Da li imate preko 18 godina?

Osluškivanja #3: Efekat posmatrača

O društvenim mrežama, saučesnicima, posmatračima i događaju koji je pomogao da ovaj fenomen definišemo.

4
0

Popularna nauka kroz fenomenologiju svakodnevnih aktivnosti istražuje i objašnjava sve aspekte života, a u ovoj kolumni bavimo se činjenicama – umesto “teorijama” zavere, i najvažnije, pitanjima i odgovorima – umesto nagađanja. Pre svega je, naravno, potrebno postaviti pitanje, a ovaj put ono glasi: Da li bismo pomogli osobi ukoliko joj je pomoć nedvosmisleno potrebna?

Ovih dana i meseci nezavidnu količinu svesnog vremena provodimo na telefonima, a pored tekuće pandemije i kućnih izolacija desili su nam se i protesti. Sve pratimo i sve vidimo. Ili sve snimamo. Pored infekcije novog korona virusa, i snimci policijske brutalnosti nad demonstrantima (sa ulica srpskih gradova) postaju viralni. Kao gledaoce, svaki od njih nas uznemiri sa post-festum lavinu komentara koje mogu doneti brzo sakcionisanje počinioca ili kratkoročno dizanje prašine — dok se nešto novo ne desi. Međutim, druga strana snimaka traži od nas da se zapitamo: da li nas dokumentovanje nasilja čini internet aktivistima ili usputnim, nemim posmatračima? Da li bismo pomogli osobi ukoliko joj je pomoć nedvosmisleno potrebna? Hajde da pričamo o rasplinjavanju odgovornosti.

Krenućemo od početka i žene koja je, svega par dana nakon svoje tragične smrti, postala metafora za Efekat posmatrača.

Louise Reimer, za LocalLove.ca

Nije na meni da se mešam: slučaj Kiti Đenoveze

13. je mart, 1964. godine, noć između nedelje i ponedeljka. Dvadesetosmogodišnja Ketrin “Kiti” Đenoveze se vraća sa posla i već je tri sata ujutru. U mračnoj Ulici Ostin preko puta zgrade u kojoj je živela sa svojom devojkom, Kiti je izbodena, a zatim i silovana od strane Vinstona Mozlija. Tokom okrutnog napada koji je trajao 35 minuta, Đenoveze je izbodena najmanje četrnaest puta u dva navrata. Koliko god tragično delovalo i 56 godina nakon incidenta, za kasne 60-e, ovo je mogla da bude “samo” zataškana priča o ubijenoj LGBT osobi. Međutim, dve nedelje nakon ubistva, Njujork Tajms objavljuje članak uznemirujućeg naslova “37 svedoka ubistva nije pozvalo policiju; Apatija Kvinsa šokirala policijskog insprektora”. Kasnije se broj popeo na 38. Uskoro je vest o zastrašujućem nedostatku empatije Njujorčana koji su ignorisali žrtvine pozive upomoć — odbijajući da joj na bilo koji način pomognu ili kontaktiraju nadležnu policijsku stanicu — odjeknula zemljom i svetom.

Ovo je bio trenutak rađanja Efekta posmatrača, pluralističnog ignorisanja, javne apatije ili Đenoveze sindroma, nazvanog upravo po preminuloj devojci. Ubistvo Kiti Đenoveze postalo je deo literature iz sociologije, psihologije i kriminologije. U školskim udžbenicima se njeno ubistvo navodilo kao primer nedostatka empatičnosti mase, tačnije, gubitka moralnog kompasa i osećaja odgovornosti kada smo okruženi drugim ljudima. U tom smislu, efekat posmatrača kaže da bismo pre pomogli kada smo sami, nego u društvu, recimo, 38 drugih osoba.

Zlatna era shaminga posmatrača u pop-kulturi

U godinama koje su usledile, ubistvo Kiti Đenoveze je postalo neposredna pop kulturna inspiracija. Pesme, dokumentarci, romani i bestseleri Superfrikonomija (Stiven Levit, Stiven Dabner) i Tačka preokreta (Malkom Gladvel). Serija Red i zakon (Law and Order) je u više navrata dala svoj scenaristički dopinos Efektu posmatrača, a u jednoj epizodi serije Devojke (Girls, HBO), nazvanoj “Zdravo, Kiti” kroz interaktivnu predstavu proživaljavamo sve što se dešavalo u večeri kada je Đenoveze ubijena, ali iz ugla komšijskih stanova. To je bio jedan od onih retkih momenata kada serija predvidi prve jutarnje vesti. Par sati nakon emitovanja epizode, ubica Kiti Đenoveze, ozloglašeni Mozli, preminuo je u zatvoru.

Kiti Đenoveze tako ne samo da je postala amblem apatije Njujorčana, pop kulturni bukmark za nadiruću neosetljivost na tuđe potrebe i strah za sopstvene živote, već je sa sobom donela i zlatnu eru načnih istraživanja iz sociologije i psihologije, pokretanjem velikog broja studija na temu ljudske empatije, psihologije mase i samarićanstva.

Uzimajući sve to u obzir, ovaj događaj je pored svoje istorijske i društvene važnosti bio i povod ozbiljnijih promena u funkcionisanju gradske infrastrukrure Njujorka. Velika stopa kriminala i posledično zločin u kom je žrtva bila Kiti Đenoveze, bili su razlog za uvođenje jedinstvenog policijskog broja 911, ali i masivno postavljanje halogene ulične rasvete u Njujorku.

Veliko ALI

Međutim, šta kada shvatite da su informacije na koje se Njujork Tajms u svojoj reportaži poziva — zapravo netačne? Da su, počevši od Kiti, žrtve bili svi, njene komšije, građani Njujorka, dok je policijsko delovanje ostalo po strani ili se veličalo? O čemu se radi?

43 godine nakon ubistva, godine, saznajemo da je članak objavljen u Njujork Tajmsu umnogome zasnovan na potpuno pogrešnim ili netačno interpretiranim činjenicama. Istorijski događaj iz 1964. godine, dobija svoju istinu iza kulisa tek 2007. Koristeći arhivske podatke, istraživački novinari i naučnici sistematski su analizirali “priču o 38 svedoka” i otkrili da ne postoje dokazi o prisustvu intrigantnih 38 svedoka ubistva u 3:30 ujutru. Još je problematičnije kada shvatimo da je taj broj zapravo izveden iz liste 38 poziva lokalnoj policijskoj stanici, svaki u vezi sa slučajem iz Ulice Ostin. Samim tim, nije zabeležen ni jedan dokaz da su svedoci uopšte videli napade ili da su ostali neaktivni nakon svedočenja zločina. I sam Njujork Tajms je 2016. godine svoje izveštavanje o zločinu okarakterisao “lošim, neosnovanim i neodgovornim”, navodeći između ostalog da je originalni članak preoveličao broj svedoka i ono što su oni videli tog 16. marta.

No, za haustorska pripovedanja o “kukavičkom ponašnjaju” navodnih posmatrača koji nehajno ignorišu ubojiti zločin je ipak bilo kasno. Sa ukorenjenim prisustvom u kulturi i sociološkim aspektima obrazovanja, Efekat posmatrača imao je sopstveni život van Kiti Đenoveze. Preispitivanje u odnosu na pogrešno postavljenu verziju priče je trajalo gotovo decenijama, dugo nakon što su prvobitne greške razotkrivene. Za to vreme, Amerikanci su dobili neslavni bedž neosetljivih i neempatičnih, nespremnih da pomognu mladoj ženi koja je seksualno zlostavljana i životno ugrožena.

Jednom kada se priča pogrešno prenese, ne postoji kontrola nad posledicama koje će zbog nje uslediti i godinama nakon. Ipak, neverovatno nam je lako bilo da prihvatimo da se odgovornost pojedinca u odnosu na masu smanjuje što je broj ljudi veći.

Glavno pitanje na koje Efekat promatrača pokušava da pronađe odgovor je: Da li biste pomogli osobi u nevolji? Od čega zavisi vaša odluka? Da li je efekat posmatrača pitanje ravnodušnosti, nedostatka kolektivne empatije ili hrabrosti? Ili pak — pitanje straha.

Tako posmatrano, kao sociološko-psihološka teorija, Efekat posmatrača vrlo dokazivo postoji, bez obzira na pogrešno shvatanje ponašanja svedoka iz događaja koji ga je kao fenomen lansirao u javnost. Socijalni psiholog Džon Darli i Bib Latane su 1968. godine rekonstruisali niz kriznih situacija, mereći faktore koji su uticali na količinu vremena koje je potrebno učesnicima istraživanja da doprinesu rešenju situacije ili uskoče u pomoć bez da ih neko pita. Darli i Latane su nakon ovih istraživanja kreirali i sam termin Efekat posmatrača (Bystanders Effect).

Ukoliko se pojedinac nalazi u prisustvu drugih ljudi, naročito pripadnika policije, vatrogasaca, doktora ili vladinih službenika — oseća se manje odgovorno da reaguje u slučaju uznemiravanja osobe u čijoj se blizinu nalazi. Umesto toga, ljudi pretpostavljaju da će drugi da preduzmu “nešto” kako bi se problem rešio — bez griže savesti za sopstvenu pasivnost. Da bi se stalo iza naučno utemeljenog objašnjenja, od 70-ih do 2010. godine, sproveden je niz psiholoških i socioloških istraživanja ispitujući različite agresivne, ne-nasilne ili zdravstveno-ugrožene okolnosti, uključujući i sajber buling, odnosno online uznemiravanje. Rezultati variraju od stepena fizičke nasilnosti situacije, broja prisutnih, pola osoba, procene “cene” reagovanja —  bilo to away from keyboard ili na društvenim mrežama.

Slučaj Đenoveze je bio povod za ove eksperimente u nameri da se pronađe što precizniji odgovor za obrasce ponašanja i razmišljanja “38 svedoka” koji navodno nisu učinili apsolutno ništa da intervenišu ili pomognu svojoj komšinici.

Učimo da ostajemo bolji

Najveća do sada sprovedena studija i analiza sukoba u realnom životu, sprovedena je krajem 2019. godine. Rezultati su ohrabrujući. U 9 od 10 svađa ili fizičkih sukoba, usputni prolaznici ili posmatrači su pomogli zlostavljanoj žrtvi. Istraživački tim je posmatrao nesuglasice, verbalne i fizičke nasrtaje zabeležene kamerama za video nadzor u Amsterdamu (Holandija), Lankasteru (Velika Britanija) i Kejptaunu (Južnoafrička Republika). Rezulati analize 219 snimaka uličnog nasilja obaraju glavnu tezu Efekta posmatrača u kojoj prolaznici ignorišu potrencijalne žrtve. Umesto toga, međunarodni istraživački tim naučnika otkrio je da, bar jedan prolaznik, ali uglavnom više, vrlo brzo odluči da pomogne osobama u nevolji. Štaviše, sa povećanjem broja prolaznika, povećavala se verovatnoća da će bar neko pomoći, inspirišući druge da budu nesebični i spremni za datu situaciju (čak 91% zovu hitnu pomoć ili policiju, nastojali su da smire ili oteraju nasilnika, fizički odbrane i uteše žrtvu ili zaštite ostale u masi).

Vodeći autor studije, dr Ričard Filpot, ističe kako je po dosadašnjem mišljenju ostajanje po strani bilo podrazumevano ljudsko ponašanje tokom kriznih situacija. Osporavajući to gledište, Filpotovo međunarodno istraživanje pokazuje suprotnost — u 91% slučajeva iz studije želja ljudi da pomogne na bilo koji način je zapravo norma ponašanja u realnim sukobima. Činjenica da su prolaznici aktivniji nego što se mislilo je još jedna pozitivna vest za potencijalne žrtve nasilja i društvo u celini. Jedan doslovni a-ha! momenat u korist aktivnih posmatrača.

Postajemo svesni da je prevencija umnogome važan faktor, pa i svest svih nas da je moguće sprečiti zlostavljanje na brojne načine. Poput slučaja kada je pre pet godina par devojaka pomoglo zlostavljanoj devojci u metru pevajući hit 90-ih “No Scrubs” od TLC.

Danas bismo sigurno očekivali da je nikad lakše iskoristiti telefon za 192 poziv policiji, ali nam se u međuvremenu razvila nova, za mnoge od nas prirodnija motorika: snimanje uznemirujućih događaja i kačenje na društvene mreže, dok žrtva trpi nasilje. Ostajemo u etičkom rascepu, jer društvene mreže umnogome jesu pomogle da se napadači brže identifikuju, kako se fotografije ili snimci posmatrača koriste kao dokazi na ročištima. Ipak, društvene mreže imaju svoj jasan otisak na efekat posmatrača, naročito među tinejdžerima, odraslim na Instagramu i Snapchatu. Kako je vršnjački uticaj tokom formativnog razvoja u fokusu našeg delovanja, oni odlučuju da se uključe u problematične situacije tek kada procene da se neće odraziti na njihov “status” u društvu. Međutim, ma koliko nam to deluje okrutno i poražavajuće, u slučaju težih i očitih oblika sajber bulinga, velika većina će reagovati i to odmah i masovno.

Dok ozbiljne studije i masivna istraživanja na temu kauzalnosti Efekta posmatrača i društvenih mreža tek čekaju svoje rezultate, ostaje nam nada da preventiva, edukacija i postavljanje moralnih prioriteta ispred lajkova, naročito kada je ljudski život u pitanju, mogu da omoguće dobru osnovu za dalje. Kao mnogo stvari u konstantnoj generacijskoj edukaciji, pravi primeri i ohrabrivanje dobronamernog ponašavanja, podstiču promene perspektive građana tokom vremena. Tako kaže život, a nauka samo potvrđuje.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: