Da li imate preko 18 godina?

Neljubavni vikend roman

Lepotica je odabrala da bude lik, ne ličnost. Nije se ponosila svojim talentima, gurala je u zapećak svoju inteligenciju, gazila preko svog obrazovanja. Htela je da bude prosto lepa i ništa više.

0
0

Očaj, tuga i raspalost od juče, sad su se pretvorili u bes. Ona sad tutnji kroz stan, čisti, riba podove i para joj izbija na uši. Sluša Kolibri. Jasno joj je da riba stan ne bi li oprala sebe, a Kolibri sluša da povrati nevinost, ali sve su to iluzije, kompulsivne obmane, koje kad provališ, više ne služe ničemu. Ovako dramatične i potresne mogu da budu samo uobičajene situacije, klišei, pravila koja se potvrđuju neprestano, ali kojima uvek podlegnemo nekako, ne znam kako. To su arhetipovi koji zadiru duboko i imaju moć da rasparčaju čoveka u najsitnije deliće, ma kako trivijalno izgledali.

Na primer, devojka, izbiračica, večita zvezda večeri, na kraju uvek dođe u situaciju da joj zdepasti ružni tip zagorča život. To je pravilo. E sad, ako se pitamo koji bi to arhetip bio – nije lepotica i zver, mada zvuči slično. Zver se ipak na kraju pretvori u prelepog princa, njegova nakaradna spoljašnost ne može da odoli njenoj ljubavi. Ovo o čemu pričam je mnogo gore, mnogo opasnije. Ne lepotica i zver, nego lepotica i ker od zveri. Ker od zveri je otporan na sve, ni ljubav ni drugi demoni ne utiču na to da on prestane da bude ker.

A zašto se ona zaljubljuje u kera?

Najpre iz sažaljenja. Onda iz pristojnosti biva ljubazna prema njemu, prema malom umiljatom psiću koji vrti repom i tužno gleda. Onda postanu prijatelji. Pa se jedne večeri drže za ruke i bude im toplo oko srca. Onda dođe neko zajedničko pijanstvo kad idu ulicom i pevaju naglas sulude pesme, plešu pijani na trotoaru i poljube se spontano i iznenada. On je prati kući, iako živi na drugom kraju grada i ona se plaši da mu ne slomi srce. Oni su drugari koji se ponekad ljube. Idila.
Jednog čudnog dana, on prestane da joj se javlja, da joj piše poruke, da je startuje na četu. Njoj je to ok, ali negde u dubini duše počinje da je golica. Prolaze dani i to pitanje u njoj sve više raste. Onda se dogovore da se vide. On neće sa njom po klubovima, neka ona dođe u kafić u kom on obitava. Ona tog dana ne otvara mejlove, niti čita poruke koje stižu od onih u koje je “zaljubljena”. Misli na njega dok se oblači i šminka. Odlazi tamo i prvih pola sata sedi iza njegovih leđa, dok on smota džoint. Njegovi prijatelji joj prave društvo. Onda konačno sednu za šank, njih dvoje, i ona ga, “u šali” pita:

– Zasto si prestao da me voliš?

On se okrene prema njoj, gleda je svojim kerećim, krvavim, drogiranim očima i kaže:

– Ne draga, ovo je samo zatišje pred buru. Strpi se, ne znaš šta nas čeka.

A onda pogleda u prazno i nekako zaneseno i odsutno, polušapatom kaže:

– Kako volim tu reč – bonaca!

Iz njegovih usta dune povetarac koji joj za trenutak prođe kroz kosu i ispod pazuha. To je bio taj trenutak. Strela je bila odapeta.

Sutradan se probudila i poslala mu mejl koji je glasio:

– Dragi…

– Reci voljena?

Narednog dana:

– Mili

– Da, ljubljena?

I tako danima.

Stihovi, muzika, padaju zvazde, primakni svoje telo toplo je… i jadna lepotica je potpuno zagrizla mamac. Bilo joj je jasno da je zaljubljena u zdepastog ružnog tipa, u kera, i da to nema veze sa njenim uobičajenim neurotičnim zaljubljivanjima i opsesijama. Popila je otrov i osećala kako joj se širi telom.
Lepotica je, zapravo, imala problem sa sobom. Plašila se starosti, lagala za godine, gledala se neprestano u ogledalu ne bi li otkrila koju novu boru ili bilo kakvu nesavršenost zbog koje bi patila danima. Činilo joj se da je uvek iza svog vremena, da kaska za sadašnjošću, da je matora i ustajala, uvek na tragu, ali nikad u korak sa svežinom prezenta. Činilo joj se da večito kasni i propusta tu vrelu krv koja ključa samo u srcu presvetog Sad, bez koje se život svodi na sećanja i planove, bez koje se život ne živi.
Lepotica je odabrala da bude lik, ne ličnost. Nije se ponosila svojim talentima, gurala je u zapećak svoju inteligenciju, gazila preko svog obrazovanja. Htela je da bude prosto lepa i ništa više. Svoje ostale kvalitete je zaključala u memljivi podrum.

Bila je prazna. Mislila je da će je to učiniti srećnom.
Živela je noću. Nije izlazila na svetlost dana. Bila je zvezda. Bila je ikona. Bila je šareni helijumski balon na kome su mediokriteti odmarali umorne oči. Obavijali su je velom tajne, prezirali, mistifikovali njenu lepotu, bojali je se i želeli je.
Što je više bivala prazna, to je češće u masi alkoholisanih klonova nalazila primerke koje bi idealizovala, o kojima bi maštala, opsesivno iščekujući njihov poziv, mejl, lajk ili sms.

Sve te instant ljubavi bile su površne, nagonske, uobražene, platonske, dečije i retko da su se završile makar poljupcem. Ona je bila plastična lutka, fantazija, utvara. Bila je u dubokoj komi, priključena na aparate – internet i noć. Održavala se u životu zahvaljujući njima. Oni su je punili helijumom, šatro eliminisali osećaj praznine.
Ker je bio njena suprotnost. Bez ikakve spoljašnjosti, nevidljiv, uklopljen, neprimetan, ali sveprisutan. Bilo ga je svuda, poznavao se sa svima, imao je energiju koja ga nije držala u mestu, išao je na posao, u šetnje, na izlete, koncerte, festivale, večere, na putovanja, bilo ga je u svakom klubu, gde god se okreneš, slušao muziku, gledao filmove i visio na internetu po celi dan. Što ga je više upoznavala, njegova unutrašnjost ju je sve više fascinirala. On je bio neugledni sivi termitnjak spolja, sa milijardu šupljina, komora, nivoa, tunela, lavirinata unutra. Nije mogla da ga dešifruje. Njegove reči su uvek bile sveže. Muzika koju je slušao nova i egzotična. On je bio oaza u depresivnoj pustinji izlizanih fraza i odgledanih filmova, koja joj je pobudila volju za životom. U trenutku kad je pomislila da ništa više ne može da je iznenadi, uzbudi, ostavi bez daha, da su sve priče odavno prežvakane i da se svuda oko nje prostire deponija onoga iz čega je život davno isisan, došao je on i otvorio joj celi jedan novi svet.
Kad je počela da shvata šta ju je snašlo, razmišljala je o razlozima zbog kojih se inače (tako često) zaljubljuje. Uzela je svesku i ispisala celu stranu. Svega je tu bilo. Hiljadu sitnica od kojih je svaka bila dovoljna, ako se ukaže u pravom trenutku, da joj zagolica maštu i natera je da stvori sebi novog idola.

Ono sto je napisala na kraju strane, dok joj se želudac prevrtao i dok je mislila samo na jednog čoveka, bilo je: način na koji uživa život. Taj kriterijum je bio iznad svih, i ona je to znala, ali skoro nikad nije sretala ljude koji bi ga zadovoljavali. Taj posebni okular kroz koji retki posmatraju stvarnost, za nju je bio najpogubniji okidač.
Ker je bio otelotvorenje sadašnjeg trenutka. On je zarivao zube direktno u glavnu arteriju života i napajao se nezajažljivo i krvoločno. Bio je srećan kad pronađe tačku tog krvotoka koja je još netaknuta i o kojoj sanjaju svi drugi. Nije mu bilo teško da stavi bilo koji ulog na nju. Šta god treba, samo da mu taj topli gusti mlaz oblije nepca, a onda je nastavljao dalje.

I tako je lepotica promolila glavu iz svog mraka i poželela da ponovo živi. Probudila se iz dubokog sna, ali još uvek slaba da ustane iz kreveta, drhtala je u groznici koju izaziva najjaca i najdublja želja, želja da se bude živ. Kosti su joj bile krhke, mišici slabi, oblivao je znoj, buncala je i oči su joj sijale kao nikad pre toga. Morala je da mu kaže. Mislila je da je besmisleno da krije šta oseća i da je besmisleno da i dalje glume prijatelje.
Te večeri je trebalo da idu na žurku na kojoj se sreću svake nedelje. Ponekad su se dogovarali, pa išli zajedno, a ponekad svako za sebe, ali oboje su znali da će se videti. Odlučila je da ne prepusta stvari slučaju i poslala mu mejl.
– Da dođem sa nekim večeras ili da računam na tebe?
Posle pet sati njegovih apdejtovanja, komentara, aploudovanja fotografija i čega sve ne, i njenog neprestanog kliktanja na rifreš pejdž sa pogledom uprtim u inboks, odgovorio je:
– Računaj na mene.
Lepotica se te večeri nije spremala za provod kao i obično. Zanemarila je svoj status zvezde, zaboravila je na njih, bio je bitan samo on. Stavila je sjaj na usne koji ce njemu biti ukusan, obukla brushalter uz koji će njegova šaka možda najlepše da prijanja, obula niže štikle da bi bili slične visine i sa leptirićima u stomaku, zvončićima u glavi i tri decilitra votke sasutih niz grlo, zaputila se na “bal”.

Šta se desilo na “balu”, potpuno je nebitno. Arhetipska priča ne mora da ima poentu, opravdanje ili epilog. Njeni ključevi i šifre su često iracionalni, sublimirani, ponekad i apsurdni. To je samo jedna slika u vremenu koja se ponavlja beskonačno puta. Aplikacija koju je moguće instalirati u svakog od nas. Neki je možda upravo sada proživljavaju. Nekima se već desila, a nekima tek predstoji. Nije ona tu da bilo koga nauči pameti. Ona ima elemente mita i vikend romana, da se zavališ u fotelju i uđeš među slova, da se bezbedno sankaš na emocionalnim rolerkosterima dok ti čaj isparava u nozdrve, da živiš u dušama onih kojima nije svejedno dok ti na nogama spava mačka i stanom se širi miris sveže pečenih vanilica.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: