanjima. Najpre sam odbijala da klikćem na linkove koji su mi iskakali na ekranu, ali usput bih i nehotice pročitala poneku rečenicu iz uvodnog pasusa. Dovoljno da otkrijem da o Camino de Santiago imam potpuno pogrešnu predstavu.

Najpre sam shvatila da nije reč o jednoj ruti, već o mreži od sedam trasiranih i obeleženih puteva, od kojih su neki dugački i po hiljadu kilometara, a potom je usledilo otkriće da ljudi odlaze tamo prvenstveno iz duhovnih razloga, zbog rekreacije, avanturizma, kulturoloških aspekata, u potrazi za mirom, samoćom i opuštanjem, iz želje za novim životnim iskustvom, zbog socioloških potreba… i tek nakon svih tih motiva, dolazi onaj religiozni za jedan broj hodočasnika. Moje predrasude su se srušile i ja sam počela da istražujem o Camino de Santiago.

Istorijska pozadina hodočašća temelji se na predanju da je u katedrali u Santajgu, gradu na severozapadu španske Galicije, pohranjeno telo svetog apostola Jakova nakon što je brodom bilo preneto iz Jerusalima. Vernici su odlazili na poklonjenje u Kampostelu još od 9 veka, a do početka 12. veka to je preraslo u visokoorganizovana hodočašća, koja su bila popularna koliko i ona u Jerusalim ili Rim. U kasnijim vekovima, Put Sv. Jakova bio je gotovo zaboravljen, sve do kraja 20. stoleća, kada je najpre proglašen  prvim evropskim kulturnim putem, a potom je dve njegove rute Unesko uvrstio u svetsku nematerijalnu baštinu. Od tada, broj hodočasnika stalno raste, a 2018. ga je uspešno ishodalo više od trista hiljada ljudi iz celog sveta.

Sad sam već bila nestrpljiva da im se pridružim. Budući da sam u dobroj formi, izabrala sam Severni put koji se smatra jednim od najtežih zbog velikih uspona i spustova. Ali je ujedno među najlepšima, zbog toga što dobrim delom vodi duž obale Atlantskog okeana. Početak te rute je na francusko-španskoj granici, u mestu Irun, a do Santjaga treba hodati oko 900 kilometara. Duž celog puta postoje albergue – hodočasnički hosteli sa zajedničkim spavaonicama, koji rade po principu odgovornih donacija, što najčešće podrazumeva iznos od deset evra. Iako se smeštaj svuda može naći, ponela sam šator i kompletnu kampersku opremu, pošto volim da kampujem, a šator mi omogućava privatnost i nezavisnost. U ruksak sam spakovala nekoliko komada odeće i samo najnužnije stvari, tako da njegova težina ne premaši onih preporučenih deset procenata od moje sopstvene težine. Bila sam spremna. Krenula sam početkom maja, pre sezone godišnjih odmora kada najviše ljudi hodočasti. Tada je i najlepše vreme, jer su dani već dovoljno topli da se može hodati u laganoj odeći, a u prirodi je već sve ozelenelo, pa je uživanje potpuno. Doduše, maj je mesec sa najvećim brojem padavina, ali ne može se imati sve.

Iako nije uvek sasvim tačan, meni je prvi utisak presudno bitan: o novoj zemlji, o ljudima, o nekom putovanju. Dolazeći u Irun vozom iz Barselone, nisam znala gde ću spavati. Trebalo je da stignem posle deset uveče, a u to vreme se više ne može prijaviti u hodočasnički hostel. Zbog toga sam planirala da negde kampujem. Ali nenadano, posredstvom drugog hodočasnika kog sam upoznala u vozu, iz hostela sam dobila odobrenje da ipak mogu tamo da se smestim. Domaćin-volonter ne samo što nam je otvorio vrata hostela kasno uveče, nego nam je pripremio i besplatnu večeru kako bismo se okrepili nakon dugog puta. Kad vam tako započne velika avantura, ne morate uopšte biti skloni mistifikacijama da biste poverovali u to da vas Put vodi.

Hodočasnički pasoš

Dobila sam credential – hodočasnički pasoš. To je legitimacija koja mi omogućava smeštaj u državnim hostelima i u koju ću skupljati pečate. Njih imaju svi hosteli, kao i mnogi barovi, restorani i drugi javni objekti duž rute. Kad budem stigla u Santjago, na osnovu njih će mi izdati hodočasničku diplomu. Drugo obeležje peregrinosa, kako se na španskom zovu hodočasnici, jeste morska školjka lepezastog oblika. To je bio najčešći suvenir koji su srednjovekovni hodočasnici donosili kući sa obale Atlantskog okeana, te je s vremenom postao i zaštitni simbol Puta. I nju sam uzela po prijavljivanju, i privezala je tako da mi visi sa ruksaka – kako se najčešće i nosi.

Spavanje u zajedničkom smeštaju nije mi novina, jer sam često odsedala u takozvanim dormitory sobama. Zahvaljujući tom iskustvu, dobro sam se pripremila: nabavila sam čepiće za uši, pošto je statistička verovatnoća da će u sobi od dvadesetoro ili više ljudi neko sigurno hrkati, ponela sam masku za oči, jer iako je pravilo da se svetlo gasi u deset, neko će uvek hodati okolo sa čeonom lampom, koja će me prema Marfijevom zakonu zabljesnuti upravo dok budem pokušavala da zaspim, a naoružala sam se i ogromnom količinom strpljenja. A u slučaju da baš nikako ne budem mogla da zaspim, bila sam spremna da izađem u hodnik ili neku drugu prostoriju gde nema nikoga, i tamo se smestim na svojoj podlozi. Desilo se da sam to učinila već prve noći, prespavavši je u holu. Za razliku od kolektivne spavaonice, zajednički doručak narednog jutra bio je potpuno nov doživljaj. Odmah mi se dopala atmosfera u velikoj trpezariji sa dva dugačka stola oko kojih su posedali hodočasnici, samoposlužujući se kroasanima, žitaricama, toplim napicima, a kako bi ko završio, tako bi pospremio za sobom i oprao sudove. Mnogo ljudi se motalo oko sudopere, automata za kafu, pulta za seckanje, ali niko nikome nije smetao iako se na momente činilo da će se neminovno sudariti ispuštajući sve iz ruku. Kao da je svako sledio neku nevidljivu putanju koja je bila iscrtana samo za njega, tako da nije ugrožavao druge iako mu se put stalno ukrštao i preplitao sa njima. Kasnije sam imala još mnogo zajedničkih doručaka, neki od njih su bili i sa novostečenim prijateljima, prisniji, zabavniji, ili pak bogatiji, ali taj prvi bio je kao otkrovenje suživota sa desetinama nepoznatih ljudi na Putu.

Vreme duž obale Atlantskog okeana u proleće je veoma promenljivo i često se dešava da se iz vedrog neba sa onim bezazlenim oblačićima najedanput stušti pljusak, koji potraje nekoliko minuta ili više sati pa čak i dana, ili da dune takav vetar da vas prikuje za mesto ako ste se zatekli na otvorenom, pa ne možete ni da mrdnete, a temperature variraju od tropski visokih do tačke smrzavanja. Doživela sam jednu od najgorih oluja ikada hodajući ceo dan potpuno mokra, jer nigde nije bilo zaklona. Nekoliko noći smrzavala sam se u šatoru u vreći koja je predviđena za temperaturu od šest stepeni Celzijusovih ispod nule. Poslednjih dana borila sam se za dašak vetra i malo hlada na toliko jakom suncu da sam otvorila kišobran koji nisam koristila ni u tropima. Svašta sam iskusila tokom četrdeset četiri dana koliko je trajalo moje pešačenje, ali tog prvog jutra pratila me je sreća. Pomalo oblačno, tek koliko da ublaži direktno sunce, te prijatnih dvadesetak stepeni gotovo celog dana, vreme je bilo idealno za pešačenje. Rute na Camino de Santiago vode kroz unutrašnjost, kroz mala sela, ispucalim asfaltnim drumovima kojima se retko prolazi, a najčešće zaobilaznim zemljanim putevima i stazama preko polja, kroz šume i rečne doline. Hodočasnici tako ostaju bezbedni od saobraćaja, uglavnom u prirodi, a u naselja ulaze da bi se okrepili u barovima, snabdeli se hranom i vodom u prodavnicama, a uveče i noćili, pomažući na taj način razvoj lokalne privrede.

Na Severnoj ruti koja počinje u brdovitoj Baskiji, hodanje znači stalno uspinjanje strmim stazama ispresecanim kamenjem, koje je obično klizavo posle noćnih kiša, a nakon vrha, sledi strmoglavi pogibeljni spust. Ali koliko god mi se to u nekom trenutku činilo napornim, koliko god puta da sam morala da zastanem zbog zatezanja u listovima protiv kojeg nisu mnogo pomagali ni planinarski štapovi, da sednem i odmorim se, na kraju bi uvek vredelo, jer bi me gore, na vrhu sačekao jedan od onih oduzima-mi-dah pogleda zbog kojih bih zaboravila na sve muke. Ulasci u primorske gradove duž rute bili su spektakularni upravo zbog toga što bih najpre ugledala obalu odozgo, sa planine na koju sam se ispenjala. Sa nekog mesta na vrhu, pogled bi se preko drveća i rastinja najedanput otvorio prema pučini i ja bih vrisnula iznenađeno, zatečena nestvarnim prizorom: do linije horizonta more, a dole u uvali široki pojas peščane plaže, sa gradom u pozadini. San Sebastijan, Bilbao, Santander… biseri Biskajskog zaliva, njihove nezaboravne panorame, i oživljena prastara vremena kada su putnici stizali u gradove peške, sa teretom na leđima, poštapajući se.

Kada bih nakon višečasovnog hodanja uzbrdo i nizbrdo, sa ruksakom teškim desetak kilograma zbog hrane i vode u njemu, sišla dole, skinula bih patike i čarape, i hodala bosa po finom žutosmeđem pesku. Duž obale Kantabrijskog mora plaže su široke nekoliko desetina metara i nekada su dugačke više od kilometra, a kako još uvek nije bila turistička sezona, dešavalo se da moji otisci stopala budu jedini ljudski trag na njima, uz otiske nožica galebova. Hodala sam tako plažama sa kraja na kraj, kroz plićak, zapljuskivana talasima, ili po mokrom pojasu peska, preskačući potočiće što se slivaju ka moru i male brzake u njima, i smejala se naglas, za sebe, u naletima neobuzdane sreće koju bih svaki put osetila. Okolo su leteli galebovi a ponekad bih videla i nekog surfera koji je pokušavao da zajaše još uvek niske talase.

Uglavnom sam hodala sama, u tišini narušenoj jedino ritmičnim tupkanjem školjke na mom ruksaku, otkrivajući koliko nam je hodanje zapravo prirođeno zbog savršenog sklada koraka i misli. Druge hodočasnike sretala sam u prolazu. Sustigli bi oni mene ili ja njih, pa bismo jedni drugima poželeli „Buen Camino”, osmehnuli se i produžili dalje, svako u svom ritmu.

Vrlo brzo naučila sam nepisani hodočasnički bonton, po kome se poštuje nečija želja da hoda sam.

Koliko god inače bili druželjubivi, većina ljudi su došli na Camino de Santiago kako bi imali vremena za sebe i svoje misli, što podrazumeva osamljivanje. Ukoliko bi neko poželeo da hoda sa nekim, pitao bi za dopuštenje, a odbijanje niko nije doživljavao lično.

Uprkos toj naglašenoj samodovoljnosti na stazi, otkrila sam da je duh hodočašća u deljenju, i da to nije u suprotnosti jedno sa drugim. „Ovde smo da delimo sve“, rekao mi je mladi Belorus drugog dana, kada sam se bila izgubila. Ne znam kako mi se to desilo, pošto je ruta odlično obeležena žutim strelicama koje pokazuju pravac. Nekada su uklesane u kamene putokaze prepoznatljivog piramidalnog oblika, nekada su iscrtane masnom farbom na zidovima mostova, kuća, na stenama, električnim stubovima ili nekom drugom objektu, primetnom sa puta. Predstojalo mi je šesnaest kilometara bez hrane i vode, pošto sam promašila mesto u kome sam mogla da nabavim zalihe. Ali nekako sam ponovo izbila na stazu, pravo pred par mladih Belorusa. Nisu razumeli skoro ništa od onoga što sam im rekla, osim da nemam hrane. Ne časeći ni časa, dali su mi svoj paket za poneti, koji su jutros dobili u hostelu. I tada je mladić to rekao. Do kraja mog pešačenja, mnogo puta videla sam kako ljudi čine dobre stvari jedni za druge, kako dele hranu, opremu, pa čak i novac, pomažući najčešće potpunim strancima koje verovatno nikada više neće sresti. Kao što ni ja više nisam srela to dvoje.

Susreti sa drugim hodočasnicima najviše su ličili na nastavke nedovršenih priča. Sreli bismo se na stazi ili se upoznali u hostelu, hodali neko vreme zajedno pričajući o Putu, o sebi ili o bilo čemu drugom, i rastajali se bez pozdrava, ili sa neobaveznim “vidimo se”. Nekada bismo se veoma brzo našli ponovo zajedno, nekada bi prošli dani i dani do ponovnog susreta, a sa nekima se nikada više ne bih videla. Otkrila sam da većina hodočasnika čvrsto veruje u svrhovitost Puta, u to da Camino namešta događaje kako bismo naučili lekcije koje su nam potrebne, te da će se desiti upravo ono što treba i što nam je na izvestan način suđeno. Zbog tog uverenja, pod čiji uticaj sam i sama potpala, propustila sam da uzmem kontakte nekih ljudi na vreme, a kada sam shvatila da ih verovatno više nikada neću sresti, već je bilo kasno da ispravim tu grešku.

Nekada je trebalo da prođu nedelje da bih otkrila koliko su mi neki ljudi dragi, kao u slučaju mlade Nemice Marien. Upoznale smo se sedmog-osmog dana mog hodanja, u hostelu u kome smo obe noćile. Potom smo se gotovo svakog dana sretale na stazi, razmenjujući poneku reč u prolazu. Jednom smo hodale pola dana zajedno, sa Amerikankom mojih godina, usput se dobro zabavljajući. Popodne smo se razdvojile pošto sam ja kampovala a one su morale u hostel. Ali onda su uveče, nenejavljeno, njih dve banule pred moj šator, iznenadivši me tom posetom, a još više pivom koje su usput kupile. I tu smo, sedeći na travi, napravile mini-žurku, nas tri žene sa tri različita kraja sveta.

Ja, Amerikanka i Nemica ispred šatora pijemo pivo

Nakon dvadeset dana hodanja Severnim putem, odlučila sam da dalje nastavim drugom, originalnom hodočasničkom rutom, koja se zove Primitivo. Najzahtevnija je u fizičkom smislu, pošto vodi preko vrhova na više od hiljadu metara nadmorske visine, ali se smatra najlepšom i najdivljijom na Caminu. Dvanaest dana sam hodala njome, upoznajući neke nove hodočasnike. Osećala sam se kao nekada davno u srednjoj školi, kada su me na moju molbu prebacili u drugo odeljenje, jer sam želela da promenim smer. Stekla sam i tu dobre prijatelje, ali nedostajala mi je povezanost kakvu sam imala sa ljudima sa kojima sam prošla iste puteve i delila zajedničke uspomene. Kada sam najzad stigla do ponovnog ukrštanja dve rute, do mesta gde se sjedinjuju nastavljajući dalje kao jedna, svim srcem sam se ponadala da ću ponovo videti nekog od njih. Tražila sam pogledom poznata lica među hodočasnicima na ulici, u prodavnicama, u barovima. I onda se desio jedan od onih neverovatnih susreta koji kao da je bio izrežiran.

Sa dve limenke piva koje sam kupila za sebe, sedela sam na klupi u parku u gradiću Arzuo. Premišljala sam se da li da možda načnem prvu odmah tu, ili da sačekam dok odem u hostelsku sobu. Ali sam najviše razmišljala o tome kako bi bilo dobro da ugledam Marien, za koju mi je neko rekao da je takođe danas stigla. „Krug mora da se zatvori“, pomislila sam. Prosto mi se činilo nemogućim da završim pešačenje, a da ne sretnem više nikoga od onih sa kojima sam ga započela u isto vreme. I tada je poznato lice naišlo trgom idući tačno prema meni – Marien! Pričala je telefonom ne gledajući okolo, pa me nije odmah videla. Mahnula sam joj, pozivajući je po imenu. Vrisnula je od iznenađenja i skočila mi u zagrljaj. Kada smo se malo stišale u toj prvoj radosti, pružila sam joj limenku. „Za mene?“, upitala me je zbunjeno. Samo sam klimnula glavom, smejući se. Put je sve namestio baš kako treba.

Kao sa druge planete

Žuta strelica koju prate hodočasnici