Ostaviti cigarete?! Pa to je p….n dim

Da li pušač može da postane ne pušač? Ili će uvek morati da nosi ono – bivši? Prvu cigaretu sam zapalio još u osnovnoj školi. Ne mogu baš reći da sam propušio tada, ali…  Pubertet me je strefio u onim 90-im, pa je dobro što se sve završilo na cigareti. Posle je došla srednja škola. Tada sam zaista propušio. I pušio sam narednih 12, 13 godina.   

Dva tipa pušača organski ne podnosim. Nisam ih podnosio ni dok sam sam bio pušač.

One koji na autobuskim stajalištima, kad stigne prevoz, pred sam ulazak u autobus, uvuku dim cigarete, onako kao da im je poslednji, bace napola dogorelu cigaretu, uđu u atobus i tek onda ga izbace iz sebe. Po mogućstvu, nekome ili više njih u facu.

Drugi su oni koji uporno ponavljaju već odavno izlizanu foru koja se pripisuje Marku Tvenu: “Ništa lakše nego ostaviti cigarete, ja sam to učinio bar 10 puta”.

Za sve druge imam razumevanje.

Prošlo je dana, ne zna im se broj

“Zapalite slobodno cigaretu. Skratite sebi život. To je onaj deo života kada se neće smeti ono što će se eventualno još i moći.” – Duško Radović

Ne znam tačan broj dana, sati, sekundi, meseci koliko već ne pušim. Ne znam čak ni tačan broj godina koliko živim bez cigareta. Ovako iz glave jedino mogu reći da je to bio jedan petak jednog januara, mada ne znam da li je to bio poslednji ili pretposlednji petak u tom januaru.

Možda je to bila 2009. ili 2010. Ne znam. Već sam se bio preselio u 18 kvadrata garsonjere na Dorćolu, u kojoj, hvala bogu, više ne živim, ali firma u kojoj sam tada radio bila je ne staroj adresu, a ja sam prestao da pušim pre nego se firma preselila. Firma se preselila krajem 2011. i ja sam u tom trenutku već odavno ostavio cigarete.

Dakle, jedino što sa 100 odsto sigurnosti mogu da tvrdim jeste da je bio petak.

Bilo je nešto pre ponoći kad sam s posla stigao u stan. Kad nekoliko godina zaredom radiš uglavnom uveče, nekako vremenom stvoriš ritual popunjavanja vremena od momenta kad otključaš vrata stana do momenta dok se ne strovališ u krevet.

Uglavnom se sve svodilo na ispijanje nekoliko čaša, čašica ili limenki vina, rakije ili piva, plus, slušalice u ušima pojačane na maksimu, jer komšiluk… i neizostavno cigareta. Neizostavno dve, tri po jedinici mere ispijenog alkohola.

Taj petak nije bio ništa poseban, drugačiji, stresniji…

Niti sam pustio muziku, niti mi se nešto pilo. Samo sam seo i zapalio cigaretu.

Nije to bila ona cigareta kojoj si, kad si otvorio paklu, dao tu tituli poslednje. Niti je ta cigareta bila izvađena iz one pakle za koju si, kupujući je na trafici, samom sebi rekao: “Još ovu ispušim i više ne bacam pare”.

Nisam imao ni one pre toga uobičajene dane psihološke pripreme koje su svojstvene upravo onima koji su cigarete “marktvenosvski” ostavili već 100 puta.

Nije bilo ni onoga, e u nedelju, šest minuta pre ponoći, zapaliću poslednju cigaretu koju ću izdimiti i ugasiti sekund pre nego što dođe ponedeljak jer je ponedeljak baš dobar dan za novi početak i život bez cigarete.

Sedeo sam u toj tišini, u polu mraku, sa zapaljenom cigaretom… I onda… Samo sam je ugasio.

Posle više od deset godina, sa prosekom dve pakle dnevno, cigareta mi više nije prijala.

A voleo sam da pušim. Od momenta kada sam počeo da zarađujem za svoj život više nikada nisam kupovao krdže. I od tada sam bez straha da ću osetiti bilo kakav prezir ili ukor, slobodno palio cigaretu pred roditeljima.

Voleo sam da pušim i nisam bio od onih pušača vernih samo jednoj marki. Kao nije zdravo menjati ih. Voleo sam Lucky Strike, mekani Winston, ali ne 100s, Memphis Blue, Drinu belu sarajevsku… Drugima su donosili magnete, meni su prijatelji sa putovanja donosili pakovanje dobrih cigarilosa.

Najviše sam voleo Camel. Valjda zato što sam negde pročitao da je Frenk Sinatra umro držeći u jednoj ruci čašu Jack Daniel’sa, a u drugoj zapaljeni Camel. Možda to i nije tačno, ali ta “urbana legenda” baš nekako ide uz takvu facu. Da sam to pročitao o nekome drugom, u to verovatno ne bih ni poverovao, niti bih to upamtio.

Sledećeg dana, u subotu, sam po prvi put u životu ušao u teretanu. Ne znam u šta su ljudi teže poverovali. U to da sam prestao da pušim ili u to da sam krenuo u teretanu.

Ja nisam bivši pušač, ja sam nepušač!

Kad obelodaniš takvu prekretnicu u životu, čuj prekretnicu, da si sada bivši pušač, sledi suočavanje s pitanjima.

– Koliko dana već ne pušiš?

– A jel’ imaš krizu?

– A jel’ ti frka ujutru kad piješ kafa bez cigarete?

– Brate, ja bih tu kafu i možda nekako izgurao bez pljuge, ali pivo u gradu nema šanse.

I od nekoga sigurno dolazi i neizostavna podrška u vidu: “Ma i ja tri godine nisam pušio… i samo jednom”.

Nisam imao nijednu krizu. I stvarno me ne zanima da li u to neko veruje ili ne. Nemam baš neko konkretno objašnjenje ili recept kako se to desilo, ali nekako sam sebi to objašnjavao time da sam postao fizički aktivan: teretana, trčanje, bicikl.

Mada nisam sebe ni iskušavao. Do jednog zimskog petka (možda je bila i subota, ali mi ovde više odgovara da je bio petak).

Ovako je to bilo.

Dok je Libija još bila zemlja, a Gadafi se za sve pitao, prijatelji su mi tamo boravili na privremenom radu. Toliko su bili opčinjeni Libijom da baš nisu mislili da je to “na privremenom radu”, ali…

Kako to već biva kad se društvo dugo ne vidi – klopa, dosta alkohola, razne piče, oni svi pušači, na red dođe i da se proba nešto iz daleke zemlje. Libijski duvan za nargilu.

Ja neću jer ja sam prestao da pušim. Duvan je duvan, bio libijski ili neki drugi, dim je dim, a ja sam prestao da pušim.

Al’ nagovoriše me i… I hvala im na tome. Pušili smo tu nargilu, ništa to meni nije bilo nešto posebno, pluća posle dugo vremena ponovo ispunjena dimom, ali neke želje i žala za pušačkim danima nije bilo.

Ne brojim sate, dane, godine kako ne pušim. Od te večeri znam da cigaretu više nikada neću zapaliti. Jer mi ne prija.

I znate šta. Ja nisam bivši pušač.

Ja sam nepušač.