Da li imate preko 18 godina?

Nova normalnost prostora i odnosa

O tome kako je pandemija brzo i iz korena promenila strukturu emotivnih i poslovnih veza, dinamiku naseljenih mesta i iznad svega - pretpostavke o privatnosti.

5
1

U trenutku pisanja ovog teksta više od 50% svetske populacije nalazi se u nekoj vrsti karantina ili im je delimično ograničeno kretanje, a više od 25 miliona ljudi je zaraženo. Preko 800 hiljada je preminulo. Posvedočili smo zaključavanju gradova, praznim rafovima u prodavnicama, manjku bolničkih kreveta. Svetska ekonomska kriza. Deluje kao da je čitav svet otišao na kolektivni godišnji odmor i sada ulazi u realnost koju van ratova nije poznavao. Umesto frontova desile su nam se bolnice i odeljenja intenzivne nege, a umesto vojnika medicinsko osoblje.

“Ne možemo da se vratimo u normalu, jer je normala koju smo imali upravo i bila problem” – grafit iz honkonškog metroa, viđen na Instagram stranici subfoldr.

Prvi put se dogodilo da smo na ovaj način razdvojeni jedni od drugih, nasilno udaljeni od rutina na koje smo navikli i čini se kao da smo svi bili u “magarećoj klupi“ – po nekoj kazni u ćošku čekamo da nas prozovu da se vratimo na svoje mesto. Više i ne postavljamo pitanje da li će pandemija promeniti strukturu i politiku sveta i možemo li na neki način naučiti na greškama (i dobrim odlukama) iz prošlosti. Sve(t) se već promeni(l)o. Pitanje je samo da li je ovo put u ambis ili početak nečega novog, jednostavno drugačijeg.

Kao dobra polazna tačka analize ovog novog sveta može nam poslužiti Porterova hipoteza, koja govori o tome da najveći broj inovacija nastaje onda kada okolina postaje ograničavajuća (po bilo kom osnovu). U tom kontekstu se procesi preispituju, postaju efektivniji i efikasniji, što umnogome ubrzava napredak – industrije, biznisa, načina življenja. Finansijska kriza 2008/9. nam je tako donela inovacije kao što su tableti i cloud programiranje, a mala je verovatnoća da ćemo se ovog puta vratiti na stari način funkcionisanja; nakon karantina i posle svih ostalih mera predostrožnosti. To se odnosi na neke sitne stvari, kao što su, recimo, odluke građana da se više ne vozim gradskim prevozom, ali i na neke velike događaje, kao što je proliferacija online usluga, Zoom konferencije koje zamenjuju biznis putovanja i sastanke. Po ovoj hipotezi, inovacije u čijem smo središtu posledica su ograničena koje okolina postavlja.

Promene u ponašanju ljudi zabeležene su i posle mnogo manje drastičnih incidenata. Ako uzmemo za primer štrajka Londonskog metroa 2014. godine, 5% putnika je revidiralo svoje naivke – ili su potpuno prestali da koriste metro ili su drastično smanjili broj putovanja. Da se podsetimo, pomenuti štrajk je trajao čitava 2 dana. Već neko vreme nam je vrlo jasno da će uticaj COVID-19 biti mnogostruko veći.

Koncert Sama Fendera, Velika Britanija, leto 2020.

Novo neposredno okruženje

Kad je 2002-2003. svet doživeo epidemiju SARS-a započeo je proces koji je značajno uticao (i još uvek utiče) na razvoj gradova. Ogroman broj ljudi u Kini dugo je ostao kod kuće: karantin je uveden u različitim gradovima od januara do jula. Jasno je da želja za hranom, pićem i zabavom nije jenjavala, te utom periodu ikompanija Alibaba doživljava preokret: pre 2003. ona je uglavnom bila usmerena na B2B poslovanje, ali se već početkom te godine pojavljuje njihov novi servis Taobao, koji rešava ogroman zahtev potrošča – kupovina i dostava robe online. Ovo je možda naizgled beznačajan primer, ali on u stvari potvrđuje našu hipotezu – čitav način života se promenio. Mnogi ljudi čak i nakon karantina nisu bili voljni da ponovo idu u kupovinu, naročito kada se pojavio servis koji im omogućava da isti posao završe od kuće. Alibaba se, zajedno sa Netflix-om i Spotify-em, čak našla i na listi kompanija čije će akcije potencijalno odoleti virusu.

Iako su aplikacije za online shopping i dostavu hrane već vrlo popularne (zajedno sa streaming servisima), ono što je bitno zapaziti u ovom trenutku jeste izrazit porast korišćenja aplikacija za daljnski rad i učenje. Mnogi univerziteti su omogućili svojim studentima i profesorima da pređu na učenje na daljinu uz pomoć platformi Zoom i Blackboard. Century Tech, kompanija koja zarađuje kao online platforma za učenje, ponudila je u jeku pandemije besplatno školovanje za decu u zemljama u kojima su škole pod karantinom.

Pored rada od kuće koji, ako ćemo iskreno, i nije toliki novitet, izdvaja se jedna daleko veća promena, a to je naš odnos prema radu. Umesto da se nekako grčevito držimo za već davno potrošene koncepte i kategorije (nismo produktivni ako nismo u kancelariji), sada je vreme da ih možda osvestimo, rasvetlimo i potencijalno promenimo. Očigledno je da će karantin dati podsticaja razvoju novih vrsta daljinskih servisa, a sam trend će verovatno početi da utiče na vlasnike poslovnih prostora i zgrada da preispitaju cene zakupa.

Za vreme poslednje epidemije virusa slične veličine (već pomenuti SARS, 2003) još uvek nisu postojali ni Uber, ni Airbnb, ni Delivery Club, ni Lyft, a zaposleni i korisnici ovih kompanija našli su se u prethodnom periodu u zoni visokog rizika. Iako ne postoje jasna pravila kako delati u doba pandemije, očigledno je da će se stvari razvijati u pravcu razvijanja sve preciznijih modela ponašanja. Pored polietilenskih zavesa u taksijima ili beleški u prilogu narudžbina, koje potvrđuju da ni kuvar ni kurir nisu imali temperaturu, mnoge kompanije, države i/ili grupe pojedinaca pokušavaju da pomognu ljudima koji su pogođeni virusom.

Tako je Uber, na primer, svojim vozačima garantovao da će dobiti između 400 i 1700 dolara (tj. dve nedelje) ukoliko se zaraze korona virusom. Još bolji primer je slučaj seksualnih radnika u državama gde je seksualna industrija dekriminalizovana. U Bangladešu su zaposleni jednog od najvećih bordela dobili kompenzaciju i hranu od države jer je bordel zatvoren zbog korona virusa. U drugim državama, u kojima su seksualni radnici stigmatizovani, pojavile su se mnogobrojne lokalne inicijative. U Njujorku, na primer, ljudi su se oslonili na solidarnost i počeli da prikupljaju fondove za seksualne radnike putem crowdfunding platformi.

Veći deo kompanija gotovo da je zahtevao od zaposlenih da rade od kuće, a u tim trenucima visokog rizika bi i bilo apsolutno socijalno i moralno nedgovorno da poslodavci od zaposlenih zahtevaju dolazak na posao. U jeku pandemije smo ipak nekako prećutno prešli preko činjenice da smo dokazali da veći deo posla zaista ne zahteva prisustvo u kancelariji.

S druge strane, ističući ovaj trend daljinskog rada, zaboravljamo na jednu jako veliku grupaciju. Nažalost, kako američka filozofkinja Džudit Batler (Judith Butler) kaže, iako se generalno smatra da smo svi u manje-više istom riziku da se razbolimo ili da izgubimo voljenu osobu, to je umnogome pogrešno shvatanje. Ne samo da rad na daljinu nije moguć za sve, već je to privilegija uglavnom takozvanih white-collar (visoko kvalifikovanih kancelarijskih) radnika. Doktori, kuriri, policajci, kasiri i mnogi drugi su i dalje prinuđeni da se svakodnevno izlažu riziku kojeg smo mi ostali pošteđeni. Sistem u kojem živimo ne nudi alternativu.

Kako će pandemija uticati na budućnost posla? Već sada vidimo mnogo različitih inicijativa, ideja, ali i problema. Pored proliferacije online servisa i poslova na daljinu, koji neće biti vezani za fizičko radno mesto, potencijalno je po sredi još veći globalni zaokret. Jako zanimljiva tema u novonastaloj situaciji mogu biti coliving i coworking, a iako ovi oblici koegzistencije nisu još u potpunosti razvijeni i verovatno neće u potpunosti biti zaustavljeni, postavlja se pitanje šta će sa njima biti ako epidemije postanu učestalije. I još: šta će sa njima biti ako su predviđanja tačna i ako nam sledi bar još nekoliko perioda prinudnog socijalnog distanciranja.

Sarajevo Film Festival 2020, pripreme pred izdanje koje je ipak održano onlajn

Ilustracija: Rahul Awasthi (za Tech.com)

Ideje Nika Srničeka i Aleksa Vilijamsa ne samo što sada deluju primamljivo, već potencijalno dobijaju i realističnu notu. Autori knjige Izmišljanje budućnosti: postkapitalizam i svet bez rada, propagiraju ideju o korišćenju tehnoloških dostignuća u cilju emancipacije čoveka od rada. Da ne ulazimo preterano u ideologiju, možemo primetiti da su određeni koraci ka tom cilju već preuzeti – na primer, beskontaktna dostava dronovima ili robotima. S obzirom na predviđanja, ovi periodi samoizalocije i socijalnog distanciranja će se ponoviti bar još nekoliko puta, a samim tim će biti i povećana potreba za automatizacijom i sve manjim oslanjanjem na ljudski faktor. Ova ideja možda za sada deluje nedostižno ili prilično sci-fi. Bilo kako bilo, moramo biti svesni da će svet rada biti promenjen na ovaj ili onaj način. Da li ćemo se sve više oslanjati na automatizaciju i tehnologiju ili ćemo sve više odlučivati da poslujemo na daljinu, to još uvek nije jasno.

Novi gradovi 

Kada smo svi u karantinu, nekako je prirodno da očekujemo zamrzavanje gradskog života i umanjenje soijalnih inicijativa. Ono što se, međutim, desilo jeste cvetanje kreativnosti koja popunjava te praznine i stvara nove mehanizme (ko)egzistencije (setimo se opet Porterove hipoteze). Pandemije 19. veka su nam tako donele napredak u kanalizacionim sistemima, dok danas jedan deo javnih mesta biva preveden u aplikacije – npr. Housepartyapp je zamenio izlazak u kafić.

16. mart 2020, foto: Jamie Lee Finch

U uslovima kada velika gustina naseljenosti i ogromna količina kretanja u gradu povećavaju pretnju za širenja virusa, ideje „dvadesetminutnih gradova“ (kada stanovnik grada može doći do svog lekara, posla ili prijatelja u roku od 20 minuta) dobijaju na značaju. Takva organizacija života omogućava vam da udovoljite maksimalnom broju potreba u svom području i ređe putujete u druge delovi grada. Ovaj pristup, koji je recimo Melburn pokušavao da primeni, sigurno će pomoći smanjenju širenje virusa. Gradonačelnica Pariza, An Idalgo, u svojoj kampanji rekla je da će koncept “petnaestminutnog grada” postati njen prioritet ako ponovo pobedi na izborima.

Megalopolisi će morati na neki način da ograniče svoj rast, a moguće je da će dosta postojećih malih gradova dobiti na popularnosti, te da će dalje slediti veliki rad na izgradnji bolje transportne infrastrukture. Ovo je nešto gotovo neminovno.

Verovatno će biti sve više prilika i mogućnosti da grad na neko vreme postane prostor sa minimumom offline komunikacije. Ovo je i pitanje novog pogleda na održivost. Već smo duboko u razmišljanjima o tome kako grad može da podnese velike klimatske stresove, a sada bi, izgleda, trebalo razmišljatii i o tome šta treba učiniti kako bi grad mogao mirno da živi za vreme epidemioloških kriza.

Savremeni gradovi nisu bili preterano spremni da budu preusmereni na potrebe medicine i higijene, ali dobar primer pruža Južna Koreja donevši zaključke nakon teškog iskustva sa epidemijom 2015. godine – tada ljudi nisu mogli da pronađu kliniku gde bi mogli da obave test na virus. Ovog puta su setovi sa testovima poslati u roku od nedelju dana, a mnogo kompanija je dobilo akreditaciju za njihovo kreiranje i prodaju. U Južnoj Koreji je tako bilo moguće proveriti prisutnost virusa kod čak 10.000 ljudi dnevno.

U budućnosti svi gradski sistemi moraju biti konfigurisani tako da možemo da živimo u miru dve nedelje bez napuštanja kuće. Na primer, u slučaju epidemije, internet se može besplatno distribuirati svima jer na drugačiji način život grada ne bi mogao da se nastavi. To, naravno, ne znači da od sutra više niko neće izlaziti iz stana. Ideja je da budemo spremniji za sledeću epidemiju, lagodnije nego sada – da, sedećemo zatvoreni, ali znaćemo šta možemo da očekujemo i kako da se ponašamo.

Nova šira socijalna sredina

Kako uopšte možemo da se pripremimo na sledeću epidemiju ili potencijalnu sledeću sezonu samoizolacije zbog korona virusa? Sada je pravi trenutak da pratimo kako različiti politički sistemi reaguju na istu pretnju, pa tako uživo možemo videti da, dok Brazil ne uspeva da se snađe, Singapur pokazuje sjajne rezultate. Neki aspekti centralizovanog upravljanja i kontrole su urodili plodom, dok drugi nisu; neke snage zapadnjačkog liberalizma su se pokazale dobrim u borbi protiv virusa, dok su drugi njegovi aspekti uticali na to da budemo tromi i spori u reagovanju. Kao globalni trend se može zapaziti kako vrednosti počinju da se transformišu u neke vrste propisa, a neoliberalna ideologija počinje da se urušava pred populističkim nacionalizmom. Prva reakcija većine nas na novonastalu situaciju bila je nelagoda. Sada smo se, čini se, već prilično navikli na to.

Sarajevo Film Festival 2020, pripreme pred izdanje koje je ipak održano onlajn

Setimo se kineskog sistema socijalnog kredita. Njegova ideja je vrlo jednostavna – funkcioniše kao provera kreditne sposobnosti, ali proširena na sve ili skoro sve aspekte života. Objašnjeno vrlo prostim jezikom: ako niste lepo razvrstali otpad za recikažu ili se muzika iz vaših slušalica čula preglasno u vozu, postoji mogućnost da izgubite određena prava; pravo da, na primer, kupite sledećeg puta kartu za taj isti voz. Ovo na prvi pogled deluje sjajno jer možete da kontrolišete postupke i posledice, ali ako ste, recimo, prijatelj sa nekim čiji je socijalni rejting loš, to odmah utiče i na vaš rezultat.

Zašto nam je ovo važno sada? Pre svega, nije u pitanju striktno kineski trend, niti je nešto što je samo ograničeno na period karantina. Ako uzmemo u obzir i činjenicu da je Kina u aprilu, u najgorim trenucima širenja korona virusa, jedina bila u zoni pozitivnog BDP-a, njen će uticaj, bar ove godine, biti još jači. U svetlu aktuelnih događanja, može biti zanimljivo povući paralelu sa sličnim aktivnostima koje su u jeku pandemije sprovodile i druge zemlje. Ukoliko se na Tajlandu putovalo iz mesta sa visokim rizikom od zaraze COVID-19 virusom, bilo je neophodno skinuti aplikaciju koja će vas pratiti tokom 14 dana karantina. U Hong Kongu su se koristile elektronske narukvice, QR kodovi i aplikacija kako bi se sprovodio karantin.

Iako su na dalekoj polovini planete Kina i njen propagandni aparat brujali o tome kako je snažno centralizovano liderstvo efektivnije nego demokratsko vođstvo, izgleda da nam je s jedne strane dosta teško da to prihvatimo, a s druge, kao da smo se našli u poricanju načina na koji se naše demokratije polako urušavaju i otvaraju put autokratiji.

Ako ovo zvuči preterano senzacionalistički i daleko od nas, uzmimo za primer Mađarsku, u kojoj premijer može da vlada putem dekreta, bez jasnog krajnjeg datuma. U Izraelu su zatvorene granice, a ljudi bivaju praćeni preko podataka mobilnih operatera. U Italiji su se, na primer (bar prema određenim izvorima), prikupljale takozvani agregirane i anonimne “heat maps” – ove mape pokazuju kretanja populacije i ukazuje na potencijalna velika okupljanja.

Mnoge od ovih akcija se izvršavaju pod izgovorom ili pod pravom pretnjom koja dolazi od pandemije, ali se postavlja veliko pitanje kako ove aktivnosti utiču na lične slobode. Jasno je da se mora napraviti kompromis između tih sloboda, lične privatnosti i borbe protiv pandemije, ali ono što je zabrinjavajuće nije situacija u kojoj ste u Poljskoj morali da šaljete selfije policiji, već dugoročni efekti koji se potencijalno mogu osetiti dugo nakon što se ova situacija smiri. Upravo ovo sada postaje pitanje “od milion dolara” – da li su ove mere bile i ostale proporcionalne situaciji, kao i da li su bile neophodne? Veliki broj stručnjaka se slaže da su one zaista legitimne, ali postavljaju pitanje njihovog trajanja i potencijalnih posledica na slobode i ljudska prava na duže staze. Za sada ne postoji neka pan-evropska strategija koja se tiče digitalnog praćenja.

Pored digitalnog, postoji i izražen porast fizičkog nadziranja ljudi – u Briselu i Madridu se uveliko koriste dronovi u tu svrhu. Evropski odbor za zaštitu podataka izjavio je da do sada sprovedene mere ne narušavaju pravila za zaštitu podataka (GDRP). S druge strane, isti odbor dodaje da se zaštita podataka o ličnosti mora poštovati čak i u ovim ekstremnim situacijama. Građani sada već dosta drugačije posmatraju ovaj novi momenat “nadziranja i kontrole”, a ukoliko nam praćenje geolokacije mobilnih telefona ljudi koji su zaraženi korona virusom može pomoći u  suzbijanju pandemije, možda to više i ne predstavlja rušenje naših prava i direktnu konfrontaciju liberalnoj anonimnosti. Epidemiološki pogled na svet ne poznaje tako oštre granice – da li se svet vraća u neki manje liberalan stadijum ili ne mnogo je manje bitno ako se u obzir uzme šira slika. Nadziranje, prema tome, postaje preterano snažan termin. Socijalna kontrola više nije uoptrebljiv konstrukt. Gubljenje ličnih sloboda nam je omogućilo da se spasimo mnogo gorih ishoda i zato nam je možda samo potreban novi način da definišemo sve ove termine. A možda smo stvarno isključivo na putu ka gubljenju kontrole i ličnih sloboda, kao i ka većem nadgledanju. I jedno i drugo deluje podjednako verovatno.

Veštačka plaža u Japanu (Miyazaki), 1996. Foto: Martin Parr (iz knjige Small World).

Jedna od poslednjih tema za razmišljanje je da li dolazimo u stadijum razvoja civilizacije koji potencijalno vodi ka autokratiji kao odgovoru na nemogućnost moderne demokratije da se izbori sa zahtevima postmodernog načina egzistencije. Da li je Bentamov Panoptikon sledeći stadijum u koji ćemo (ne)voljno ući zarad očuvanja bezbednosti i sigurnosti?

Mogli bismo da nastavimo u pravcu filozofije i političkog ustrojstva novog društva, ali glave su nam već umorne i bez toga. Uostalom, ukoliko smo tako bitnu socijalnu kategoriju kao što je rukovanje tako lako ostavili iza sebe, ne možemo da očekujemo da druge stvari ostanu nepromenjene.

Lajkuj:

Komentari:

  1. Dragan says:

    Najzrelija analiza stanja civilizacije u ovom momentu,koju sam procitao

Ostavite komentar:

Slični članci: