Da li imate preko 18 godina?

O Mausu Arta Špigelmana ili kuda vode zabrane?

0
1

Godina je 2022, a broj zahteva za zabranom knjiga u SAD raste. Knjiga i – stripova. I to ne bilo kojeg stripa, već jedinog ovenčanog Pulicerovom nagradom, koja se dodeljuje za doprinose u novinarstvu i književnosti.

Ovih dana se na internetu vode žustre rasprave povodom izopštavanja stripskog remek-dela Arta Špigelmana. Reč je o ostvarenju “Maus”, koje je krajem prošlog veka popularizovalo grafički roman kao modernu stripsku formu. Radi se o tematski zrelijim stripovima, po strukturi bliskim proznim romanima, koje karakteriše nesputana autorska sloboda. U “Mausu”, s jedne strane, Špigelman preispituje svoj odnos sa ocem, Vladekom, koji je preživeo holokaust i logor Aušvic, dok, s druge, prenosi Vladekovo svedočanstvo o jednom od najvećih stradanja u ljudskoj istoriji. Ovo je, takođe, i jedno od najboljih alegorijskih dela u mediju stripa, jer su junaci prikazani kao antropomorfne životinje, ali ne poput Diznijevih, što bi možda bila jedna od prvih asocijacija. Čitave nacije prikazane su kao određena životinjska vrsta, s ciljem da se ukaže na pogubnost takvih generalizacija. Jevreji su nacrtani kao miševi, kakvim ih je prikazivala nacistička propaganda, Poljaci kao svinje, a Nemci kao mačke.

Isprva je sve delovalo neverovatno, ali… Što se kaže, ostatak je istorija.

Crtež, na prvi pogled, deluje veoma jednostavno i groteskno, ali se radi o delu potresnom poput Spilbergove “Šindlerove liste”. Špigelmanov grafički izraz je ogoljen upravo kako bi se čitaocima urezao u pamćenje, jer “Maus” i jeste tu da holokaust ne bi bio zaboravljen. Ovaj strip je autoru poslužio i kao sredstvo borbe protiv tzv. transgeneracijske traume, a prerastao je u traktat o položaju Jevreja u posleratnoj Americi. Špigelman je ubacio i kratki strip u stripu, u kome se osvrnuo i na majčino samoubistvo. “Maus” je osamdesetih serijalizovan u kultnom magazinu “Raw”, a objavljen je i u dve zasebne knjige (1986. i 1991.), kasnije i kao integral. Na isti način je objavljen u Srbiji, najpre od strane Samizdata B92 (“Moj otac krvari istoriju”/”I tu su počele moje nevolje”), a potom je novosadski Komiko objavio integralno izdanje (u preuzetom prevodu Ane Uzelac).

Tri decenije nakon što je Špigelman dobio Pulicerovu nagradu, a uoči Dana sećanja na žrtve holokausta, jedan školski odbor iz okruga Mekmin u Tenesiju, SAD, doneo je odluku kojom “Mausa” zabranjuje kao sredstvo nastave u višim razredima osnovnih škola. Razlozi su prikaz nasilja, korišćenje pogrdnih reči i jedan panel, koji autorovu majku prikazuje golu, neposredno po njenom samoubistvu. Art Špigelman je na takvu odluku reagovao rekavši da razna vizuelna rešenja u njegovom stripu “jesu uznemirujuća, (…) jer je i sâma istorija uznemirujuća” i dodao da mu se čini kako članovi tog odbora žele da predaju o nekom “nežnijem holokaustu”. Špigelmana su podržali brojni strip-autori, poput Nila Gejmana.

 

Priča oko “Mausa”, je izazvala brojne reakcije, ali valja istaći kako neke od njih nisu adekvatne, jer spomenuti školski odbor nije negirao holokaust ili bilo šta slično (iako Špigelman to nagoveštava). Međutim, jeste kao problem istakao “prikaz obešenih ljudi”, uz pitanje “da li želimo da promovišemo tako nešto?”, što ukazuje na površno zaključivanje. Potpisnik ovih redova se setio osnovne škole, koju je upisao početkom devedesetih. Kao đaci smo sa učiteljima tada obišli Groblje oslobodilaca Beograda, a trebalo je da od kuće ponesemo cveće koje bismo tamo položili. U razgovoru s majkom je pokušao da se seti da li je ikome od roditelja to smetalo, a kamoli da li je neko od njegovih školskih drugova imao neki vid traume. Možda poređenje nije najumesnije, ali se otvara pitanje šta su današnja deca spremna da razumeju? I kada?

 

Slične scene iz stripa su tu da ne zaboravimo šta se desilo, kako se desilo, ali ne manje bitno i – kad se desilo: pre nepunih osam decenija! Takva relativizacija protoka vremena je veoma opasna, a “Maus” svoju vanvremenost duguje, pored navedenog, i spretnom Špiglemanovom usmeravanju radnje kroz period od nekoliko decenija. Osim što prikazuje stradanja velikog broja ljudi, on pripoveda i individualne priče, izdvajajući aktere imenom i prezimenom. I ne samo da podseća, već i opominje da budemo pažljivi, jer se ponovno skliznuće u fašizam i te kako može dogoditi. Možda su baš zato autori distopijske serije “Sluškinjina priča”, nastale po romanu Margaret Atvud, u jednoj epizodi prikazali jednu od junakinja kako čita primerak “Mausa”.

Jedan od spornih panela

Ono što dodatno zabrinjava je činjenica da ovo nije usamljen slučaj zabrana i izbacivanja knjiga u Americi novijeg datuma. Emili Noks, vanredna profesorka na Univerzitetu Ilinois i autorka studije “Zabrana knjiga u Americi XXI veka” navodi kako su zahtevi za zabranama sve učestaliji. Razlog za to vidi u činjenici da se “ljudi plaše da će njihova deca, ako pročitaju [neke od tih knjiga] usvojiti drugačije vrednosti od onih koje njihovi roditelji žele da usvoje” i da se zapravo o tome radi, ali i da nije isključeno prekrajanje istorije, kao pozadinski motiv sličnih zabrana. Drugim rečima, “Maus” je verovatno privukao ovoliku pažnju i zbog teme koju obrađuje, ali i jer se radi o grafičkom romanu kojeg odlikuje izuzetna literarna vrednost. Spomenuta “Sluškinjina priča”, “Ubiti pticu rugalicu” Harper Li, “Njegova mračna tkanja” Filipa Pulmana su samo neki od naslova u najmanju ruku smatranih kontroverznim, a mnogi od njih se tiču LGBT populacije (tu je još jedan grafički roman, “Fun Home” Alison Bekdel) ili afroameričke zajednice.

Aktuelno srpsko izdanje “Mausa”

Ima i drugačijih reakcija; recimo, jedan profesor je ponudio onlajn kurs posvećen “Mausu” učenicima iz Tenesija, koji bi želeli da saznaju nešto više, a prodaja ovog ostvarenja na Amazonu je naglo skočila (kategorije “istorija” i “grafički romani”). S obzirom na trend zabrana u Americi, nadajmo se da će ovakvi odgovori biti dominantni, jer do zabrane knjiga dolazi upravo zbog onoga što je njihova svrha: edukacija, razvoj kritičkog mišljenja i upoznavanje sa svetom u kome živimo. No, ako uzmemo u obzir nešto širu sliku, odbor iz Tenesija je učinio uslugu devetoj umetnosti kao takvoj, a moguće – pokazaće vreme – i dao odgovor na ono čuveno pitanje koje mnoge još uvek muči: da li su stripovi za decu? Jesu, baš zato što (neki misle da) nisu.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Emil says:

    Autor nije uspeo problem zabrane dubinski da obradi. Sama .Uporedba sa posetom ucenika zrtvama Fasizma na groblju nema apsolutno nista zajedicko sa Zrtvama Holokausta.Deca mogu itekako da puno shvate ali sve to zavisi od roditelja,kako oni svoju decu vaspitaju.Ocito je da Autoru ovog texta nedostaju osnovna poznavanja Holokausta,njegova jedinstvenost kao najvece zlo ove Planete.Da je Spigelman koristio Strip kao metodu izraza samo govori o njegovom kvalitetu ali Holokaust sam po sebi ne gubi niti dobija u znacaju ako je na ovaj ili onaj nacin napisan a autor ovog texta potajno favorizira Strip kao metodu izrazaja.Text je slabo napisan i skoro bezvredan.

Ostavite komentar:

Slični članci: