Više od skejt parka

Čačak je grad koji nema pozorište, bioskop ili zatvoreni bazen, ali ima ono što mnogi gradovi nemaju – skejt park. Najzaslužniji za to je skejter i arhitekta Milorad Obradović. Strljivo je čekao duže od decenije da realizuje ovaj projekat, a volja ga nije napuštala ni u trenucima kada su u Čačku bila samo dvojica skejtera. Iz Beča, gde je tada živeo, dolazio je na gradski trg i decu učio osnovnim trikovima. Pre dve godine njegova ideja je realizovana i na obali Zapadne Morave nikao je Park Mladosti.

Sa Miloradom smo razgovarali o njegovim počecima na skejtu, ideji da pravi skejt park, (ne) razumevanju sredine za ovaj projekat, festivalu „Dani urbane kulture“, ali i kako je došlo do toga da bude šef gradilišta skejt parka u Palestini.

Kako si i kada došao na ideju da voziš skejt? Da li je to zbog muzike, filma?

Nisu uticali filmovi i muzika jer u vreme kada smo moji prijatelji i ja počeli da vozimo, internet nije bio razvijen, niti je bila razvijena skejt kultura. Zapravo, bila je dominantnija pojava ljudi koji voze rolere. Međutim u Čačku između skejtera i roleraša postoji simbioza, što je retka pojava u svetu. Počeo sam da vozim skejt, jer je bio dovoljno drugačiji od drugih sportova, tu sam mogao da testiram svoje strpljenje i hrabrost. Uglavnom sam vozio sam, i trikove sam učio sam, na osećaj. Ta želja da budem u ovom sportu je prisutna i danas. Želeli smo da budemo najbolji na svetu. Kada sam shvatio da ne mogu da budem najbolji usled nedostatka odgovarajućih uslova, to me je deprimiralo, a sredina mi je za to vreme objašnjavala da je vožnja skejta samo deo odrastanja. Ali, nisam im poverovao. Imam tu sklonost da ne poverujem većini ako istinski verujem u svoj cilj i ispravnost sopstvene misli. Kasnije sam rešio da napravim skejt park. Iako sam krenuo kao pojedinac, nije se tako završilo, pa sam ubrzo zajedno sa svojim prijateljima iz organizacije „Alternativa za Čačak“ radio na projektu izgradnje skejt parka u rodnom gradu. I danas radimo brojne projekte, i ponosan sam na moje prijatelje i udruženje zbog onoga što smo do sada postigli.

Trebalo je da jedan skejter navodno odraste, završi fakultet i stekne određeno arhitektonsko-građevinsko znanje kako bi izveo ovaj projekat. Nije me mrzelo da čekam. Strpljenje je stvar koju učim celog života. Uspeli smo.

Da se vratimo za trenutak na početak i period od pre 17 godina kada si počinjao. Kako si došao do prvog skejta?

Prvi skejt mi je doneo ujak iz SAD i bio sam jako srećan jer ga u to vreme nije bilo lako nabaviti. To je bio pravi skejt, ali sam ga ja, nažalost, iz nemarnosti, ubrzo izgubio. Nisam klonuo jer sam naučio lekciju – ne postoji ništa što bi me odvratilo od želje da doprinesem sebi i svojom okolini. Nastavio sam da vozim skejt.

Skejt park Mladost je otvoren pre dve godine. Gde ste vozili pre toga?

U nedostatku skejt parkova u okolini, pokušavali smo da nađemo prostor koji bi ga oponašao. To su bile neke ivice na trgovina, odakle su nas pratili svi, i građani i policija. U početku sam bio kivan na njih, jer nam nisu dozvoljavali da radimo ono što nam je jako važno i budemo ono što jesmo. Danas znam da te ljude ne treba kriviti, jer njihovo neznanje i neupućenost u skejt kulturu je isto kao i naše spostveno po raznim temama i pitanjima. Danas znam da svaki čovek traži svoje mesto na ovom svetu. Pešak traži prostor da se nesmetano kreće, kao i skejter. Imali smo nekoliko inicijativa da napravimo skejt park, ali smo bili deca i nismo nailazili na odobravanje, jer nismo bili ubedljivi. Nismo znali cenu izgradnje skejt parka, način na koji to treba izvesti, nismo znali šta je ugovor, ali smo znali da je to potreba. Na kraju se ispostavilo da je bilo potrebno dovoljno odrasti, ali ne toliko da čovek zaboravi da nam je taj prostor potreban.

Odrasli ste i shvatili kako funkcionišu procedure. Kada ste krenuli u priču oko izgradnje skejt parka i šta je zapravo bio preduslov za to?

Preduslov je, kao što sam već rekao, bio da završim fakultet. I dve godine nakon toga sam shvatio da priča nije ista kao ranije. Svoje ideje sam umeo da predstavim vizuelno, znao sam koliko to košta i kako da se napravi. Pošto se do tog trenutka nisam bavio sa tematikom projektovanja skejt parkova, i kako ne postoje ljudi koji umeju da se bave time u okruženju, implementirao sam ideje tri različita parka koja su mi se tada svidela prema funkcionalnim i prema prostornim karakteristikama. Tako sam postao pionir građenja betonskih skejt parkova, bez praktičnog iskustva, ali sa velikom željom. Međutim, u to vreme je inicijativa za izgradnju skejt parka nestala. Postojala su samo dva skejtera u Čačku. Izgubili smo legitimitet. Onda sam lično otišao na čačanski trg i rekao klincima da ću ih podučavati da voze skejt. Nije me mrzelo da čak iz Beča, gde sam živeo tada, dolazim u Čačak kako bih decu učio osnovnim trikovima. To se dobro primilo među njima i u jednom trenutku je bilo više od 30 mladih skejtera i roleraša u Čačku, i bio sam ponosan na sve njih. To je bio istinski trenutak kada smo shvatili da je skejt park ovom gradu neophodan.

Kako se priča dalje odvijala?

Kada smo napravili projekat preko udruženja „Alternativa za Čačak“, prijavili smo se na konkurs „Zajednici zajedno“ kompanije NIS. Projekat celog okruženja sam uradio zajedno sa dvojicom prijatelja arhitekata iz Čačka. Uspeli smo da dobijemo novac i krenuli smo u izgradnju. Bilo je poteškoća da nađemo lokaciju, ali smo pronašli pravo rešenje. To je prostor koji nije samo namenjen za skejt park, već koji ima kapacitet da se aktivnosti prošire i da u njemu borave i drugi ljudi. Napravili smo zoniranje i plan uređenja tog prostora na obali Morave koji se nalazi između pešačkog mosta i Sportskog centra Mladost.

Park je otvoren 2015. Kako se ovaj projekat dalje razvija?

Projekat predviđa različite sadržaje koji nedostaju gradu. Pored skejt parka, počeli smo izgradnju amfiteatra, a napravili smo i festival “Dani urbane kulture”. Uključili smo veliki broj ljudi i dobili međunarodni festival i goste koji ne žive samo u Čačku, jer svi su želeli da budu deo jedne nove priče.

Na kraju smo došli do saznanja da se nikada nije radilo ni o skejt parku, niti o festivalu. Radilo se o tome da će kreativci, intelektualci i entuzijasti naći način da učestvuju u organizovanju svog okruženja na jedinstven i neponovljiv način.

Rekao si da ste dobili podršku kompanije NIS. Šta je sa podrškom Grada?

U početku lokalna samouprava nije imala sluha za razliku od današnjih dana. Nije im bilo lako objasniti šta je skejt, a tako ni skejt park. Sve je teklo jako sporo. Imali smo podršku komunalnih preduzeća koja su nam pomogla u odabiru lokaciju i pribavljanju dozvola, što je za nas bilo esencijalno jer nismo znali sa čime ćemo se sve susresti u ovom poslu. Iako je bila minimalna podrška u početku, ljudi su se ipak prepoznali kao deo priče i nastavili da nas podržavaju.

Pominjao si da su vas ljudi i policija terali sa gradskog trga kada ste kao klinci vozili. Da li se promenio stav onih koji nisu razumeli vašu potrebu da vozite skejt?

Definitivno jeste. Danas Čačani znaju da je to fizička aktivnost koja zahteva mentalnu i fizičku energiju jedne mlade osobe, pri čemu se višak energije ne usmerava na frustraciju ili lomljenje javnog mobilijara, na primer, već na usavršavanje i pobeđivanje sebe samoga. Neverovatno je da je Čačak i dalje jedan od retkih gradova koji ima skejt park. Mišljenje javnog mnenja prema celoj priči i dalje nije na nivou koji mi želimo, ali počeli smo sa osnovnim dogmama. Kada počnete kao čovek koga sredina gleda kao otpadnika, bez obzira što među samim skejterima ima puno obrazovanih ljudi, koji čine dobro svojoj okolini, nije lako jer ljudi su ih ipak skloni raznim predrasudama. Dovoljno je da počnemo od toga – da sredinu ili čak ceo svet može promeniti svaki pojedinac, makar on bio čovek koji nema krov na svojom glavom ili vadi hranu iz kontejnera.

Verujte u vas same, da vaša priča menja ovaj svet, jer to niko drugi neće učiniti umesto vas.

Voziš li i dalje skejt?

Da. Koliko ga vozim zavisi od toga koliko sam koncentisan na stvari kojima se bavim. Ali, i kada sam usporio sa vožnjom, kao projektant skejt parkova sam našao način da se osećam i dalje kao deo te zajednice. Pravo mi je zadovoljstvo kada izađem sa društvom i provozam se, makar i na kratko. Uvek pored sebe imam skejt.

Radio si i kao projektant skejt parka u Palestini. Kako je do toga došlo?

To je bio splet okolnosti. U trenutku kada se to dogodilo, već sam bio šef na nekoliko gradilišta, a paralelno sam radio na projektu skajt parka u Čačku. Tada me je humanitarna organizacija Skate Aid iz Nemačke pozvala da budem šef gradilišta skejt parka u Palestini. Rado sam prihvatio taj poziv, jer smo taj projekat pravili u jednom sirotištu za decu. Za vreme izgradnje bili smo zajedno sa tom decom. To je bio jedan od najdirljivijih trenutaka koje sam osetio u životu. Tada sam opet shvatio – nikada se nije radilo o izgradnji skejt parka, već uključenju zajednice u projekat kroz njihovu identifikaciju sa mestom kreacije. Ta deca za koje smo pravili skejt park ništa nisu znali o tome, nikada nisu vozili skejt. Njima su došli jedan Amerikanac, Nemac i Srbin da im prave skejt park. Ta deca su nam pomagala, uzeli su lopate i kolica i radili sa nama. U razgovoru za Gardijan jedan dečak iz kampa, Ibrahim, rekao je: “Dali su mi da bojim skejt park, a ja sam se osećao kao deo nečega. Vozim skejt jer mi daje osećaj da letim”. Ta rečenica me je naterala da razmišljam o tome kako uključiti lokalnu zajednicu u projekte. Projekti mi ne znače ništa ako u njih ne mogu da uključim lokalnu zajednicu sa stanovništvom koji je čine.

Dalji planovi?

Ideja nam je da Park Mladosti i dalje razvijamo kako bi on imao sve elemente za jedan javni park. Uskoro pokrećemo novu radnu akciju, gde će učestvovati veliki broj ljudi i donatora. O svemu tome ćemo uskoro izneti više informacija i nadam se i većem odazivu dobrih ljudi koji hoće da pomognu. Mi smo recimo pre dve godine postavili česmu u parku, i to je jedna o retkih česmi pored Morave, što pokazuje koliko je taj prostor nerazvijen. Želimo da dokažemo atraktivnost ove lokacije i da je proširimo kroz raznovrsan i smisleni sadržaj kako bi na taj način i sama priroda ostala zaštićena. Čuvaće je ljudi i deca koji su deo sebe ostavili na tom mestu. Tako ćemo uspeti da dovedemo ljude, jer ćemo im pokazati mogućnost da njihov doprinos bude konkretan doprinos sopstvenom okruženju. To nije samo ideja, već šansa. To je priča svih nas, i danas i sutra.